Kada mu je otac Radojko ubijen, januara 1985. godine („Vesti“, 3. oktobra 2003), Dragan đorđević imao je 19 godina. Ni premlad da ga zaboravi, ni dovoljno odrastao da lakše preboli.
Kada je imao svega pet godina, a starija sestra sedam, roditelji su mu se rastavili. Sestra je kasnije otišla da živi s majkom, pa mu je otac postao još bliži, jedini oslonac, kad je Dragan ostao s njim.
– Mi smo bili jako bliski – kaže Dragan o svojim odnosima s ocem. – U stvari, ja sam njemu bio najbliži.
Radojko đorđević došao je u Australiju, priča njegov sin, 1961. godine. Rodio se u selu Konjuhe, opština Kruševac, a pre dolaska živeo je i radio u Beogradu.
– Ovde mi se najpre rodila sestra, 1963, a zatim ja. Imam i dva mlađa brata iz tatinog drugog braka.
• Da li su sada zajedno?
– Nakon ubistva, sve je to rastureno. Familija, životi…
Nedugo nakon očeve smrti, Dragan se našao na ulici.
– Živeo sam tu i tamo. Malo kod ovoga, malo kod onoga. Nisam imao ni planova ni želja. Teško mi bilo. Bio sam uvek tužan. Tako – punih 15 godina. Nije mi bilo važno gde stanujem. Danas kod jedne, sutra kod druge devojke. Ovde godinu, onde godinu. U to vreme, pričalo se svašta o meni, čak i da sam se odao drogi. Nije tačno. Uprkos svemu što me snašlo, ja sam pošteno živeo i radio. Dva zanata sam završio – za autolakirera i za održavanje zgrada. Sada radim na ovom drugom, moj vlastiti biznis.
Novi život od ženidbe
Dragan đorđević kaže da je počeo „da se budi“ pre oko četiri godine.
– Neke stvari sam počeo drugačije da gledam. Shvatio sam da treba da menjam način na koji sam živeo. Pre svega da zasnujem porodicu. Otišao sam, prvi put, pre tri godine u Srbiju, našao divnu devojku koja mi je sada žena i majka moje dvoje dece, blizanaca, ćerke i sina od četiri meseca.
Otac Radojko je i ovde radio u trgovini, kao i pre dolaska u Australiju. Bio je poslovođa u „Vulvortsu“. Bio je, kaže Dragan, otvoren i uvek spreman na razgovor.
– Bio je mnogo poznat čovek. Bio je u Liberalnoj partiji. U to vreme, on je mnogim ljudima pomagao. Bio je čovek od uticaja. Mnogo je mogao. Na primer, treba ti pomoć, a on ode u parlament, u vladu, znao je mnoge tamo. A kad su mu se obraćali za pomoć, nije gledao ko je ko, bilo mu je važno da je Srbin.
Trudio se, veli, da unapredi ovdašnju srpsku zajednicu. U nizu njegovih poduhvata i Dragan je učestvovao:
– Onu binu što i sad vidiš u CŠO „Sveti Nikola“ u Blektaunu, to smo zajedno rezali grede i postavljali. On je tada uspeo da dobije državnu pomoć da se napravi sala kod crkve.
LJudi su mu se, seća se Dragan, obraćali i kada su tražili izgubljene rođake ili poznanike.
– Kad je činio usluge, nudili su mu poklone, a on jok. Nije hteo. „Ako hoćeš da mi vratiš uslugu“, rekao bi, „evo ti knjiga, pa čitaj“.
Povratak u crkvu krštenja
Pre nekoliko godina đorđević se vratio na mesto gde je kršten, u crkvu Sveti đorđe u Kabramati.
– Tamo je, kad se glasalo da li da me prime, jedan glas izjavio da nisam dostojan. Kad su me kasnije ipak primili, ja sam im govorio da mi je to najteže bilo od naših Srba u vreme kada sam živeo sam. To da počnu da govore svašta o tebi, a da i ne znaju kako živiš. A da te upitaju i provere činjenice, pomogli bi i sebi i tebi.
• Kakva knjiga?
– O Srbima, o naciji, o veri… Hteo je da poduči ljude njihovoj pravoj istoriji. Onima koji su mislili da se stvari rešavaju pesnicom savetovao je: „Vatra se vatrom ne gasi. Nemojte se boriti rukama, već mozgom“. Nastojao je da doseljenike koji su dolazili iz Jugoslavije knjigom o srpskoj istoriji usmeri na pravi put sa Bogom.
Bez obzira na tragediju koja ga je snašla, iako lišen očevog fizičkog prisustva, pouke o životu koje mu je ovaj ostavljao u amanet, videće se kasnije, ipak su bile duboko usađene u dečakovoj svesti.
Dragan đorđević je član uprave u svojoj crkvi. Za njega kažu da je poznat po tome što je rad da se uvek nađe pri ruci, da mu nijedan posao nije težak, da je srećan ako može da posluži.
– Sad mi je život, ih! Bog mi je sve dao – veli.
