U teškoj besparici i moralnom haosu, a u nedostatku drugih resursa, režim je prinuđen da troši Novaka đokovića i odbojkašku reprezentaciju. Slika se s njima, upisuje ih u jedan od svojih brojnih uspeha, izvodi ih na balkone, i čini se da nisu u pitanju ljudi, nego građevinsko zemljište, rado bi ih prodao na nameštenom tenderu nekom stranom investitoru, ili povlašćenom domaćem tajkunu.
U svakom slučaju – ako se uzme u obzir pojavljivanje u medijima, broj dodeljenih medalja i zbir globalnih sportskih manifestacija kojima je prisustvovala – ministar sporta Snežana Marković – Samardžić, najuspešniji je član Cvetkovićevog kabineta. Od Olimpijade u Kini uzleće, sleće, probija oblake i skraćuje suknju da bi se, opravdano ozarena, pojavila s pobednicima srpske nacionalnosti u bilo kom sportu. Godinama troši državni kerozin, ne pitajući za cenu, razdaljinu i prodaju JAT-a.
U revnosti i žurbi gospođe ministarke da svuda stigne, dogodi se – što je ljudski – i poneki propust. Ili joj je zatajio kabinet ili joj destinacija nije bila atraktivna, tek, prošle godine, izostala je sa Prvenstva sveta u kuglanju u Sarajevu, gde je muška reprezentacija Srbije odbranila šampionsku titulu. Ipak se ne može reći da je šteta velika: pretpostavljam da se u vladajućoj koaliciji procenjuje kako kuglaši nisu od presudnog značaja u biračkom telu, a i najviše ih je u Vojvodini, što znači da su, čak i po zakonu o restituciji, u Pajtićevoj i čankovoj nadležnosti…
Prelazim na sve popularniju srpsku reč spinovanje. Očigledno je da je engleskog porekla, na tom jeziku spin znači ispresti, ispredati (dakle, ispredati priču), ali i vrćenje (dakle, vrteti staru priču i pomerati joj poentu). Kod nas svi spinuju, od ministara do medija. I nije kao u stara vremena da vam priču ispredaju strpljive i nežne bake dok vam se sklapaju kapci. Sadašnje uspavanke su jezovite, posle njih se pada u košmarne snove, a glavni pripovedači su provereni kriminalci i ubice sa nađenim otiscima prstiju, dokazima i priznanjima, koji se danas zovu zaštićeni svedoci.
Neki od njih su profesionalci, i kao ubice i kao zaštićeni svedoci. Njihova reč ima težinu kao, na primer, reč advokata Srđe Popovića…
Tipičan primer spinovanja publici je pružila ambiciozni ministar pravde Snežana Malović, koja, kad bi se držala Ustava i zakona kao pijan plota, ne bi smela uopšte da se izjašnjava o sudskim procesima do njihovog izvršnog ishoda. Objašnjavajući nastavak postupka za utvrđivanje okolnosti ubistva premijera Zorana đinđića, ministarka Malović je rekla: Podsetiću da je u periodu kada su dokazi još bili sveži, a došlo je do promene vlasti, dakle 2004. godine, kada istraga nije tapkala u mestu, nego je nije ni bilo. Ipak, upornim radom, sigurna sam da će se pronaći svi dokazi i da ćemo poslati jasnu poruku da ovakvi zločini nikada ne zastarevaju i da će svi krivci biti izvedeni pred lice pravde.
Kako spinuje i podseća, i na šta spinovano podseća ministarka Malović?
1. Rečenica joj nije gramatički korektna (problem podmeta i priroka), niti joj je pismenost besprekorna; a i logika nije na ministarskoj visini…
2. Premijer đinđić ubijen je u martu 2003. kada su većinu u Vladi imali demokrati i duže od godinu dana, do dolaska Vlade Vojislava Koštunice 2004, držali su sveže dokaze u svojim rukama, a jedno vreme raspolagali su i vanrednim stanjem zvanim Sablja koje je iskorišćeno da se kompromituju neistomišljenici, eliminišu neugodni svedoci, pa čak i unište eventualni sveži dokazi kojih je verovatno bilo u hitno srušenoj zgradi u Šilerovoj ulici u Zemunu, u kojoj su se ranije okupljale potonje ubice i njihovi prijatelji – uostalom, nikad nisu javno razjašnjeni razlozi zašto je ta zgrada promptno srušena!
Osveta ili nešto drugo?
3. Zaključak: Podtekst izjave ministarke Malović, u ovom predizbornom vremenu, trebalo bi da uputi bezazlenog čitaoca i slušaoca na adresu Vojislava Koštunice kao mogućeg političkog inspiratora zločina.
I možda bi neko progutao nategnutu ministarkinu tezu, da se nije brzopleto i nepromišljeno uključio zastupnik đinđićeve porodice, advokat Srđa Popović, i otkrio izvesnog čokija ili ćokija kao nalogodavca ubista, a u čokiju prepoznao nikog drugog nego Nebojšu čovića?!
Slučaj bi se ukratko mogao nazvati spinovanje sprdnjom. Tragično je, međutim, neodgovorno poigravanje tragedijom, mada je u duhu vremena u kome živimo.
Zar nije u duhu našeg i Tadićevog vremena nedostatak citostatika, nameštanje tendera za lekove i vakcine, i, uopšte, sistemska i sistematska korupcija u zdravstvu? Kad je klupko dozirane i kontrolisane istine počelo nekontrolisano da se odvija, kad je ustanovljeno da su vakcine protiv tzv. svinjskog gripa u nepotrebnim količinama preprodavane i preplaćivane, uhapšena je direktorka Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Njen nadređeni u ostavci, bivši ministar zdravlja Tomica Milosavljević odmah se proglasio nevinim i naveo dokaz: uhapšena direktorka, rekao je profesor Milosavljević, sve vreme ga je lagala! A kad čoveka lažu, on ne zna šta se događa…
Novi ministar zdravlja profesor dr Zoran Stanković, plus i general, rekao je da i njega lažu, ali on ih uteruje u laž i traga za istinom. Pažljivo sam pročitao njegovu izjavu: u njoj se ništa ne prejudicira, ne pominju se sumnjiva imena, ali se vidi odlučnost da se u borbi protiv korupcije ide do kraja i po svaku cenu.
Ponovo je dobio reč bivši ministar Milosavljević da bi rekao kako ministar Stanković izigrava policajca!
Nije ostao po strani, uprkos Ustavu i zakonu, ni državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen. Stavio se na Milosavljevićevu stranu. Spinuje, valjda u korist ministarke pravde Snežane Malović, koja je ujedno i koordinator Vlade za borbu protiv korupcije. Poručuje sadašnjem ministru zdravlja: Kao što se ministarka ne meša u rad njegovog resora, ni on ne treba da se meša u rad koordinatora Vlade za borbu protiv korupcije.
Drugim rečima, Homen, iako po rangu niži od bilo kog ministra, traži od ministara da ćute, jer kad se ćuti, stvar može i da se zataška…
Ali neće, nadajmo se da neće: ova stvar se zahuktala kao grudva snega na alpskoj strmini i sva je prilika da će neko, konačno, zaglaviti u zatvoru. Uostalom, i zatvor je za ljude, a i ministri su ljudi, čak i kad su demokrate.
Ništa strašno.
Lepo je rekao pokojni Josif Brodski, pesnik-nobelovac, izgnanik iz sovjetske Rusije: Zatvor je u biti manjak prostora koji nadoknađuje višak vremena.
I zaključio:
Gledano u celini, zatvor se može preživeti.
