Васко Попа је свој Белутак спевао још почетком педесетих година прошлог века. Из те песме је, касније, настао и циклус песама, у књижевнокритичкој и књижевноисторијској литератури оцењен као даља разрада откривањем и низањем различитих „тачака гледишта“ на иницијални мотив. Попа класични мотив камена, чест још од античких времена како у митологији, у религији, тако и у књижевности, своди на камен белутак. белутак се употребљава и за укресивање варнице, ради добијања ватре (кад се назива још и кремен).
Уз земљу, воду, ватру и ваздух, камен као један од праелемената света има веома богату симболику. Ј. Ј. Левкијевска у енциклопедијском речнику Словенска митологија у одредници Камен наводи: „Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској, продуктивној и исцелитељској магији.“ У народној космогонији, тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света и планином.
У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко; од тог доба потичу удубљења на камену – на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. Камење је престало да расте када је Бог проклео људе и земљу због грехова. Порекло крупних камених громада, облутака, литица, итд. често је објашњавано окамењивањем људи (понекад – животиња), дивова који су проклети или кажњени због својих грехова. У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака… „Симболика камена је у веровањима, легендама и религијама других делова света такође богата и разграната.“
Н. Пантелић констатује да је камен: „према веровању, станиште душа покојника“. Позива се, поред осталог, на навод Веселина Чајкановића „да је у Београду, на месту где је покојник издахнуо, видео остављено вино у посуди, пшеницу и камен облутак, који је после седам дана родбина покојника однела и поставила на гроб.“ Пантелић додаје да се „често верује“ да ће се „душа смирити у камену после четрдесет дана, а највише – после годину дана“, као и да се „понегде мисли“ да је за то „потребно и дуже раздобље“.
А Ш. Кулишић у одредници Белутак саопштава да та врста камена „има мистичну моћ, служи као амајлија, ушива се у детиње пелене, доноси срећу, представља седиште душа покојника“
…„Сваки ловац треба да носи под појасом… округао белутак, узет с реке, с оног места где је прошао зец или која друга дивља животиња.“
Болесника окупају у води у којој су преноћила два белутка које је његова мајка или сестра извадила из реке. Чињеница да се за ову прилику белуци ваде из реке пре зоре и затворених очију указује на веровање да се у њима налазе душе покојника. Болесник на тај начин бива уведен у друштво покојника да би затим био избављен од мртвих.
И обичај „пуштања воде“ (о Великом четвртку) за душу мртвима такође се делимично изводио преко белутака, у којима се, према анализи обичаја, налазе душе покојника.
Васко Попа: Белутак (циклус песама из збирке „Непочин-поље“)
Белутак
Без главе без удова
Јавља се
Узбудљивим дамаром случаја
Миче се
Бестидним ходом времена
Све држи
у свом страсном
Унутрашњем загрљају
Бео гладак недужан труп
Смеши се обрвом месеца
Срце белутка
Играли се белутком
Камен ко камен
Играо се с њима ко да срца нема
Наљутили се на белутак
Разбили га у трави
Угледали му срце збуњени
Отворили срце белутка
У срцу змија
Заспало клупче без снова
Пробудили су змију
Змија је увис шикнула
Побегли су далеко
Гледали су издалека
Змија се око видика обвила
Ко јаје га прогутала
Вратили се на место игре
Нигде змије ни траве ни парчади белутка
Нигде ничег далеко у кругу
Згледали се осмехнули
И намигнули једни другима
Сан белутка
Рука се из земље јавила
У ваздух хитнула белутак
Где је белутак
На земљу се није вратио
На небо се није попео
Шта је с белутком
Јесу ли га висине појеле
Је ли се у птицу претворио
Ено белутка
Остао је тврдоглав у себи
Ни на небу ни на земљи
Самог себе слуша
Међу световима свет
Љубав белутка
Загледао се у лепу
У облу плавооку
У лакомислену бескрајност
У беоњачу се њену
Сав прометнуо
Једино га она разуме
Загрљај њен једини има
Облик његове жеље
Мутаве и бездане
Сенке је њене све
У себи заробио
Слепо је заљубљен
И никакве друге лепоте
Осим оне коју воли
и која ће му доћи главе
Не види
Пустоловина белутка
Досадио му је круг
Савршени круг око њега
Застао је
Тежак му је терет
Сопствени терет у њему
Испустио га
Тврд му је камен
Камен од кога је саздан
Напустио га
Тесно му је у себи
У рођеном телу
Изишао је
Сакрио се од себе
Сакрио у своју сенку
Тајна белутка
Испунио је себе собом
Да се није тврдог меса свог прејео
Да му није зло
Питај га не бој се
Хлеба не иште
Скамењен је у блаженом грчу
Да није можда трудан
Да ли ће родити камен
Да ли звер да ли муњу
Питај га до миле воље
Не надај се одговору
Надај се само чворузи
Или другом носу или трећем оку
Или ко зна чему
Два белутка
Гледају се тупо
Гледају се два белутка
Две бонбоне јуче
На језику вечности
Две камене сузе данас
На трепавици незнани
Две муве песка сутра
У ушима глухоте
Две веселе јамице сутра
На образима дана
Две жртве једне ситне шале
Неслане шале без шаљивца
Гледају се тупо
Сапима се хладним гледају
Говоре из трбуха
Говоре у ветар
На крају циклуса „Списак“ налази се песма „Белутак“. Ова песма је поента циклуса, јер својом идејом стоји на самом врху градације циклуса. Попин белутак, очигледно, носи ознаке станишта човекове душе: „без главе без удова“, са особинама живог бића уопште – „јавља се“, „миче се“, и, попут човека, „држи у свом страсном… загрљају“, „смеши се“. У његовој симболици белином је актуализована митолошка веза са тајанственим демонизмом (додуше, није искључена ни савремена симболика младости и девичанства).
Иза наслова који најављује дескрипцију, у садржини песме, готово у једном даху, сасут је низ тзв. динамичких мотива, при чему се прва три, издвојена у посебне стихове („јавља се“, „миче се“, „држи“), значењски могу повезати и са претходним и са потоњим стихом: „Без главе без удова / Јавља се“, али и: „Јавља се / Узбудљивим дамаром случаја“; „Узбудљивим дамаром случаја / Миче се“, као и: „Миче се / Бестидним ходом времена“; „Бестидним ходом времена / Све држи /“ али и: „Све држи / У свом страсном унутрашњем загрљају“. У том елиптично сажетом, да кажемо, „двовалентном“ исказу, низањем динамичких мотива остварује се изузетно висок степен унутрашњег набоја који доводи до поенте. У поенти, пак, опет у семантички двовалентном поретку, „бео“ (девичански), „недужан“ (невин) „струк“ безруког и безногог белутка (људске душе), испоставља се, „смеши се обрвом месеца“. Зашто „месеца“?
Управо у Речнику српске митологије, објављеном под Попиним уредништвом годину дана касније (а припреманом, можда, и у време кад је песма Белутак писана), из одреднице Месец читамо: „По народном веровању, Месец привлачи душе покојника.“ У тој одредници, чији аутор је Ш. Кулишић, помиње се, такође, „индоевропско веровање о Месецу као суду који садржи воду или пиће бесмртности“, као и о рисанском трагу „веровања о Месецу као митском праоцу“.
Извори:
Шпиро Кулишић, Српски митолошки речник, Eтнографски институт САНУ – „Интерпринт“, Београд, 1998, стр. 33.
Васко Попа, „Непочин-поље“, Свевлад
