Ne znam gde to izvršna vlast radi po principu debatnog kluba
Koliko se samo prašine podiglo oko novog zakona o vladi i onog njegovog člana kojim se ministrima zabranjuje da javno kritikuju odluke vlade! Mediji su listom protiv ove novotarije, u čemu ih potpuno razumem, jer se sada treba debelo pomučiti za izjavu koju bi ranije ministri i sami dali, drage volje! Ali ne negoduju samo mediji. Skoro da nije bilo opozicionog poslanika koji nije žestoko protestovao zbog ovog člana, dok je verovatno najteža od svih optužbi stigla od Verice Barać koja kaže da je to uvođenje u jednoumlje i dodaje: Mi na takvo disciplinovanje ne pristajemo.
Od šefa poslaničke grupe DSS-a saznadosmo i to da je ova odredba – protivustavna. Štaviše, time se na mala vrata uvode dvostruki aršini – jedan za poslanike, a drugi za članove vlade. Jer, kaže narodni poslanik Aligrudić, kako to da poslanik može slobodno da iskazuje svoje mišljenje, a ministar na tako nešto (više) ne sme ni da pomisli?
E sad, otkud se stvorila ovakva jedna protivustavna i šizofrena odredba? Gle čuda, to je bukvalno prepisani član 95 Poslovnika vlade iz 2006. godine, usvojenog za mandata Vojislava Koštunice (ko ne veruje, neka pogleda Poslovnik vlade od 11. jula 2006. godine, potpisao Zoran Balinovac). Pa nešto razmišljam, kako to da pre pet godina svi ovi ugledni pravnici i visoki funkcioneri DSS-a nisu primetili da je ova odredba protivustavna i, još važnije – kada je ona to postala?
Na stranu to što niko ozbiljan ovakvu odredbu i ne može da ospori. Jer ne znam gde to izvršna vlast radi po principu debatnog kluba, gde ministri i državni sekretari uz kamere iznose svoje privatno mišljenje ili uverenja. Kad bolje razmislim, ne znam ni za jedno ozbiljnije pevačko društvo u kome nije zabranjeno da svi pevaju (šta god hoće) u isti glas. Pa zašto onda to pravo da osporimo Vladi Srbije?
Ali hajdemo za trenutak do Amerike, gde je pre neki dan Filip Krauli, portparol Stejt departmenta, bio ljubazno zamoljen da podnese ostavku, jer je izjavio da je način na koji Pentagon u vojnom zatvoru Kvantiko drži osumnjičenog za aferu Vikiliks smešan, kontraproduktivan i glup.
Na stranu i to što ko zna koliko još ljudi u Stejt departmentu deli Kraulijevo uverenje da je potpuno van pameti oduzimati optuženiku čak i naočari za vid i držati ga u krajnje nehumanim uslovima. To je sad druga tema, to, kakav stomak moraju da imaju ljudi koji žele da se bave visokom politikom. Ovde je bitnije razmisliti o sledećem – a šta bi se desilo sa državnim aparatom Amerike da je ovakva javna izjava sa samog državnog vrha prošla nekažnjeno?
Na ovakvu, nečuvenu slobodu državnih funkcionera da iznose u etar svoja privatna uverenja svakako najpre bi reagovali lobisti, jer se iz aviona vidi da bi daleko jeftinije i lakše bilo direktno korumpirati činovnike i uključiti ih u lobistički biznis nego crnčiti ovako kao do sada. Dobili bismo jednu novu Ameriku, u kojoj se sam državni vrh javno suprotstavlja odlukama Pentagona, Stejt departmenta ili Vrhovnog suda, šta ima veze! Visoki funkcioneri konačno bi u kamere mogli da izjave kako su glasali protiv odluke Baraka Obame i kako mu baš oni čuvaju i obraz i fotelju – time što više neće da ćute. A narod? E pa, narod bi svakako izgubio kompas, ne znajući više ko tu stvarno vodi politiku, koje to mere vlada u stvari primenjuje, a još manje kakve će sutra primenjivati.
Mi dobro znamo kako to izgleda. I sami smo do pre neki dan od ministra Dinkića slušali kako neće biti povećanja PDV-a, a od ministarke Dragutinović kako je to naprosto – neophodno. I onda? Onda smo, naravno, pošto smo mi narod iskusan u ovakvim rabotama, sami odmeravali ko politički bolje stoji, to jest čija je izjava politički teža. I sad, kad nema ni Diane ni Mlađe, mi smo stvarno izgubljeni, mi više nemamo orijentir pomoću koga bismo utvrdili – koja će politika sada da se vodi? I šta sad? Treba li sve ovo ponoviti, još koji put?
Već jednom su u ovoj zemlji trajno i nepovratno rasturili privredu tako što su uveli demokratiju u preduzeća, jedino se država nije dala prevariti, tamo se ipak očuvao kakav-takav red. Ali, drugovi i drugarice, sad je trenutak da se i to promeni, vreme je da i naša država postane – samoupravna! Ipak je to najviši stepen demokratije i najbrži put do oslobođenja čoveka – nemojte se praviti da ste to zaboravili, vidi se da niste.
profesorka Ekonomskog fakulteta BU, članica CLDS-a
