Inicijativa za kupovinu i ugradnju solarnih panela, po rečima voditeljke Odeljenja Tatjane Dragičević, potekla je od predloga većnika VSNM-a Sisačko-moslovačke županije Petra Samardžije da se jednom od povratnika iz Hrvatske Kostajnice obezbedi solarni panel za struju.
– U prvom slučaju, vezanom za povratnika iz Kostajnice, imali smo situaciju da se zbog nepostojanja adekvatne infrastrukture nije bilo moguće priključiti na elektromrežu, te je ugradnja solarnog panela bila jedini način da mu se omogući struja. To nas je navelo da potražimo i druge ljude koji iz istih ili sličnih razloga još uvek žive u mraku. Na području Dalmacije nismo imali problem te vrste, nije bila sporna infrastruktura već pravne poteškoće, dokazivanje vlasništva ili suvlasništva nad postojećom imovinom, a zakon je takav da se ne mogu priključiti na elektromrežu ako zemljišne knjige nisu ispravne – pojašnjava Dragičević.
Iako je i sam povratak ovih ljudi bio težak, jer su krajevi opusteli i mnogo toga nedostaje za normalan život, ono što je nedopustivo je da u dvadeset i prvom veku nemaju struju, to je nešto što je neophodno za normalan život.
– U tom smislu, život je nemoguć i nepošteno je te ljude prepustiti njihovoj nevolji -smatra Dragičević
Radi se na tome da svi dobiju struju
Čitav proces oko nabavke i ugradnje solarnih panela nešto se odužio zbog pandemije koronavirusa, potrage za firmom koja će se svojom ponudom uklopiti u raspoloživa sredstva za donaciju panela ali je na kraju ipak nađeno rešenje koje, iako nije idealno, zadovoljava primarne potrebe dvojice povratnika.
– Cena jednog panela iznosi oko deset i po hiljada kuna, plus ugradnja koja iziskuje dodatni trošak. Vrednost sva tri panela je, dakle, nešto više od četrdeset hiljada kuna. Iako se radi o panelima manjeg kapaciteta, oni mogu služiti za ono najosnovnije, od svetla do uređaja koji zahtevaju manje električne energije, kao što su televizor i frižider koji su im, kako i sami kažu, najvažniji – ističe Tatjana Dragičević.
Kako bi došli do onih kojima je još uvek potreban ovakav vid pomoći, Dragičević dodaje kako su neophodne informacije od ljudi sa terena. Za problem povratnika u Bobodolu čuli su od kordinatora SNV-a za Šibensko-kninsku županiju Jovice Krstanovića, dok je na problem Matijevića iz Kočevića ukazao načelnik opštine Ervenik Predrag Burza.
– Za sada još nemamo informaciju o nekome ko bi mogao imati isti problem. Određeni broj ljudi i dalje nema električnu energiju, ali samo zbog toga što se još uvek radi na administrativnim procedurama, odnosno na rešavanju njihovih papira, kako bi ostvarili regularan priključak na elektro mrežu. Imali smo nekoliko slučajeva gde smo ljudima koji nisu u mogućnosti da plate priključak, mi finansirali sredstva za isti u skladu sa mogućnostima kojima raspolažemo – zaključuje voditeljka SNV-ova Odeljenja za socijalna i humanitarna pitanja, dodajući kako su dvojica povratnika u Kočeviću i Bobodolu dobili frižider ili električnu peć kao najosnovnije uređaje koji će im služiti odmah po aktivaciji solarnih panela.
Ljudi navikli na teškoće na dobro će se navići i brže
Jovan Matijević iz Kočevića, strpljivo je ispratio ugradnju panela na svojoj kući. Čekao je na ovo više od dve godine od kako se iz Kraljeva vratio porušenoj kući u Kočević. Komšija mu je pomogao oko kupovine materijala i zidanja nekoliko kvadrata objekta koji je pretvorio u svoj dom, ali za struju se nije mogao sam pobrinuti. Na život u mraku je navikao jer, kako i sam kaže, struje nije bilo ni 1947. godine, kada je rođen. Ipak, mrak i tišinu dugih zimskih noći lakše će prebroditi uz svetlost sijalice.
– Sve što sam zatekao bile su ruševine, kuće bez krovova. Nije bilo mesta ni za spavanje, ali sam došao leti pa se moglo i vani prenoćiti. Ja sam naučio na sve, pa i bez struje da živim. Imao sam lampu petrolejku, sveće, fenjer na baterije i tako sam se snalazio. Živeo sam i bez struje i sa strujom, pa mi ništa nije strano. Čovek se mora priviknuti i zadovoljiti sa onim što ima. Ipak, leti bez frižidera bilo je teško. Prehrambene namirnice koje mi komšija donese iz grada ne mogu dugo stajati vani ili na sobnoj temperaturi, pa češće moraš kupovati ono što može dugoročno trajati. Zimi je lakše za hranu, ali su noći duže pa samoća dodatno ubije čoveka koji je samac. Sad bar mogu televiziju uzeti pa da ponešto i čujem, da vidim šta se dešava mimo ova moja četiri zida. Kakva je takva je, imaću struju za ono najosnovnije – ispoveda nam se Jovan Matijević, sedamdesettrogodišnji čovek kojem će jedina muka biti što će i dalje veš morati ručno da pere.
Zahvalan je, kaže, ljudima koji su mu pomogli da konačno progleda u mraku, ali se i dalje nada da je ovo samo privremeno rešenje i da će jednoga dana dočekati pravu struju, ona koja će mu omogućiti da uključi pumpu za vodu koju vuče iz bunara, da uključi veš mašinu i opere robu za koju njegove radničke ruke imaju sve manje snage.
Pomagale su i komšije ali svoje je ipak nešto drugo
U Jovanovom selu, od nekadašnjih četrdesetak domaćinstava, danas je toliko ljudi da se na prste mogu izbrojati. Izuzev Bobe Mlađena, kojeg u nekoliko navrata spominje kao svog spasitelja, sve su to većinom stariji ljudi koji žive sami. Iako im u selo dolazi pokretna trgovina, za sve što im treba mimo najosnovnijih prehrambenih namirnica, moraju do Knina koji je udaljen oko trideset kilometara. Nije to mali put ni za doktoru otići, a kamoli za komplikovanu administraciju oko rešavanja imovinskog pitanja i priključka struje.
Do pre nekoliko godina, dok su prve komšije bile žive, struje je bilo u komšiluku nedaleko od Jovanove kuće. Sada više nema ni njih ni struje, a Jovan i dalje gleda u blizinu bandera sa kojih bi regularna struja mogla i do njegovog doma.
Ni kod Žarka Jankovića iz mesta Bobodol situacija nije bitno drugačija. Vratio se i on u isto vreme kada i Jovan, na ruševine nekadašnje kuće, u kamp prikolicu u kojoj je do nedavno živeo. Zahvaljujući humanim ljudima koji su imali sluha za njegove muke iako žive daleko, posredstvom Jovice Krstanovića, obezbeđena mu je građa za kuću i sve ono što mu je trebalo da „stane na noge“. U međuvremenu počeo je i raditi, a za kupanje se snalazio pozajmljjući ključeve kuća od rođaka ili komšija kako bi se poslužio njihovim kupatilom.
– Kad nam je trebala struja za mešalicu dok smo gradili kuću, ili topla voda da se uveče okupam, tu su bili rođaci i komšije koji su priskakali u pomoć dajući mi ključeve od svojih kuća. Zahvalan sam im na tome, ali se to ne može porediti sa situacijom kad čovek ima svoje. Čim se ova baterija napuni, prvo ću priključiti frižider, a uveče i mobilni telefon da ne moram više hodati trista metara po komšiluku. Biću dostupan ako me ko bude zvao, a večeraću konačno uz sijalicu, bez sveće ili baterije. Sad imam sve, pa se i ženiti mogu – sa osmehom zaključuje Žarko, jer su ga, kako kaže, šale i pozitivan stav održale i u najtežim trenucima.
Večiti zaljubljenik u muziku, onaj dobri, stari Rokenrol kako on to voli da naglasi, sada će moći uživati uz zvuke radija kad drugog društva ne bude imao.
Ni sedamdesettrogodišnjem Jovanu, ni šezdesetdvogodišnjem Žarku, rukovanje novopostavljenim panelima, kažu, neće teško pasti. Sunca će u Dalmaciji zasigurno biti više nego u drugim krajevima, pa neće morati ni oko toga brinuti. A kada se sve to zajedno zbroji, sigurni su da neće biti teže ni neizvesnije od života u mraku u kojem su doskora živeli.
The post Solarni paneli za dva domaćinstva u Dalmaciji appeared first on srbi hr.
