U srpskom narodu često se može čuti da popovi „deru“ vernike visokim cenama usluga za verske obrede krštenja, venčanja, opela, parastosa, dok se u nekim otadžbinskim eparhijama Srpske pravoslavne crkve ljudi žale i na visoku tarifu parohijala (mesečne crkvene takse).
Sveštenstvo navodno nema samilosti čak ni pred činjenicom drastičnog pada standarda građana u SCG, nego „popovi bezočno uzimaju koliko im treba“.
I popovi imaju zamerke na ponašanje vernika koji se, kako kažu, „razmeću na svadbama i drugim veseljima kiteći muziku krupnim deviznim novčanicama, dok s druge strane zatežu, škrtare i sitničare kad treba platiti verski obred na koji, inače, niko nikog ne prisiljava“. Osim toga, pojašnjavaju u SPC, popu „ne ostaje celokupan iznos naplaćenog verskog obreda, već jedan deo ide u zajedničku crkvenu kasu“. Sveštenstvo SPC u Srbiji, vele, „nema redovnu mesečnu platu, osim onih u sremskoj, banatskoj i bačkoj eparhiji SPC, čije plate se finansiraju iz mesečnog parohijala vernika“.
U NJujorku kao u Srbiji
U eparhijama SPC u Srbiji, tamo gde je ustanovljen mesečni parohijal, on iznosi od 300 do 600 dinara. Zanimljivo je da u parohiji srpske crkve Svetog Save u NJujorku, kako se može videti na internetu, godišnji parohijal iznosi ukupno 100 američkih dolara, ili nešto iznad devet dolara (oko 500 dinara) mesečno. Gotovo je isti kao u Srbiji.
Ostali sveštenici žive od priloga vernika i verskih obreda, a od tog novca izdržavaju porodice, školuju decu i plaćaju druge životne troškove.
Budući da se na prošlogodišnjem popisu od šest i po miliona stanovnika Srbije (bez Kosova i Metohije) 85 odsto izjasnilo da pripada pravoslavnoj veroispovesti, pitanje crkvenog cenovnika za verske obrede postaje sve aktuelnije. Međutim, u većinskoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi u SCG o toj temi se nerado priča i gotovo je nemoguće naći sagovornika jer, kako je „Vestima“ nezvanično rečeno, „zvanična tarifa za svešteničke verske obrede ne postoji, već se po eparhijama cene određuju po prećutnom dogovoru, kojeg se uglavnom drži sveštenstvo SPC, uz blagoslov nadležnog vladike“.
Koliko će koji obred koštati, kaže naš sagovornik iz SPC koji želi da ostane anoniman, zavisi od opšteg standarda u SCG, odnosno u RS, u datom trenutku, ali i od materijalnog stanja vernika i od njihovih zahteva.
Intervenisao i patrijarh
Za vreme građanskog rata na prostorima bivše SFRJ, patrijarh Pavle je jedne godine intervenisao i propisao gornji limit za svaki verski obred u otadžbinskim eparhijama SPC, želeći da spreči pojavu gramzivosti na terenu.
Tom merom, kažu u Patrijaršiji, „patrijarh je želeo da opomene sveštenike izbeglice da smanje apetite pri naplati“.
Po pomenutom prećutnom pravilu, kaže on, „venčanje na kojem činodejstvuje jedan sveštenik u Srbiji košta oko 3.000 dinara, a sa horom još toliko. Krštenje ne bi smelo da pređe iznos od 2.000, a opelo na sahrani 3.000 dinara. Ove cene se uvećavaju ako na obredu činodejstvuje vladika ili više sveštenika i đakona. Cena parastosa je od 500 do 600, sečenje slavskog kolača 200 do 300 dinara.
Crkvena taksa za izvod iz knjige venčanih i krštenih je između 100 i 200 dinara. Za osveštavanje stana ili poslovnog prostora ne postoji ovaj prećutni cenovnik, kao ni za svešteničko redovno godišnje „svećenje vodice“ po kućama uoči Vaskrsa i krsne slave, već se zasniva na dobrovoljnom prilogu“.
Budući da u SPC postoji izričito pravilo da „nijedan vernik ne sme da se odbije“, pomenuti iznosi mogu biti manji i besplatni, ukoliko sveštenik proceni da domaćin nema novca.
Naravno, ima i neželjenih „iskakanja ako popu više treba“. Dešava se da se u cenu zaračunava i ono što sa obredom nema veze, kao što su npr. popravka crkve ili gradnja popovske kuće.
U SPC, naglašavaju u Patrijaršiji, nikad nije propisivala cenovnik, jer je je dobrovoljnost stožer na kojem počiva njena misija. Uslugu bi trebalo da plati koliko ko može.
