J oš jednom se pokazalo da neprijatelj nikada ne spava. I Služba je budna, kako i priliči „čuvarima mirnog sna“. Tako smo ponovo dobavili sebi špijune koji za male pare krčme poslednje tajne posustale otadžbine. U pitanju je, naravno, bezbednost državne zajednice, koja se zove Srbija i Crna Gora. Potrebno li je još jednom praviti inventare njenih preostalih funkcija?
Jedino je još vojska na celoj teritoriji. I predsednik Marović se može videti kako boravi i tamo i ovde. Uz Marovića prirodno ide general Blagoje Grahovac, savetnik za odbranu i bezbednost. I on već mesecima pokušava da oružanu silu svede na parodijske proporcije. Tvrdi da će i takva vojska funkcionisati, pošto je mehanizam ovoga što postoji, davno zapušten i pod teškom korozijom. I to se više ne može popravljati.
Sve je to ugrozio izvesni potpukovnik Dragoljub Živković, koji je, navodno, svoja važna saznanja prodavao Rusima. I naravno, ljudi koji ponešto pamte iz bliske nam istorije, odmah su našli zajednički špijunski sadržalac sa aferom Perišić. Samo što je general svoju robu nudio Amerikancima, a potpukovnik drugoj strani. I ovaj drugi je u zatvoru, a vojnik iz Koštunića sedi za astalom DOS-a i verovatno prezire ruske uhode. Njegova partija (PDS) ozbiljno se naljutila na sve koji su pronašli bilo kakvu žbirovsku podudarnost. Jer su navodno Perišića uhapsili neprijatelji države i naroda, a nesrećnog Živkovića njegovi lični prijatelji iz službe.
I tako smo verovatno stigli do strmoglavog etičkog i vrednosnog pada. Sve je ovde „na tenderu“: prodaju se firme, ljudi, tajne, poslanički glasovi i druga roba koja se brzo kvari ili joj ističe rok. Ostavimo Perišića da obavlja ulogu plastične biljke u vladajućoj koaliciji. On će iz duboke političke kome biti povremeno aktiviran, tek da se vidi kako funkcioniše kao mera potrošenih, ili krivotvorenih vrednosti. Ispod površine, u mutnoj vodi ili mulju se odvija prava bitka. Tu se zadaju najteži udarci i zarađuju opasne posekotine. Afere se pojavljuju samo onda ako ih više ništa ne može držati na dnu.
Zašto je, inače, nezgodni potpukovnik zatečen tek sada u nečasnim antidržavnim poduhvatima? Ionako je krajnje glupo baviti se takvim poslom. U konačnom smislu, sve je uzalud, ako ne računamo sumnjivih 16.000 evra u izrćlskoj banci. Ordinarni špijun je već davno potrošena institucija. Zato se novi skandal može videti i kao neubedljivi zaplet u balkanskom političkom trileru. Inače se više ne može sakriti da reforma vojske nikako ne ide. čak nije ni počela, ako isključimo napadni marketinški optimizam i delatnost odbrambene estrade. Nema dobre ideje kako to uraditi. Ono što je ponuđeno možda dobro zvuči, ali ne funkcioniše.
Ministar odbrane misli kako je naš sistem već sazreo za Partnerstvo, pa ćemo, eto, do kraja ove godine biti u programu. I to, naravno, nije tačno. Takve projekcije imaju zavodljivu ambicioznu manu, iako su neostvarive. Ovde odavno ne postoji pristojna navika da se politička iluzija, izražena kao veseli optimizam, drži na uzdi.
Kad ideja propadne, zato što je i nema, zaboravlja se i zataškava. Inače je problem „reformi“ (ružan, pohaban i neprecizan pojam) mnogo teži u svojoj suštini nego na pojavnoj ravni. Svi jalovi pokušaji da se nešto konačno uradi razbijali su se na ekstremima: s jedne strane prividno liberalan, sa druge realno konzervativan. Tu nema kreativnog kompromisa, a evo i zbog čega.
General Grahovac se više puta oprobao u suštinskoj redukciji vojske. Iz ambijenta militarnog gigantizma i pozicione vojničke snage “ gde je i dobio generalske odlike, Grahovac se premestio u oblast čiste simbolike. Još se moglo razmišljati o modernoj armiji (zajednice!), ajde, sa 35.000 vojnika. To je neka realnost izazvana i ekonomskim limitima države, ili onoga što je od nje ostalo. Generalu se beskonačno sažimanje trupa učinilo zanimljivim poslom, pa je čitav mehanizam sveo na neozbiljnu simboliku. Konačno, to je bila koncepcijska video-igra i pokušaj zataškavanja skoro svakog pamćenja, istorije i vojničke tradicije.
General je, inače, savetnik predsednika državne zajednice, i njegov je uticaj od značaja. Predsednik Marović nije želeo da se meša u oblast čudnog razmišljanja svojih savetnika, ali je jednom rekao da će reformi svakako biti. Na drugoj strani ove zanimljive priče nalaze se stari majstori. Oni potiču iz škole koju su bezbroj puta ponavljali, ali bez vajde. Dakle njihova ideja je van upotrebe, koliko i oni sami. Iz mišljenja koje je prepuno zastrašujućih dogmi, stigao je onaj kroki nacionalne strategije, koji, naravno, nije mogao da prođe.
Bez strategijskog dokumenta, nema ni reformi. Zvanična politika zajedničke države nije pri umu koji bi omogućio da se krene iz tačke koja je već odavno ispod nule. Ako izuzmemo agilnog ministra odbrane, koji se kao „menadžer sistema“ zaglavio u mehanizmu koji mu je sve nepoznatiji, država se ne sekira mnogo oko brzog ruiniranja vojske. Ponekad se neko seti, pa iz dosade ili neznanja ponudi naše vojnike za prljave poslove u gašenju najgorih ratišta. Ali, na sreću, te nepristojne i neozbiljne licitacije su zasad neostvarive.
I povrh svega još su nam samo ruski špijuni nedostajali. Skandal je proizvod nelogičnih okolnosti. On će verovatno biti zataškan i konačno zaboravljen, kao proizvod napravljen od najgoreg materijala. Ipak, ne sme se zanemariti njegova upotrebljivost. Posle Brozovog obračuna sa Staljinovim kultom, kao iz sabirnog centra tranzicije, pred nama je iznova istočna žbirovska nostalgija. Možda je to samo povratak najgorim uspomenama, ili obično razbijanje bratske iluzije, ko bi ga znao. Afera će pomoći da se razume kako je vreme srbo-crnogorske čežnje za Moskvom, uz neizbežne patnje, ipak prošlo.
Tako će iz vojske otići svi oficiri kojima je Kremlj u srcu ili bar u biografiji. To je znak da budna služba ne vija samo američke agente i njihove prijatelje, već i one druge i sada pre svega njih.
I onda se može dogoditi da obračun sa uhodama bude startni znak da zaista počne ozbiljan rad u vojsci i oko nje. Makar sve to bilo i deo neubedljive igre. Ili da se nastavi sa oblikovanjem zablude da se tu nešto zaista radi. Inače bi taj veliki organizam, bez pažnje, para i nege, mogao jednostavno da se raziđe.
Da li su tu krupnu tajnu ovi naši špijuni otkrili velikim silama? Ma koliko se služba trudila, oni ipak nisu dobro razmešteni: potpukovnik čami u zatvoru, general sedi u DOS-u i ne sme na sud. A uhode su svuda oko nas. Da nije tako, ko bi uopšte saznao kakvi smo.
