Srbija već skoro dva stoleća pokušava da bude moderna i sekularana država. Ukoliko ova nastojanja srpskim političkim elitama baš i ne polaze uvek za rukom, takva činjenica nije posledica snage Srpske crkve, već slabosti vlasti. Problem našeg društva nisu tradicije, već nepostojanje tradicija. Srpska pravoslavna crkva je najstarija srpska naroda ustanova, koja živi još od Srednjeg veka. Možemo mnogo i sa razlogom kritikovati SPC, njenu organizaciju i konzervatovnost, međutim kad god bi naša slaba i namučena država poklekla pred moćnim napadačima ili posrnula usled unutrašnje nesloge, na zgarištu i pepelu ostala bi i opstala naša crkva. Tako je bilo od osmanskog ropstva do trijumfa Severnoatlantske alijanse u ratu 1999. godine. Naša crkva je mnogo puta zaslužila veliki ugled koji uživa. Nije zato ni čudo što su se najveći tirani skrivali iza Crkve, a najglasniji refomisti prihvatali njen značaj i, pored oštrih reči, uvodili veronauku u škole, pozivali vladike da ih venčavaju i sami se opredeljivali za nekog episkopa, uvereni da bi ova drevna, od politike zakonom odvojena ustanova baš pod njim mogla da povede državu putem napretka, a narod ka njihovoj stranci.
Srpska crkva je konzervativna ustanova. Ipak, ona je okrenuta ka sebi i svojim vernicima. Nismo čuli da je Crkva zatražila zabranu predstave ili knjige. Ipak, kada se pobuni protiv slaninijade ili kobacisijade u dane Velikog posta i svoj stav oglasi pogrebnom zvonjavom, ustanu svi oni, duhovni potomci srpskih komunista bogoboraca i zaviču glasno u meri u kojoj mukom ćute dok, recimo, prvak islamske zajednice određuje politiku privatnih izdavača knjiga.
Upravo iz navedenih razloga sukob episkopa raško-prizrenskog Artemija i vikarnog episkopa lipnjanskog Tedosija nije mogao proći bez političkih komentara i stranačkih svrstavanja. Ne bih ulazio u to ko ima jurisdikciju nad jednim od najslavnijih srpskih manastira – Visokim Dečanima. Mislim da za ovaj tekst nije važno ni ko poseduje kuće u Beogradu, a ko sa vladičanskog trona upravlja građevinskom firmom. Iako se ovim pitanjima bavio i zvanični sajt SPC, uveren sam da su ona od manje važnosti.
Javnost neprekidno dobija vesti o tome kako je sukob dvojice vladika suštinski izraz borbe između konzervativaca i refomista, onih koji ne žele da sarađuju sa novim vlastima na Kosovu i Metohiji i onih koji su spremni da uvaže realnost. U ovim tvrdnjama svakako ima istine. Ipak, ne znam kako bi politički zainteresovani za ovaj sukob prihvatili činjenicu da se na čelu „reformističkog pokreta“ u crkvi nalazi upravo arhiepiskop Amfilohije. Isti onaj Amfilohije koga je jedan uticajan srpski političar i nekadašnji obožavalac nazvao „pukovnikom“.
Pošto danas svi daju ocene i sud spora u SPC, koji je za trenutak izašao u javnost, biću slobodan da i sâm pokušam da predstavim svoje skromno mišljenje. Pre svega, imajući u vidu značaj i ulogu Crkve, pitanje da li SPC treba da sarađuje sa civilnim vlastima na Kosovu i Metohiji je u potpunosti besmisleno. U vreme kada su osmanske vojske gazile srpske zemlje ubijajući i robeći, srpska crkva je nastavila da postoji i deluje. Uprkos seobama ona nikada nije zauvek otišla u progontvo i napustila svoju sve malobrojniju pastvu. Naša crkva je slavila borca za Hristovu veru, ali je sama nastojala da preživi svaki poraz i nastavi svoj život bez obzira na poniženje. Borba koju Crkva vodi nije samo vezana za odbranu vere, već i za zašitu ideje Svetosavlja i kosovoskog zaveta. Ta misija mora biti nastavljena i u nezakonito proglašenoj državi baš kao što je trajala pod azijatskim igom. Gde bi danas bilo hrišćanstvo da je sv. Petar napustio Neronov Rim? Gde bi ono dospelo da crkveni oci pored nepokolebljive vere nisu znali da se po potrebi Crkve i na korist vere sporazumeju i sa bezbožnim cezarima. Dakle, otpor vladike Artemija saradnji sa nezakonitim, ali postojećim, vlastima, u potpunosti je nepotreban i protivan velikim i važnim tradicijama SPC.
Teško je očekivati da u drevnoj i na kanonima zasnovanoj Crkvi bude poštovana nekakva demokratska procedura. Zato mešanje sekularne javnosti u pitanja njenog rada često ima vrlo loše posledice. Država treba u svakom slučaju da podrži crkvu i njeno jedinstvo. Podršku bi predstavljala i stroga kontrola finansija crkve, koju mnoge poslovne aktivnosti ne samo bogate, već korumpiraju.
