Smrtonosna zamka za Srbiju
Samo pre nekoliko meseci, pozicija relativne prednosti, u kojoj se Srbija danas nalazi u pogledu budućeg statusa njene južne pokrajine Kosova i Metohije, bila bi nezamisliva.
Chronicles Magazine – Rokford, SAD
Rokford, 17. aprila – Više nije sigurno da će Savet bezbednosti UN usvojiti Ahtisarijev plan. čak se i pripadnicima Unmika i Kfora govori da plan neće proći u Savetu bezbednosti i da treba da se pripreme za najgore od albanske strane, saznaje se iz poverljivih izvora u međunarodnoj administraciji. Evropa je podeljenija nego ikad, a priznavanje jedonstranog proglašenja nezavisnosti ne bi uspelo bez evropske podrške.
I što je možda najvažnije, čak i bez sporazuma o formiranju nove vlade, srpski lideri su krajnje ujedinjeni po pitanju Kosova – što je ključni preduslov za dobijanje ruske podrške, koja je sve snažnija. Pred kraj meseca ,Prištinu će, zahvaljujući inicijativi Moskve, posetiti misija UN za utvrđivanje činjenica, čiji rad Priština teško može da smatra dobrodošlim.
U takvim okolnostima nije dobro što se sa različitih strana čuju sugestije da bi najbolji ishod za Srbiju bila podela Kosova. Džejms Lajon je za beogradski medijski konglomerat koji finansira Soroš, B92, izjavio da je podela tajni cilj srpskih lidera koji, prema njegovim rečima, zadovoljno trljaju ruke, očekujući da većina Srba napusti Kosovo i da tako dobiju izgovor da zadrže oblast severno od reke Ibar. Sva beogradska hrabra odbrana principa, kaže Lajon, samo je manverisanje u pravcu ostvarenja tog cilja.
Kakva god da je istina, ja ni za trenutak nisam poverovao ni u jednu takvu glupost koja miriše na namerni trud da se poseju razdor i konfuzija. Pre svega, čak i kada bi namera da se Kosovo podeli postojala kod bilo kog člana srpske vlade, vlada se ne može optužiti za tajno udruživanje u cilju postizanja takvog ishoda zbog očiglednih političkih neslaganja. Srećom, sadašnja politička dinamika je takva da svaka stranka koja se bori za vlast mora da se drži principijelnog stava o Kosovu i da napada svakog protivnika koji je dovoljno blesav da slabi njihovu posvećenost ustavnom i teritorijalnom integritetu Srbije. Interesantno je da Srbija ima koristi od aktuelnog nejedinstva. čak i oni koji bi hteli sve da rasprodaju nemaju šanse da to urade.
Međuitm, sada se postavilo pitanje podele. Ja mogu da potvrdim da neki Amerikanci nisu uopšte neprijateljski raspoloženi prema Srbiji i oni su mi sugerisali da je možda bolje zadržati nešto nego izgubiti sve. čak i neki Srbi, možda zbog višegodišnje propagande da je Kosovo već izgubljeno, mogu biti u iskušenju da misle na isti način. I tako, dok se suočavamo sa poslednjim daškom neuspele politike Zapada, mora se voditi računa o katastrofalnim posledicama koje bi po Srbiju imalo čak i samo razmatranje mogućnosti podele. I podela, ako ikada bude razmatrana, i politika tajnog usmeravanja ka podeli nikad ne uspevaju u smislu praktičnosti, principa i političke prednosti.
U praktičnom smislu, zalaganje Srbije za podelu u trenutku kada se Ahtisarijev plan nalazi na rubu propasti, značilo bi njen poraz kada se nalazi nadomak pobede. Kada bi te „prijateljske“ zapadne vlade, koje hoće da odvoje čitavo Kosovo od Srbije, mogle to da urade, uradile bi. Ako ne mogu – a postaje sve jasnije da ne mogu – zašto bi Srbija nagradila njihov neuspeh ustupajući im većinu onoga što nisu uspeli da uzmu?
Štaviše, kada bi Beograd smislio i sproveo šemu podele (prema Lajonovom scenariju, to bi bilo posle izbijanja albanskog nasilja i čišćenja manjih enklava), Srbija bi verovatno završila bez ičega. Posle toga bi Albanci stekli kontrolu nad oblastima južno od Ibra i dobili međunarodno priznatu državnost, izvršili bi pritisak da se uvaži njihov „legitimni zahtev“ za sticanje suverniteta nad ostatkom teritorije, uz podršku NATO, EU i UN.
Agim čeku je već nagovestio mogućnost rešavanja problema eventualne srpske „okupacije“ Severne Mitrovice nekom vrstom operacije „Oluja“. Ili bi pritisak na Beograd bio toliki da bi severni deo Kosova na kraju doživeo sudbinu Vukovara.
Naročito bi opasne bile zakulisne radnje Zapada, koje bi podrazumevale da se Beogradu nagovesti da bi Vašington i Brisel sada mogli smatrati podelu prihvatljivom opcijom. Ako se to dogodi, Beograd bi trebalo da zna dve stvari: prvo, da vlade koje hoće da odvoje Kosovo od Srbije znaju da su izgubile i da isprobavaju novu taktiku; a drugo, kada bi Beograd zagrizao udicu i pokušao da sklopi sporazum zasnovan na podeli, Zapad ne bi ispunio nijednu datu garanciju.
Što se tiče pitanja principa, ako lopov tvrdi da je moj automobil njegov, kakva je to pobeda ako lukavim trikom uspem da se domognem jedne gume? Razmatranjem podele, Beograd bi fatalno priznao da „nepovrediva“ srpska teritorija ipak nije toliko nepovrediva. Posle takve predaje, Srbija ne bi mogla da zadrži nijedan deo Kosova. To bi takođe dovelo u neodrživu situaciju one zemlje, pre svega Kinu i Rusiju, koje su podržale, ne toliko Srbiju, koliko njen stav o nepovredivosti državnih granica. Podela Kosova bi značila da se Srbija pridružila bloku koji je za rasparčavanje i da je jedino pitanje gde seći: u zglobu, laktu ili ramenu. Teritorijalni suverenitet je beskonačan i ne može se deliti; dati deo znači dati sve. Što se tiče negativnog presedana, otcepljenje Kosova bi, uprkos uveravanjima Zapada u suprotno, imalo destabilizujući uticaj širom sveta, a naročito u Africi.
U smislu političkih posledica, podela, ili pokušaj da se postigne podela, doveli bi do toga da Beograd izgubi teritoriju koju bi inače uspeo da zadrži i do neizbežnog proterivanja i smrti još većeg broja Srba. To bi podrazumevalo uništenje duhovne i nacionalne baštine u pokrajini, koja se skoro u potpunosti nalazi južno od Ibra. Uskoro bi se shvatilo šta podela znači: to bi bila katastrofa za koju je svaki političar u Srbiji pokušao da izbegne krivicu.
Ružna činjenica je da nam predstoji dugo, toplo leto. Kada postane jasno da je Ahtisarijev plan propao, Albanci će pribeći nasilju (ili, bolje rečeno, pojačati nasilje, budući da sa nasiljem nikada nisu ni prestali). Na meti neće biti samo Srbi, već i pripadnici međunarodne zajednice. Ali ne treba se zavaravati da, čak i kada bi se Kosovo odvojilo od Srbije (a naglašavam da mislim da se to neće dogoditi ako Beograd ostane nepokolebljiv), nasilje ne bi počelo sa čišćenjem manjih enklava, dok bi razbijanje tvrđeg oraha, severne Mitrovice, trajalo duže, ali bi rezultat bio isti. Posle toga bi se moglo očekivati širenje nasilja na Bujanovac-Medveđu-Preševo, Tetovo, Sandžak i tzv. „Maleziju“ u Crnoj Gori (pa bi se čak moglo očekivati i političko nasilje u ostatku srpske države i posledice po Vojvodinu, kao što je nemački amabasador Cobel otvoreno rekao).
Osim toga što ne treba da odustane od svog stava o otcepljenju bilo kog dela srpske teritoirje – što se odnosi i na podelu – Beograd se sada mroa fokusirati na to da ubedi Zapad da je nasilje u prvom slučaju lakše zaustaviti i da je manje destabilizujuće po region nego drugi scenario. Pravo pitanje nije kolikog dela teritorije Srbija pristaje da se odrekne, već pod čijom vlašću će biti albanska zajednica na Kosovu i pod kojim uslovima. Nažalost, Vašington se može urazumiti tek posle definitivne propasti Ahtisarijevog plana, ali postoji razlog da verujemo da Brisel – koji mora i Srbe i Albance da posmatra kao građane EU – možda hoće da sasluša razumne argumente. Pretnja od organizovanog kriminala, džihada, netolerancije i nestabilnosti biće uglavnom na pragu Evrope, a ne Amerike.
Vreme je da premijer Vojislav Koštunica uputi formalni i javni poziv EU da preuzme misiju na Kosovu, u kojoj UN nisu uspele, ali bez promene granica Srbije.
Beograd je u više navrata ponovio da ne namerava da vlada kosovskim Albancima, već da je svima jasno da to mora neko drugo učiniti zbog terorističke i kriminalne prirode vlasti koju vrše čeku, Haradinaj i Tači. Od svih zainteresovanih spoljnjih sila, Evropa ima najdirektniji interes da razumnim kosovskim Albancima – a takvih ima, ali oni danas ne mogu da istupe napred bez rizikvanja života – obezbedi civilizovanu budućnost u Evropi sa Srbijom.
Takvo rešenje, koje bi obuhvatalo podeljenu vlast između Beograda i Brisela, sa određenim stepenom decentralizacije i razdvajanja zajednica, koji je neophodan da bi se osigurala bezbednost ljudi na lokalnom nivou, imalo bi najveće šanse da odvoji deo albanskog stanovništva od njihovog aktuelnog korumpiranog i terorističkog rukovodstva. Kada bi Srbija ovo javno predložila, to bi takođe produbilo postojeću podelu među evropskim zemljama, koje već ulažu napore da ubede one koji se ne slažu sa zvaničnom politikom da podrže „zajedničku“ politiku.
U svakom slučaju, Srbija mora ojačati svoju prednost tokom sledećih nekoliko nedelja i meseci, koristeći svu svoju snagu i pamet. Mmoguće je razmotriti podelu administrativnih ovlašćenja Kosova unutar granica Srbije, ali odvajanje čak i jednog jedinog hektara teritorije od suverene Srbije ne dolazi u obzir. Podela govori samo o slabosti Srbije i njenom oslanjanju na istrošene pretpostavke o njenim opcijama. Zato ona mora biti odbačena isto onoliko kategorično koliko i svaka predaja Kosova kao celine.
*Džejms Džordž Džatras je direktor Američkog saveta za Kosovo u Vašingtonu
