Отац Сава из манастира Дечани, овако се сећа 24. марта 1999, када је почело бомбардовање тадашње Југолавије: „ НАТО је извршила опсежне нападе авионима, бомбардујући Србију без одобрења Савета Безбедности Уједињених Нација, а међународна заједница се није потрудила у настојању да се нађе решење за смиривање ситуације мирним путем. Иако је НАТО изјавио да ће мета авионских напада бити војни циљеви Југославије и обарање режима Слободана Милшевића, хиљаде цивила свих националности су се напатили, а многи изгинули, а то је дефинисано као „колатерална шета“.
После 18 година, на Косову се једва живи, јер ту цвета илегани промет свега и свачега, етничка дискриминација се наставља, а више од 250 000 некадашњих становника Косова (претежно Срба) не могу да се врате у своје домове, иако су присутни НАТО, Уједињене Нације (сада Еулекс), упркос обећања међународне заједнице да ће обезбедити мир и сигурност на тим просторима. Осим тога, око 2000 Срба се води као нестало, а велика је вероватноћа да је више од 300 Срба било жртве вађења органа који су продавани на међународном тржишту људских органа, потпуно некажњено и без икаквог интересовања такозване међународне заједнице.
Стотине српских православних цркава су претворене у пепео пред очима међународних трупа КФОР, као и стотине уметничких дела, слика, фресака; оскрнављена су српска гробља.
Београд, који је пре 18 година био циљ авиона НАТО-а који су 78 дана бомбардовали Србију, још увек је рањени град.
Пече агонија Косова и Метохије, боли лагана смрт српске заједнице, одлучне да остане на српској земљи, Косову и Метохији.
Порушене зграде у центру Београда и данас подсећају на право лице рата, његову најтамнију страну, запостављену од медија, на сведочанство једног кошмара.
Марилина Ракел Века
превод на српски Снежана Петровић
