Bila je himna dve srpske dinastije – Obrenovića i Karađorđevića, i ostala je srpska himna sve do današnjih dana. Nikada nije zvanično zabranjena, mada je bila potisnuta iz javne upotrebe skoro pola veka.
Kompozitor Žarko Petrović, član vladine komisije iz 1991. godine, ovako je za „Politiku“ objasnio zašto je „Bože pravde“ najbolja za himnu.
– Pesma „Bože pravde“ poseduje sve elemente srpske istorije – rat i mir, selo i grad, pravdu i lepotu, Boga i narod. Muzikolozi su oduvek isticali da „Bože pravde“ ima sve – i svečanost, i dinamiku, i himničku pripremu stiha i melodiju za finalni deo. Odnos stiha i muzike u potpunom je skladu – prirodnom naglašenošću i ritmičkim razdeljenjem.
Stihove „Bože pravde“ napisao je 1872. godine profesor Jovan đorđević u slavu budućeg kralja Milana Obrenovića, muziku je komponovao Slovenac Davorin Jenko. Stanislav Binički, koji je kompozitor i dirigent marša „Na Drinu“ uradio je orkestraciju himne. Himna je zapravo završni deo drame „Markova sablja“ koja je slavila kneza Milana i najavljivala srećnija vremena. Po izlasku iz Narodnog pozorišta, posle predstave, publika je odmah počela da zvižduće i peva stihove „Bože pravde“ i tako je vremenom spontano nastala i himna. Izvodila se od 1882. godine do 1943. godine, uz prekid od 1903. do 1909.
