Spor pun prkosa i prepirki
Moramo da patimo u tišini dok drugi osuđuju naš trud
Kada je sudija Patrik Robinson, predsedavajući Sudskog veća Haškog tribunala, prošlog utorka okončao postupak protiv Slobodana Miloševića, svi prisutni delovali su zbunjeno. Sudnica u kojoj se tokom prethodne četiri godine vodio spor pun prkosa i prepirki, prvi put nije bila otvorena za raspravu. Ishod slučaja bio je svima jasan i očigledan – presude neće biti.Ljudi koji su proteklih pet godina svoje živote posvetili najkomplikovanijem od svih slučajeva ostali su bez zaključka i morali su da pate u tišini dok drugi osuđuju njihov trud. Pripreme koje su za završnu reč započete pre ko zna koliko meseci, ako ne i godina, bile su uzaludne. Sudije koje su sređivale dokaze i skicirale zakonski okvir za svoju presudu neće biti pozvane da podele pravdu.Odluke donete u toku ovog suđenja ostale su kao zaveštanje za neka druga. Ostavši u sudnici posle sumornog odlaska sudija, palo mi je na pamet kako smo svi ostarili. Stres koji je izazvalo suđenje nije uticao samo na glavnog učesnika, Miloševića; umro je i prvi predsednik Sudskog veća ser Ričard Mej, a nema sumnje da je posledice ostavilo i na ostale koji su bili iza scene od kojih svako ima svoju priču. Pogledao sam Džil Higins, koja je stajala pored mene i koja je takođe imala žestok slučaj. Godinu dana radila je bez novčane nadoknade, a onda je postavljena na mesto moje saradnice. Tužilac Džefri Najs, koji je nosio ceo teret slučaja, prvi je prišao i veoma ljubazno se rukovao. Bio je ovo slučaj koji nije pružao priliku za opuštene odnose, ali svako je morao da se divi njegovoj sposobnosti i odlučnosti kao advokata. „Šta ćete sledeće da radite?” Pitanje koje često lebdi u mislima dok traje suđenje, sada je postalo stvarnost koja ostaje bez odgovora.U ovo suđenje bilo je uključeno mnogo više ljudi nego nas tog dana prisutnih u sudnici. U prostoriji za odbranu bila su četiri pomoćnika, koji su takođe u početku radili besplatno. Kvalitet njihovog rada bio je do te mere savršen da smo nedavno odlučili da ih plaćamo iz svojih džepova. Tužilaštvo, sudije i sekretarijat imali su mnogo ljudi koji su godinama radili i pomagali im da bi se ovo suđenje uspešno privelo kraju.Dok se vodi zvanična istraga okolnosti vezanih za Miloševićevu smrt, u isto vreme postoji još jedna istraga koja se tiče prirode suđenja.
Komentatori je upoređuju sa onom protiv Sadama Huseina u Bagdadu – gde se postupak vodi očigledno tako da bi se izbegli problemi primećeni u toku suđenja Miloševiću. Suđenje u Bagdadu polako prelazi u sukob i kontroverzu, pri čemu je Sadam ceo slučaj opisao kao „komediju”, a bivši predsednik suda podneo ostavku zbog „spoljašnjih uticaja”. Jasno je da je međunarodna pravda oblast u kojoj teško može da se uspe.Suđenja Sadamu i Miloševiću nisu slični slučajevi. Sadamu se sudi kao izvršiocu zločina; reč je o njegovoj ulozi učesnika u jednom događaju. Milošević je bio optužen za komandnu odgovornost za zločine podređenih i učešće u zajedničkim zločinačkim radnjama koje su bile planirane i naređivane uz upotrebu sile de facto i de jure i stoga odgovoran za zločine drugih.Treba, međutim, reći da je sama optužnica za Kosovo mogla da bude dovoljna za suđenje obima i veličine dovoljnih da jedan advokat vodi spor ceo svoj život. Ako se tome dodaju još Hrvatska i Bosna dobićete suđenje nemogućih razmera. Dok neki pravosudni sistemi mogu da se nose sa suđenjima izvršiocima zločina, očigledno je da im to ne polazi za rukom kada je reč o suđenjima tipa Miloševićevog. Sumnjam i da bi inkvizitorsko suđenje moglo da presudi bolje, naročito kada sud nema kontrolu nad teritorijom o kojoj je reč.
Stiven Kej
Imenovani advokat bivšeg srpskog lidera
