Kad se jedan narod tako uzdigne na horizontu, uvek je dobro upoznati njegovu istoriju, a za tajnu budućnosti pitati mu prošlost. Na žalost, s narodima je slično kao s pojedincima: njima se bavimo tek kad uspeju i uvek je kasno da se zabrinemo zbog onog što im se dogodilo. U Francuskoj su gospodin Siprijan Rober i gospodin Deprez gotovo jedini koji su s podjednako revnosti i talenta ukazivali na Južne Slovene, iako je takvo proučavanje lako i zanimljivo, jer, barem su kod Srba istorija i poezija pod ruku, pa je dovoljno pročitati njihove narodne pesme da bi se saznalo šta su voleli, šta mrzeli i zbog čega su sve stradali. Pesme su njihovi letopisi i to je možda razlog što od njih nikada nije bilo narodskijih i večnijih.
To je ona posebna odlika Slovena, kod Srba još izraženija nego čak i do Grka ili Španaca. Pevanje je njihova potreba, ono je jedini izraz njihovih nadanja, njihovih strahovanja, njihovih želja. Da bismo se izrazili mi imamo slova, knjiga, novine, dok Srbin ima samo pesme. I u najsiromašnijoj kući nađu se gusle za pratnju i nadahnuće pevača. Kaluđer u dnu svog manastira izgovara neku pobožnu legendu, prateći svaki stih plačnim zvukom gusala; pastir duboko šumama i planinama tako slavi podvige hajduka i junaka iz prošlosti; žene na izvoru, žeteoci u polju, berači za vreme berbe grožđa, vojnik koji se vratio sa bojišta, svi sastavljaju pesme, bez sumnje malo grube, ali ne dostaje im ni ljupkasti, ni prostodušnosti a ako se tu ne nađe neki pesnik, svi ponavljaju starinske pesme, kojima su ih naučile majke i koje će oni jednog dana preneti na svoju decu. Taj smisao za lepo živ je danas koliko i pre dva veka. Hrvati su, da bi sami sebe bodrili, pevali gromoglasno srpske pesme svog generala, kada su sledili bana Jelačića u pohodu protiv svojih nekadašnjih saveznika Mađara, a ako je poslednji vladar i vladika Crne Gore Petar Petrović Njegoš ostavio u svom narodu duboku uspomenu, to je zato što je sve svoje podanike nadmašivao u dvema stvarima, koje su iako bez nekih posebnih vladičanskih odlika, ipak izazivale divljenje i zavist svih njih. On je bio najbolji strelac i najsavršeniji pesnik Crne Gore. Niko kao on nije mogao da jednim zrnom prostreli limun bačen uvis i niko nikada nije sa više rodoljublja dugovečni koliko mržnja prema Turcima i ljubavi za slobodu.
Danas nema više hajduka , bar u Srbiji, a Marko je samo ime iz legende; ali ako uspomena na neverovatne podvige više i ne nadahnjuje, tu je čitav jedan drugi red nacionalnih pesama, koje su se zadržavale u narodu i kojima se Srbi opijaju kao prvog dana. To su pesme koje ih podsećaju na prošlu veličinu; to je car Dušan u pohodu na Vizantince iz Konstantinopolja, koji umire u trenutku kad ide da pretekne Turke i na Bosforu osnuje Carstvo koje Srbi i danas sanjaju; to su iznad svega bitke ; smrt Lazara, poslednjeg kralja, poslednjeg junaka srpskog. Pod naslovom „Lazarica“ postoji čitava zbirka junačkih pesama, koja izdaleka podseća na „Ilijadu“. To nisu delovi jedne velike izgubljene epopeje, kao što su za „Ilijadu“ verovali nemački naučnici, preopterećeni Volfovim idejama; to su delovi epopeje koja tek dolazi, ako se kod Srba ikad nađe jedan novi Homer. Gospodin Kaper je pokušao da sjedini sve te pesme, pod naslovom „Car Lazar“, i od toga je napravio nemačku poemu, koja nije bez vrednosti. Ali takav posao sređivanja uvek je nesrećan, u njemu se izgubi nešto od one svežine originalnih pesama. Autor bi bolje uradio da se držao jednostavnog prevoda srpske pesme i ostavio kosovsko pesničko delo takvim kakvim ga je srpski genije stvorio.
Ništa nije tako lepo i epsko kao ove legende. To je najpre opis turske vojske, koju prevodi lično Murat, vojske toliko brojne da joj konjanik za petnaest dana ne može stići do kraja. Ravnicu su pokrili Turci, konj do konja, junak do junaka, njihova koplja su kao gusta šuma, barjaci kao oblaci, a čadori kao smetovi snega na planini; ni kap vode ne bi s neba pala na zemlju, toliko su konji i ljudi stisnuti; to je cela Turska navalila na Srbiju da je pregazi.
Lazar je, kao sveti Luj, primer viteza, kralja, hrišćanina, na njegovom barjaku je krst; njegova želja je da umre za otadžbinu i veru. Njega sledi sva Srbija; čak nijedno dete neće da ostane kući. Uzalud carica Milica moli Lazara da joj ostavi jednog brata, uzalud se obraća svim konjanicima koji prolaze ispred nje; nema ni jednog jedinog koji hoće da se obeščasti; svu idu u smrt, mučeničku i slavnu; i svi će pasti pred neprijateljom, da se nijedan ne vrati. Gavranovi će, doletevši sa krvavog bojišta, doneti vest Milici o propasti Srbije i smiri svih njenih. Jednostavnost, veličina, osećanje, sve je sjedinjeno u ovoj lepoj i otmenoj pesmi. Dajem je u nastavku i pitam čitaoca ima li u grčkoj starini mnogo odlomaka koji su epskiji od ove pesme nepoznatog pevača.
Uostalom istorija nije manje dirljiva, manje narodska od poezije. Zna se da će Miloš Obilić, Lazarov prijatelj i zet, prodreti sa dva svoja pobratima do Muratovog šatora, kao novi Scevola, i raniće smrtno neprijatelja svoje otadžbine. Murat je dovoljno preživeo da kazni Miloša, vidi pobedu Turaka, da zarobljenom i ranjenom Lazaru odseče glavu; ali umirući osetiće s kakvim neprijateljom je imao posla i njegov poslednji savet biće da se ima obzira prema Srbima; mudar savet koji su njegovi naslednici brzo zaboravili.
Osvetiti Kosovo, osnovati srpsko carstvo, podići iz prašine naciju koja je suviše dugo ugnjetavana, to je misao koja je 1804. godine podigla Srbiju i svrstala je pod Karađorđev barjak, da bi joj, posle promenljive sreće, donela nezavisnost, u kojoj uživa danas. đorđe je, kao Lazar i Marko postao junak iz narodne pesme, a uspomena na njega bila je dovoljno snažna da dovede na vlast njegovog sina Karađorđevića, kraljevskog vladara i dostojnog da nasledi čoveka koji je, u naporima da oslobodi otadžbinu, ponovo uzdigao moć Srba, otvorivši im budućnost.
Danas, da se dobro zna, misao Srba ide dalje od nezavisnosti; oni sanjaju o svojoj braći iz Bosne, Hercegovine i Bugarske. Dete podignuto na rodoljubivim pesmama raste s mišlju da će se jednog dana ponovo roditi Dušanovo carstvo, a tom carstvu, ono zna, sedište će biti na Bosforu.
Serbia, Savremena administarcija, Beograd
