Da li je odricanje od nacionalnih i duhovnih korena, zaboravljanje svoje istorije, kulture i maternjeg jezika uslov opstanka i uspeha naših ljudu u rasejanju? Govoreći sa stanovišta Srpske pravoslavne crkve, protonamesnik Slobodan Miljević, paroh i arhijerejski namesnik iz Štutgarta u Nemačkoj kaže da asimilacija ne mora biti uslov zajedničkog života, jer je u demokratskim društvima sve više onih koji predstavnike drugih naroda, kultura i vera ne vide kao pretnju sopstvenim vrednostima, već kao obogaćenje svoje kulture i priliku za upoznavanje različitosti.
Ocenjujući integraciju kao „uklapanje u novu zajednicu“, a ideju eparhije srednjoevropske da dvodnevni skup (održan u eparhijskom sedištu u Himelstiru u Nemačkoj, na kojem su učestvovali predstavnici SPC, nadležnih institucija iz SCG i Srbije i Srba iz rasejanja) posveti međuzavisnosti između očuvanja identiteta i integracija kao „jedinstven pokušaj u našoj dijaspori da se definiše naše viđenje budućnosti“, Miljević kaže da je multikulturno društvo garancija da zajednička budućnost ne mora biti neizvesna.
„Multikulturna zajednica je bazirana na svim do sada poznatim tekovinama ljudskih prava, međusobnog uvažavanja, slobode reči i veroispovedanja, pa zato multikulturno društvo u modernim migracionim kretanjima i nema alternative. Osim toga, ono duboko u sebi nosi visoke standarde hrišćanske etike, što znači da država uređena na takvim osnovama svojim ustavom, građanskim kodeksom i institucijama garantuje i slobodu i prava svakoj etničkoj grupi, svakoj crkvi, omogućavajući im da čuvaju i neguju svoje nacionalne, jezičke, kulturne i verske osobenosti“, smatra protonamesnik Slobodan Miljević iz Štutgarta, napominjući da se pri tome podrazumeva da očuvanje vlastitog identiteta neće biti u neskladu s osnovnom regulativom, a još manje na štetu, multikulturnog društva.
Odgovor na izazove novog vremena
Na pitanje kakvi su izgledi za integraciju Srba u dijaspori “ bilo da je reč o iseljenicima ili radnicima na privremenom radu u evropskim zemljama, kojih u Nemačkoj nije zanemarljiv broj “ i istovremeno očuvanje nacionalnog, duhovnog i kulturnog identiteta, sveštenik Slobodan Miljević kaže:
„Postoje okvirni uslovi da se i mi, Srbi, integrišemo i pri tom očuvamo identitet, ali to znači da i naša Crkva mora naći svoje mesto u ovakvom ustrojstvu. Moramo biti spremni da pravoslavnim hrišćanskim normama odgovorimo na izazove novog vremena. Kako? Tako što ćemo biti u stanju da nepromenljive norme pravoslavlja saopštimo novim jezikom koji savremeni čovek razume. Naše srpske pravoslavne parohije i misije ovde u dijaspori već odavno nisu samo obredni centri, već su matice u službi vernika i njihovih svakodnevnih duhovnih potreba, bez obzira na socijalne prilike u kojima se nalaze“, kaže arhijerejski namesnik iz Štutgarta, ne oklevajući da prizna otvoreno da su „Srbi u rasejanju u stvari najnespremniji za procese integracije i očuvanje identiteta, pa su i najpodložniji asimilaciji“.
Na pitanje zašto je to tako, Miljević kaže:
„Očuvanje nacionalnog identiteta pretpostavlja da u nama postoji određeni stepen nacionalne svesti, jer da očuvamo možemo samo ono što imamo. Većina nacionalnih zajednica koje su se obrele u dijaspori sačuvale su i rasejanju svest o tome ko su, kom narodu, veri i kulturi pripadaju. Zahvaljujući tome, Grci su i u rasejanju ostali Grci, što se za većinu Srba ne bi moglo reći. Jer, Srbi su u svet otišli ne kao Srbi, već kao Jugosloveni, njihov kulturni identitet nije bio srpski već jugoslovenski, čak ni svoj maternji jezik nisu zvali pravim imenom, a još manje su bili svesni svog duhovnog identiteta jer su, za razliku od svih drugih naroda nekadašnje Jugoslavije, bili otuđeni i od svoje crkve i vere. Kad se raspala Jugoslavija, kao kula od karata se srušio i identitet koji je većina Srba smatrala svojim, iako on zapravo nikad nije ni postojao u pravom smislu reči“, objašnjava Slobodan Miljević.
Skupe greške
Uz napomenu da je, na primer, „u jednom šumadijskom selu, u srpskom okruženju, bilo moguće zabludeti i ideološki zastraniti, odreći se svega što je našim očevima i dedovima bilo sveto i uzvišeno, prognati seoskog popa i porušiti seosku crkvu, pa posle 50 godina shvatiti da je sve to bila zabluda, osvestiti se, pokajati i ponovo se vratiti svojim korenima, crkvi i veri“, Miljević upozorava da se „takve greške u dijaspori, a Srbi su im bili skloni, plaćaju preskupo, asimilacijom“.
„Zato se veliki broj naše dece u tuđini potpuno otuđio, ne govori svoj jezik i ne druži se sa svojim sunarodnicima, što je poslednji stepen asimilacije. Mi, sveštenici, pokušavamo da spasemo ono što se još spasti može, posebno radosni što nam se u tom značajnom poslu sad pridružila i matična država“, kaže, uz opasku da u pomenutom poslu nema brzih uspeha.
Opravdavajući svoje sunarodnike koji su ili podlegli asimilaciji, izgubivši potpuno svoj identitet“ i nacionalni, i duhovni i kulturni, ili, opirući se pomenutim pritiscima, skrenuli u nacionalizam i samoizolaciju, sveštenik Slobodan Miljević upozorava da „oni koji nisu spremni da se uče na greškama prošlosti, neće prestati da iste greške prave i u budućnosti“, čineći tako neprocenjivu štetu svome narodu.
Time je, posebno naglašava arhijerejski namesnik iz Štutgarta Slobodan Miljević, uloga Srpske pravoslavne crkve u rasejanju još veća i značajnija, jer je ona u svim prethodnim teškim vremenima bila pouzdan čuvar ne samo duhovnog, već i nacionalnog i kulturnog identiteta srpskog naroda.
