“Šok i bes”, dve su reči koje trećeg dana sukoba između Izraela i palestinskih militanata Hamasa zauzimaju najistaknutija mesta na naslovnim stranama medija širom sveta. Te dve reči sublimiraju kolektivni osećaj svih onih koji će na području Levanta ove jeseni, svoju svakodnevnu rutinu – posao, fakultet, školu, druženje i sve ostalo što čini normalan život, a što je tamo tako krhko – ponovo zameniti tumaranjem po skloništima i bunkerima, neki čak i frontom.
Do danas je više od hiljadu ljudi ubijeno, među kojima i nekoliko desetina dece, a više od 4.000 je ranjeno. Borbe se vode na nekoliko mesta duž granice. Gradove nadleću rakete koje svoje krajnje odredište nalaze u različitim strateškim ciljevima, verskim hramovia, stambenim zgradama. Snimci koji kruže internetom, mnogo realnije nego mape i grafici, prikazuju horor koji proživljavaju obični ljudi. Ljudi koji trenutno imaju mnogo veće brige od geopolitike, granica, vere ili bilo čega drugog.
„Ne radi se o politici, stvar je u ljudskosti, deca su to, pomozite im“, rekao je Malki Šmetov, čiji je sin nestao.
Joni Ašer za Njujork Tajms opisuje momenat kada su mu militanti Hamasa odveli ćerke i suprugu u Gazu kao taoce. Dok su bile zaključane u podrumu kuće blizu granice sa Gazom, telefonom su izveštavale Jonija o razvoju situacije.
“Mislim da su u kući teroristi”, rekla je Kac Ašer svom suprugu što je tiše mogla. Nadao se da će opasnost proći i da ih napadači neće pronaći. Međutim, veza se u jednom momentu naglo prekinula i to je bio poslednji put kada je Joni čuo svoju suprugu.
Članovi porodice Nitzana Eli Akina zarobljeni su pod oružanom pretnjom kod granične oblasti Nahal Oz. „Moj brat, njegova žena i njihova osmogodišnja ćerka su u Gazi. Oni imaju i petnaestogodišnjeg dečaka, ali mi ne znamo gde je”.
Njihov poslednji kontakt bio je u subotu oko 10:30, kada su poslali poruku da su teroristi ušli u njihovo naselje. „Izgleda da nisu u opasnosti, imali su malo krvi na odeći ali deluje da su dobrog zdravlja. Preklinjem sve koji mogu da nam pomognu da ih vratimo na sigurno”.
Nekoliko desetina kilometara dalje, u malom gradu Ofakimu, u ulici Ha-Tamar, skoro svaka kuća je prekrivena rupama od metaka. Mladi par je u toj ulici otet od strane pripadnika Hamasa, međutim, ubrzo su ih oslobodile specijalne jedinice koje su ubile otimače.
Njihov komšija Džordž Elkhazov shvatio je ozbiljnost situacije čim je video kako naoružani Hamasovci ulaze u zgradu i zvone na susedna vrata. Čitava njegova porodica krila se u kuhinji 17 sati dok nisu bili sigurni da su pucnji prestali i opasnost prošla.
„Posle dva sata su me zvali i rekli da sam pozvan u rezervnu službu“, rekao je Elkhazov. „A onda sam ih pitao: Gde ste vi do sada? Zašto nam ne pomažete?“
U nedelju uveče, neki od Izraelaca čije su članove porodice Hamasovi militanti uzeli za taoce, okupili su se da održe konferenciju za novinare. Uri David, jedan od roditelja otete dece, ispričao je okupljenima svoju priču.
„Čuo sam pucnjavu, vikanje na arapskom, rekao sam im da legnu na zemlju i da se drže za ruke“, rekao je David i dodao da ne sme ni da zamisli kakva ih sudbina čeka.
U svom tom opštem ludilu i panici, mnogi u tim krajevima (nažalost) imaju iskustva u vanrednim situacijama kakva je ova i uspevaju da trezveno razmišljaju kada je to najteže . Jedan od primera je Jair Golan, rezervni general-major i bivši član levičarske stranke Merec. On se u nedelju ujutru uputio ka svom sinu koji sa porodicom živi u jednom od pograničnih izraelskih naselja jer im je bila potrebna pomoć. Usput je naišao na nekoliko naoružanih napadača koji su pokušali da otmu prolaznika. Uspeo je da izađe na kraj sa Hamasovcima i oslobodi dečka koga su napali. Do kraja dana, Jairov sin i porodica su, zahvaljujući njemu, takođe bili na sigurnom.
Post Views: 146
