Izlazak u javnost informacije o slučaju Miladina Kovačevića, označene na sednici vlade kao državna tajna, izbacio je na površinu višegodišnji problem nezaštićenosti rada organa vlasti. Slučaj Kovačević je pokazao i da je država pala na ispitu, kao jedna od poslednjih zemalja u Evropi koja nema zakonsku regulativu o zaštiti tajnosti podataka.
Pravni ekspert Saša Gajin iz tima za izradu tog zakona kaže za „Vesti“ da je cena kašnjenja u praksi mnogo koštala državu, od konflikta medija i vlasti i sumnji građana u rad Vlade Srbije, do narušavanja njenog kredibiliteta.
Dok država, odnosno vlada, ne odustaje od istrage i kažnjavanja onog ko je medijima odao tajnu o izdvajanju milion dolara za rešavanje problema koji je „kost u grlu“ u odnosima Srbije sa SAD, stručna javnost ukazuje da je strogo poverljiva informacija mogla da „procuri“ na mnogo načina, i ne samo od ministara, već i brojnih administrativaca.
To je na neki način priznao i državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen, ocenivši da je za „tajnu“ znalo bar pedesetak ljudi u vladi, od ministara do šefova njihovih kabineta.
Prisluškivanje laserom
Kao primer krađe brojnih informacija, osim ljudskog faktora, Marko Nicović navodi i savremenu tehnologiju.
– Sednica na kojoj se razgovaralo o toj tajnoj informaciji je mogla, recimo, da bude prisluškivana i uz pomoć laserskog mikrofona okrenutog prema prozorima vladinog zdanja, kojim se do toka razgovora nepogrešivo stiže zvučnim vibracijama – objasnio je Nicivić.
Prema rečima policijskog eksperta Marka Nicovića, ne samo da je zaštita u vladi „loša“, već ne treba zanemariti ni činjenicu da u njenom sedištu ne sede samo ministri, već i savetnici među kojima su i stranci, čime se broj mogućih „insajdera“ povećava.
– Ne znam zašto se isključuje mogućnost da iza ovoga stoje SAD, koje su kao jedna od pregovaračkih strana u slučaju Kovačević, potpuno upoznate sa svim dešavanjima – objašnjava Nicović za „Vesti“ i ukazuje da je upravo Amerika, zbog svojih interesa, mogla da napravi „krizu situacije“ u vladi i utisak da srpske vlasti „štite kriminalce“.
Na „oticanje“ informacija iz vlade, u vreme premijera Vojislava Koštunice, javno je ukazivao politički analitičar Tomislav Kresović, tvrdnjom da tajni podaci stižu do „albanskih struktura“ na Kosovu.
– Takozvano curenje tajni je odavno poznato, a primera radi, znam da su albanski političari tada dobijali informacije o redu poteza državne politike prema Kosovu, raspravljanim na sednicama u vladi – kaže on.
Krivična odgovornost
Vlada Srbije najavila je da će skinuti oznake poverljivosti sa dokumenata vezanih za „slučaj Kovačević“ kada se nađe rešenje prihvatljivo za Srbiju i SAD i istakla insistiranje na utvrđivanju odgovornosti svakog ko je počinio krivično delo.
„Nadležni organi će nastaviti istragu na utvrđivanju odgovornosti za neovlašćeno davanje podataka o dokumentima sa oznakom poverljivosti“, navedeno je u saopštenju.
Zatajili bezbednjaci?
Zlobnici tvrde da je tek nakon izbijanja afere Kovačević Vlada Srbije postala bezbednosno interesantna za BIA ili MUP čiji operativci istražuju ko bi mogao da bude „krtica“ koja je javnosti provalila loše čuvanu državnu tajnu. Predlog da Srbija plati milion dolara odštete Brajanu Štajnhaueru na vladi je navodno izneo ministar Jeremić koji je i insistirao da odluka ima oznaku „državna tajna“. Kad je „pukla bruka“, Jeremić je navodno od Tadića i Cvetkovića zahtevao hitno pronalaženje „izdajnika“.
Kresović je mišljenja da vlada nema razvijenu „kontraobaveštajnu zaštitu“, pa je moguće da je poverljiva stvar procurila od nekih konfrontiranih ministara, iz različitih partija na vlasti ili unutar iste.
– Odluke u slučaju Kovačevića mogle su da budu iznete sa sednice i uz pomoć ministara koji su u sprezi sa tajkunima, ali, pošto se vode stenogramske beleške, i od nekih službenika – naveo je Kresović i ocenio da ministri često ne vode računa šta pričaju mobilnim telefonom, koji čak i kada je isključen predstavlja „odličan prijemnik“.
