Ovih dana nam je predočena jedna prognoza iz Brisela: ako se sve bude događalo kako treba, imamo šanse da uđemo u Evropsku uniju do 2015. godine. Vest je takva da može pre da nas razvedri nego da nas rastuži, jer nas podseća na zaboravljeni vic: „Kad ćemo već jednom da izgradimo taj socijalizam, pa da živimo kao pre rata!“
Uz sve uvažavanje značaja Evropske unije za naš razvoj, put u Evropu nekako sve više počinje da nam liči “ zbog euforije kojom sebi ulivamo nadu u svetlu budućnost “ na nekadašnje etape u izgradnji socijalizma. Kao što smo nekad prosto želeli da verujemo da će posle ostvarenja prvog, a pogotovo drugog, petogodišnjeg plana poteći med i mleko, tako i sada jedino u Evropi vidimo spas i oslobođenje od svih svojih muka i nevolja. Ali, kako je sad i malom detetu jasno da je spas na dugom štapu, postavlja se pitanje šta ćemo da radimo i od čega ćemo da živimo do ulaska u Evropu.
Tri događaja su uslovila relativno poboljšanje našeg položaja u Evropi, od kojih je samo jedan zavisio od nas. Prvi je prijem u Savet Evrope, drugi “ koji je zavisio od nas “ jeste obračun sa kriminalom posle ubistva premijera đinđića, a treći je izvesno ublažavanje crne slike Srbije iz vremena NATO bombardovanja u kontekstu američkog napada na Irak.
Prijem u Savet Evrope znači da više nismo izopšteni, kužni i izolovani, kao čitavu deceniju pre toga. Reći da je Savet Evrope predvorje EU dopadljiva je metafora kojom se naši političari rado služe kad žele da nas uvere da se nešto i ostvaruje od onoga što nam obećavaju. A zapravo smo tamo gde i svi drugi da bismo „kako se to kod nas često kaže “ mogli da živimo „kao sav normalan svet“. Neće svi iz Saveta Evrope ući u Evropsku uniju. Nama je, srećom, obećano da hoćemo, pod uslovima koji su ustaljeni, ali se još mogu zaoštriti.
Vanredno stanje, kroz koje je Srbija prošla, otkrilo je i nama i Evropi do kojih je strahotnih razmera naše društvo ogrezlo u krvi i zločinu. Zemlja sa takvim teškim zlom ne može ući u Evropu. Ali zemlja koja ima snage da svoje kriminalce hapsi i izvodi pred sud može, jer tako svedoči da u praksi primenjuje vladavinu prava.
Ova otkrića su nam pomogla da bolje shvatimo da su oni koji su vladali uz pomoć zločina i bili spremni da naređuju gnusna ubistva čak i svojih dojučerašnjih najbližih prijatelja još lakše mogli biti hladnokrvni likvidatori pripadnika drugih naroda u smutnim ratnim vremenima. Posle ovih saznanja bolje razumemo one koji žele da nas uvere da se u Hagu ne sudi srpskom narodu nego optuženima za ratne zločine, među kojima su, na našu nesreću, Srbi najbrojniji. Zato će i saradnja sa Haškim tribunalom verovatno ubuduće biti manje bolan problem nego do sada. Ima se utisak da je u isto vreme i Evropa bolje sagledala zašto je u dosadašnjoj saradnji sa Hagom kod nas bilo toliko oklevanja, teškoća i otpora.
Treći događaj koji ide u prilog poboljšanju našeg položaja u Evropi je raspoloženje evropskog javnog mnjenja protiv američkog rata u Iraku. Neminovno su se nametnula poređenja: ako sada osuđuje oružani napad na Irak, zašto i kako je Evropa pre četiri godine mogla da bude za vojnu intervenciju NATO-a u Jugoslaviji, iako su oba rata vođena bez mandata SB UN. Nema mnogo ubedljivih objašnjenja. Nema ni posebnog žaljenja ili griže savesti, ali se neki korektiv u rasuđivanju ipak oseća. Bar nam se ne kaže da smo sami i jedini sebi krivi za svoju tragediju.
Evropa verovatno neće dalje od ovoga otići u ispravljanju nečega što mi doživljavamo kao tešku istorijsku nepravdu, ali smo bar manje crni, pa samim tim i prihvatljiviji za evropsku porodicu.
Ovakva naša, nešto povoljnija, pozicija ne znači da će sad sve što nam normalizuje i poboljšava život doći jedino iz Evrope. Valjda postoji nešto što i sami možemo da učinimo sa sobom, a što smo dosad smatrali sekundarnim u očekivanju odškrinutih vrata Evrope. Mi od svoje vlade, posebno od mlađe, tehnokratske ekipe ministara, često čujemo kako nas EU i međunarodne finansijske organizacije hvale zbog smelih reformskih poteza, ali istovremeno vidimo i da nam je svaki dalji napredak nemoguć bez novih i teško iskamčenih kredita.
Zar jedino tuđim novcem možemo da ishranimo svoju, u međuvremenu sve brojniju, sirotinju? Zašto se Evropom ne bi, sa najširim ovlašćenjima, bavio jedan izabrani tim umnih ljudi, motreći pomno i u saradnji sa evropskim stručnjacima kako i koliko uspešno saobražavamo evropskim standardima svoj ekonomski, politički, društveni ili obrazovni sistem, a da svi mi ostali radimo ono od čega možemo da živimo manje zavisno, oslonjeni na sopstvene snage?
Pošto se navikavamo na poređenja sa drugima, a ne samo sa svojom prošlošću, mogli bismo se uporediti sa nekima koji su nas iznenadili svojim uspesima, a ipak nikad neće ući u Evropu. Kina, na primer, ima milijardu i dvesta miliona stanovnika i samo sedam odsto obradive zemlje, a počela je odnedavno “ prvi put u svojoj pet milenijuma dugoj istoriji “ da izvozi žito. Mi imamo plodnu i blagorodnu zemlju, koja može da hrani skoro pola Evrope, a vodimo javnu raspravu o tome da li ćemo “ zato što nam je crnica zaparložena “ morati da gasimo takozvane narodne kuhinje, ako nam strani darodavci uskrate pomoć u hrani.
Za svaku vladu, pogotovo reformatorsku, ovakva prosjačka pozicija je nacionalna sramota. Narodne kuhinje će se zatvoriti same od sebe onda kad sirotinja prestane da gladuje.
Neophodno je da vlada Srbije iz temelja preispita svoju socijalnu politiku i svoj socijalni program. Moramo imati jasne odredbe o tome koliko i u čemu se oslanjamo na sebe, a koliko na stranu pomoć. Bilo bi bolje da pred parlamentarne izbore više raspravljamo o socijalnim programima stranaka, nego o ambicijama Srbije da bude lider na Balkanu.
Tako ćemo biti bliži Evropi.
