Uzdižući Nemce na lestvici naroda i kultura nemačke vođe su u 20. veku prvo predlagale iskorenjivanje nižih rasa, posebno Slovena, Jevreja i Cigana, a potom su prešli na delo. No njih, mada ‘‘više’‘, porazili su politički i ekonomski ‘‘niži’‘ Jevreji, vojnički i politički ‘‘niži’‘ Rusi, a vojnu, političku i ekonomsku lekciju održali su im i Angloamerikanci. Posle svih uspona i padova, narodnog oduševljenja Hitlerovim režimom, ne čudi stoga što pojedini Nemci smatraju da nacionalsocijalizam ima korena u njihovom duhovnom karakteru i tradiciji, te da nemački narod ne može biti prevaspitan spolja, već da taj postupak mora krenuti i obaviti se iznutra. (Man, T, Jevrejsko pitanje, KOV, Vršac 2001. str. 74) Danas je sasvim jasno da prevaspitanja Nemaca – ako je tako što uopšte i moguće – nije ni bilo, već samo njihovog slamanja, a potom oporavka posle koga kao da nikome nije jasno u kom smeru ide Nemačka.
Razvoj događaja u toj zemlji posle 1945. daje povoda traženju sličnosti između posleratne Nemačke i raspadajuće Jugoslavije. I bez posebne analize, međutim, očigledno je da je na prostoru bivše SFRJ umesto denacifikacije obavljana dekomunizacija – u Srbiji kao odmazda a u ostalim republikama kao nagrada. Ovo nam potvrđuje i preporuka današnje nemačke vlade da se neupitno identifikujemo sa agresorom, mada to nisu praktikovali ni Nemci posle 1945. (Tako je Volfram Mas, nemački ambasador u Beogradu, 6.10.2010. izjavio: ‘‘Moram da kritikujem vlasti Srbije što i same i dalje koriste termine poput ‘NATO bombardovanja’. Zamislite da šetate ulicom Kneza Miloša i da vas dete upita: ‘Tata, ko je ovo uradio?’. Vi ćete mu odgovoriti: ‘NATO’. I šta onda očekujete da misli o NATO? Nasuprot toga, u Nemačkoj sam kao mladić gledao ruševine u mom gradu ne mrzeći počinioce, pošto je bilo ljudi koji su mi mogli objasniti zašto je to urađeno’‘. /Videti Novi standard)
Promenom ‘‘rasnog sastava’‘ posthitlerovske Nemačke, koji se odvijao pod diskretnim pritiskom Amerikanaca i Britanaca, nezadovoljne su i današnje nemačke vlasti. Zato govore o kraju multikulturalizma koga u Nemačkoj nikada nije ni bilo i daju odušak želji da se potpuno oslobode stranaca i poslednjih ostataka inostranog tutorstva. Danas, od 82,4 miliona stanovnika Nemačke samo 7,3 miliona čine stranci – 2 miliona od njih Turci. (Germany – Country Profile. Library of Congress – Federal Research Division, April 2008. ) Pošto Nemci čine 91,5 posto žitelja zemlje, upozorenja da će muslimani visokim natalitetom porobiti Nemačku – kao što su Albanci osvojili Kosovo – pre je izraz ksenofobije i rasizma nego straha utemeljenog na činjeničnom stanju.
Valja se naime podsetiti da je rast šiptarskog stanovništva na Kosovu i Metohiji nesumnjiva posledica ilegalnog useljavanja iz Albanije a manje samog prirodnog priraštaja ‘‘Kosovara’‘, i da se odvijao uz istovremeni sistematski progon pa i ubistva Srba starosedelaca. Ničeg sličnog nije bilo u Nemačkoj niti je u dogledno vreme moguće. Nemačka negoduje protiv imigracione politike koja omogućava useljavanje neevropljana u Evropu, a neki istaknuti Nemci zagovaraju podizanje bedema prema Africi i Turskoj. Po njima, Afrikancima, Turcima i ostalim Azijatima se liberalnom imigracionom politikom ne može pomoći ali se njome mogu uništiti sami temelji Evrope. (Zastupnik takvog mnjenja, bankar i član stranke SPD Tilo Saracin, govoreći o aneksiji Bosne i Hercegovine, kazao je i sledeće: ‘‘Kad sam prvi put bio u Dubrovniku 1973, naš domaćin – starac koji je služio u austrijskoj mornarici i vrlo dobro govorio njemački – podržavao je ideju obnove austrijskog carstva! Tada sam razmišljao: Bože, kakav budalast čovjek! Mislim naime da je velika greška napravljena kad je Austrija anektirala BiH 1878, trebali su je prepustiti Srbima i Prvi svjetski rat se nikad ne bi dogodio, nego bismo živjeli u potpuno drukčijem svijetu.No, prošlost se ne može promijeniti‘’ /kurziv SL/). (Globus)
Dakle, viđeni Nemci promenu etničkog sastava Nemačke izjednačavaju sa krahom evropske ideje. Uprkos ‘‘brige za Evropu’‘, Nemci međutim uvek učestvuju, sami ili s kakvom drugom silom, u viševekovnom demografskom i kulturnom inženjerstvu nad Balkanom, takvu delatnost – u više navrata i zločinačku – veoma retko, tek ovlaš pominjući ‘‘miroljubivi’‘ među njima. (Helmut Šmit, nekadašnji kancelar, kritikujući intervencionizam SAD i nemačku politiku kao prirepak toga, veli: ‘‘Nije teško vojno intervenisati, ali jeste povući se, a za sobom ne ostaviti haos – to se vidi u Iraku, na Kosovu i u Bosni. Videće se i u Avganistanu. Danas niko ne govori da Kosovo treba napustiti – i to s razlogom; ni ja ne bih doneo takvu odluku /kurziv SL/. Ako želimo da odemo, to moramo veoma pažljivo i dugoročno pripremati kako bi posle nas vladao red. Ako potom uslede ubistva i nasilje, intervencija je bila pogrešna. Pošto bi, međutim, takvo priznanje bilo neprijatno, radije se ostaje. U slučaju Kosova i Bosne svesni smo teškog propusta – da je intervencija pod plaštom humanitarnog delovanja prekršila Povelju UN i međunarodno pravo (učešće Nemačke budući kršenje Ugovora ‘Dva plus četiri’ – osnove za naše ponovno ujedinjenje). Sa ovom greškom moramo svi da živimo.’‘ /Iz članka Pogibelj humanitarnih intervencija: Reći Americi – ne! , NIN, 13. 11. 2008.)
U stvari, nemačko odbacivanje multikulturalizma danas prikriva težnju Nemaca da potpuno potisnu Angloamerikance iz Evrope – ekonomski, politički i vojno – kao što su Ruse izbacili iz Prusije 1989. (Valjda se se zbog toga, usred nemačke rasprave o kraju multikulturalizma, Mišel Obama u novembru 2010. obrela u poseti američkim vojnicima u bazi Ramštajn /pokrajina Rajnland-Pfalc/, time obnovivši i sećanje na ulogu SAD u Evropi, i položaj američkih trupa na tlu Nemačke. /(Politika)
Argumenti germanofila
Nije čudo stoga ni što Nemačka, s vremena na vreme, podstiče germanofile na razradu ideje o srpsko-nemačkoj saradnji. (Najčešće pominjane razloge za takvu saradnju skicirao je M. đurković u članku: Srbija i Nemačka, Politika, 26.9.10) Zagovornici saradnje sa Nemcima svoje stavove obrazlažu ruskim zanemarivanjem Balkana kao geostrateški za njih nedovoljno važnog područja, našim opravdanim strahom od Turske, francuskom pozicijom drugorazredne sile i udaljenošću naše moguće saveznice Kine, te našeg potencijalnog zaštitnika vide u Nemačkoj – koja nas je dva puta okupirala, nanela nam ogromne žrtve i zlotvorski se prema nama ponela. Po njima, opšte uverenje u narodu da nam je Nemačka najveći neprijatelj valja preispitati, uzimajući u obzir da smo sa Germanima tokom 19. veka imali dobre donose – obrazovanje, vojnu organizaciju i činovništvo ustrojivši po ugledu na njih.
Uz to, Ujedinjena omladina srpska nastojala je da ojača veze sa Bizmarkovom Pruskom, te je i proširenje Srbije na Berlinskom kongresu povezano sa uticajem Nemačke i Austrougarske. Tome, germanofili suprotstavljaju britansko huškanje Srba protiv Nemaca pred Martovski puč 1941. Štaviše, primećuju zagovornici srpsko-nemačke saradnje, Nemačka je naš najveći tehnološki uzor i ekonomski partner. Posebno ističu da je nemačka privreda i tokom tekuće finansijske krize pokazala stabilnost utemeljenu na moćnoj industrijskoj tradiciji, štedljivosti stanovništva i nezainteresovanosti za berzanske igre i život na kredit. Otud oni zaključuju da je Nemačka poslednja šansa Evrope, te da EU mora prihvatiti njen primat. (Katić, N: Da li je Nemačka poslednja šansa Evrope?/nkatic.wordpress.com>/)
Nekada se naime u Nemačkoj veličala najbolja evropska i svetska Rasa a danas Ekonomija. U neobjavljenom ali bespoštednom ratu protiv bivših okupatora i suseda – štednjom protiv SAD, tehnologijom i organizacijom protiv Rusa, evrom protiv južnih zemalja – Nemci uporno i ćutke gaze dalje. Dok Amerikanci grcaju u dugovima a Rusi nemoćno gledaju topljenje svojih novčanih rezervi, nakupljenih zaslugom Boga a ne organizacijom ili velikim pregnućem, Nemačka nastoji da evropski istok pokori za sebe, a ne za Britance i Amerikance, računajući na zasad još mirno nadmetanje Rusa i Amerikanaca na Baltiku, Kavkazu, Ukrajini i drugde… Zapravo, nesklona političkim obavezama, ujedinjena Nemačka danas računa da će slabljenjem tri potpisnika sporazuma u Potsdamu izgraditi svoju a ne američko-britansko-rusku Evropu – i to vlastitim napornim radom i pregnućem kakvog nema ni u Rusa ni Amerikanaca. I mada je Hitlerov projekat ujedinjenja Evrope pod nemačkom komandom propao pre 65 godina, danas propada projekat ujedinjene Evrope bez Nemačke kao bogomdanog, zvaničnog, neporecivog hegemona.
Nemci su takođe i najpouzdaniji saveznici i partneri zbog svoje poslovične odgovornosti i pouzdanosti, misle zagovornici saradnje sa Nemačkom. Primer nemačkog savezništva jeste formiranje Hrvatske 1991. i kasnije staranje o njoj. Nasuprot tome stoji srpsko i grčko savezništvo sa Britancima, nepovoljno i po nas i po Grke. Ali, od kakvog je političkog značaja za Srbe nemačka pouzdanost u savezništvu ako Nemci ne mogu da nas izbrišu sa spiska protivnika? naši germanofili ne objašnjavaju. Naime, dvoumljenje da li se vezati za Nemce ili Angle otkriva nesposobnost srpske prozapadnjačke ‘‘elite’‘ za državotvornu misao, dovodeći i naciju i državu u stalnu podređenost Zapada – ali i defanzivu prema Rusima, Kinezima i drugim međunarodnim činiocima. Nezaobilazno je otuda i pitanje: Zašto bi se Srbi pokoravali Nemcima koji su ih dva puta okupirali u 20. veku, naneli im zastrašujuće gubitke, a potom i sami doživeli poraz i sramotu pred celim svetom?
Kakvi god bili evroazijski odnosi – u vezi izgradnje ‘‘sanitarnog kordona’‘, železnice Berlin-Bagdad ili pak gasovoda i naftovoda – mi iz sukoba Germana i germanoidnih Angloamerikanaca ne možemo izvlačiti neku korist. Posebno što su nas Britanci ‘‘otkrili’‘ tek u 19. veku (Amerika još kasnije) kao artefakt a ne kao zemlju, narod i državu, pošto im nikada nismo bili značajan trgovinski ili ratni partner već, s vremena na vreme, pogodno upotrebno sredstvo političke taktike. U svom otvorenom pismu Hitleru (objavljenom u Tajmsu) čerčil 1938. tako piše: ‘‘Da Engleska doživi nacionalnu nesreću uporedivu s nesrećom koju je Nemačka doživela 1918, molio bih Boga da nam pošalje čoveka Vaše volje i snage uma’‘. (Jaspers, K: Pitanje krivice, Samizdat, Beograd 1999, Free B92, str. 76), da bi već posle nekoliko godina s Ruzveltom i Staljinom delio Nemačku kao da tog pisma nije ni bilo. Jer, mada su Nemci sledili Britance u otkrivanju i razvoju geopolitike, njihov Haushofer je ipak važio samo za praktičara.
U korist saradnje sa Nemcima navodi se i činjenica da savremena Rusija i Nemačka učvršćuju partnerstvo potiskujući Angloamerikance. Ideja o saradnji Rusa i Nemaca starija je od stoleća i, što je njeno navodno oživotvorenje bliže, međusobni sukobi postaju sve žešći. Zaista, da li u tu ‘‘saradnju’‘ spada i pomoć nemačkog generalštaba Lenjinu i drugovima da zajašu Ruse 1917? Zar Haushofer, a samim tim i nemački vrh, nije bio svestan britanskog straha od rusko-nemačke saradnje – većeg nego i danas – da bi Hitler ipak uputio svoju vojsku na istok? (O zabludama evropske štampe pred Drugi svetski rat 1937. govorio je i Miloš Crnjanski – i bez uvida u poverljive depeše procenjujući sovjetsko-nemačke odnose sledećim rečima: ‘‘Samo onaj, ko nije poznavalac nacionalsocijalizma, može misliti da uskoro može doći do saradnje između Berlina i Sovjeta. Samo onaj ko ne zna osnove režima u Nemačkoj, apsolutnu izjednačenost mišljenja kod nemačkih nacista kad je reč o Sovjetima, može pomisliti da bi moglo doći do saradnje nacista i Kominterne ili zvanične Moskve… O saradnji sa komunizmom može se govoriti samo mrtvom Hitleru, živom to niko ne bi se usudio da spomene. Pretpostavimo i da se javi neki pobornik moskovske orijentacije u nemačkom generalštabu, zar bi taj smeo danas i da gukne?… Pitanje saradnje armije, međutim, osnov je danas svakog međunarodnog zbliženja.’‘ /Miloš Crnjanski: Nemačka i sovjetska Rusija. Sabrana dela, knj. 15, Oktoih, Cetinje 2008, str. 243-247) Današnje nemačko političko ‘‘lukavstvo uma’‘ zasniva se zapravo na neiskrenoj saradnji sa pronemačkim krugovima u Rusiji, zarad učvršćivanja sopstvene pozicije preuzimane, korak po promišljen i pažljivo odmeren korak, od Anglosaksonaca.
Na temelju čega se naime danas tvrdi da je vreme od Tevtonskih vitezova do Juščenka i Julije Timošenko zaboravljeno i nebitno savremenicima, koji su novom etikom i politikom izbrisali sve suprotnosti između Rusije i malog poluostrva Evroazije – zapadne Evrope? Svaka saradnja Rusije i Nemačke posle Lenjina odnos je slabijeg i jačeg, Hegel budući prethodnik Verhovenskog a nemačka metafizika razorna za ruski duh koji je zapadnjačku, racionalističku filosofiju bezmalo juče otkrio tek posredstvom Nemaca. Uostalom, i neporecivo vešti i moćni Staljin je isprva sarađivao sa Hitlerom, a tek potom protiv njega ratovao. Pored germanofilske struje u savremenoj ruskoj spoljnoj politici važna je nažalost i slična evroazijska, koja Tursku, razne turanske republike, Iran i mnoge muslimanske države smatra saveznicima u borbi protiv američkog mondijalizma i imperijalizma.
Naime, dokle god u Rusiji budu dominirale germanofilska ili evroazijska struja sigurno je da će ona biti rezervisana prema južnim i zapadnim Slovenima. No, ko god krojio diplomatiju Kremlja (zagovornici slovenske, evropske ili turske /evroazijske/ politike, te ‘‘partneri’‘ Bele kuće /tvrdi ili umereni rusofobi/ ili Forin ofisa), srpska politika mora biti postojana i jasna. Jer ako se preda tajnoj diplomatiji ona na kraju neće nikome u Srbiji biti razumljiva, kao što nije bila, niti nam je i danas jasna, ‘‘naša’‘ spoljna politika u 20. veku – budući da su u malim zemljama, čija je elita malobrojna, konspirologija ili tajni nacionalni programi put u gubitak države i kulture. U proteklom veku Srbi su tako i po iznošenju nekog opštenacionalnog problema pred sopstvenu i stranu javnost (Memorandumom SANU, na primer), pokušavali da ga reše tajnim pregovorima, uz stalne promene plana i domišljanja u hodu. Ali, i pregovori o Banovini Hrvatskoj počeli su tajno a završili se javno, NDH i Jasenovcem. Milošević je počeo javno u Kosovu Polju a tajnim pregovorima 1991/95. pripremio svoj politički poraz i smrt.
Nemci, naime, magično privlače onaj deo naše inteligencije koja veruje da se vredne germanske šake bolje slažu sa garavim balkanskim licem nego s belim britanskim rukavicama, spremnim da zakulisom, intrigom i ‘‘ja tebi, ti meni’‘ postignu svoje. No, s Britancima se iznimno ratuje – češće, već, sa njihovim žrtvenim jaganjcima – a uvek pregovara. Ali, za pregovore treba strpljenja, istinskog a ne knjiškog ili ideološkog poznavanja sveta i imanencije moći, valja imati uvežbanosti i duha i tela, i rešenosti da se ostvari jasan i razumljiv cilj. Zato Srbi u 20. veku nisu pregovarali sa Britancima, već su, poput Nemaca, uglavnom larmali, budući da nisu bili spremni da, na primer 1991–1995, pod oružje stave pola miliona ljudi koji imaju jasan ratni cilj. Srpska pogibija vazda je prethodila usaglašavanju ratnih ciljeva onih koji su preživeli rat i onih koji nisu ratovali. (Videti, tako, knjigu čujte Srbi, od Arčibalda Rajsa) Izbor između Nemaca i Britanaca, Rusa i Amerikanaca, nije otuda nikada bio istinska nedoumica, već traženje izgovora za politiku utanačenu mimo naroda pa i državnog aparata, i to moralno, a često i zakonski kažnjivim mahinacijama.
Senka Jasenovca – prijateljstvo bez pokajanja
Da se Nemci, naši nepomirljivi protivnici, ne mogu lako preobratiti u male protivnike, a potom u makar mlake saveznike, pokazalo se već početkom 1990-ih, njihovim ortaklukom sa Amerikancima, Britancima, Italijanima i Francuzima, na prostorima pokrivenim srpskim gubilištima bivše NDH, kao i na Kosovu i Metohiji. (Prema Kristijanu Švarc-Šilingu, bivšem Visokom predstavniku u BiH, Beograd još sanja o ‘‘velikom carstvu’‘ i time remeti evropske odnose, te bi povratak Nemačke na Balkan – kao konstruktivnog partnera – bio univerzalno pozdravljen. /dw-world.de>/)
Stoga, rđav račun srpske politike da se u dogledno vreme Hrvatska, Nemačka i Turska mogu pretvoriti u naše saveznike poništava politika tih zemalja prema Srbima, Jevrejima i Jermenima, čijom su krvlju oblile Dvadeseti vek – time, valjda, snažeći temelje svojih ambicija na Balkanu i čitavoj Evroaziji. Možda baš zato Hrvatska, Turska i Nemačka ne kazuju javno da li će lozinka njihovih obnovljenih pregnuća u 21. veku biti: Srbi, Poljaci, Kurdi. Zato bi saznanje da su Nemci pre ostatka sveta dobro znali šta su Talat paša i Enver paša učinili Jermenima u Prvom svetskom ratu moralo biti od posebnog značaja i za nas, dok se uporedno sa ćutnjom o genocidu nad Jeremnima gura u zaborav, ili nipodaštava, užas NDH. Ako je Adorno 1966. mogao postaviti pitanje vaspitanja nakon Aušvica (Adorno, T: Vaspitanje posle Aušvica, Pedagogija 2006, 1/06, str. 5-16),onda je neko morao postaviti pitanje vaspitanja posle Jasenovca – kako Hrvata tako i Srba.
Ma koliko, naime, srpska politika bila skučena u svojim nazorima ona ne može birati između ćele kule i Jasenovca niti ih može zalagati za ‘‘svetlu budućnost’‘ o kojoj se naširoko konfabulira u ovim krajevima. Najavljivanje papine posete Nišu 2013, uz njegovo poklonjenje Stepincu te zaobilaženje i pomena Jasenovca isto je što i tursko izbegavanje Niša i provokativno interesovanje za Sarajevo, Rašku i Novi Pazar. Oduševljenje članova srpske vlade mladoturcima i Ataturkom samo je jedan od vidova prenebregavanja geopolitike mržnje koja nam je donela ogromne žrtve. (Na pitanje: ‘‘Ko je vaš politički idol?’‘ Dragan Šutanovac odgovara: ‘‘Ja nemam idole, uvažavam svakog ko ima energiju, viziju, hrabrost i liderstvo. U jugoistočnoj Evropi cenim delo Kemala Ataturka, koji je u izuzetno teškim uslovima modernizovao svoju državu.’‘ /videti sajt Ministarstva odbrane RS/). Da li je Ministar pri tom svestan da su masonske reforme Kemal-paše Ataturka doživele tihu osudu današnjih Turaka i da turska stvarnost ide nasuprot njih, te da sâm Ataturk nije bio mnogo više od turskog šoviniste i nije toliko bitno, koliko je opasno po zemlju i narod koje, navodno, predstavlja. (O doktrini i spoljnopolitičkoj praksi savremene Turske videti knjigu Darka Tanaskovića: Neoosmanizam. Službeni glasnik, Beograd i Službeni glasnik Republike Srpske, 2010.)
Srbiji, nažalost, nikada nisu nedostajali turkofili, germanofili, frankofili, rusofili, amerofili, anglofili i drugi, koji su u svojoj slabosti uvek tražili oslonac čas u ovoj čas u onoj sili. Stoga, srpska politika je na stranputici ako se zasniva na pretpostavci da će jaka Nemačka pre pomoći nego ometati napredak, jedinstvo i bezbednost srpske države. Da u odnosima nas i Nemaca ima nečeg prijateljskog, dubokog i iskonskog valjda bi ga bilo u narodnoj pesmi ili u Njegoševu stihu; zar su slučajno u narodnom predanju Turčin i Švaba simboli vraga i nevolje?
Lakoumno približavanje današnjoj Nemačkoj savremene Srbe vodi u novu NDH. I Nemci i Hrvati tri puta su u 20. veku prekršili načelo da se u ratu ne sme činiti ništa što bi u potpunosti onemogućilo kasnije pomirenje (Kant), time učvršćujući našu sumnju u njihove dobre namere. NDH se ovaplotila kao projekat katoličke Evrope i Nemačke, hrvatske vođe nikada nemajući istorijske moći – bez obzira na svu svoju srbomržnju i drskost – da genocidni projekt same zasnuju i izvedu do kraja. Hrvatski i nemački prosvetitelji i svećenici ne samo da nisu protestvovali protiv Hitlerovih zločina već su u njima i učestvovali. Zato su i Jasenovac i Aušvic grob i spomenik hrvatske i nemačke kulture, koju su u svoje ruke uzeli uvežbani generali Vermahta, a potom NATO-a.
Pouke šovinizma
Danas je Nemačka učitelj malih evropskih naroda u pitanjima demokratskog patriotizma (koji se cinično kiti parolom da ‘‘demokratije ne ratuju’‘), ali pod kojim se ipak podrazumeva pravo svake nacije da se suprotstavi svakom nasrtaju na svoja najtemeljnija svojstva. (Benda, Ž: Izdaja intelektualaca, Beograd 1996, Socijalna misao, str. 20.) Samo takva, patriotska metafizika, smatraju vodeći Nemci, može pobediti helensku, te Nemačka trenutno ‘‘platonski’‘, ekonomski pokorava Grčku, otimajući joj ostrva. Naslednici Svetog Rimskog Carstva bi da uguše južnjačku razdraganost, prognaju njihovu lakovernost i lakomislenost, i prevaspitaju Mediterance u severnjačkom duhu. Nemačka politika čitav jedan vek učestvuje u obezvređivanju svake moralnosti ljudskih i političkih odnosa u Evropi, svodeći sve na materijalni interes. Jer, nemački proizvodi poput Libherovih bagera i Solingenovih noževa, nastali otimanjem od prirode i zarad borbe protiv nje, ne postoje u slavu Večnog, već isključivo onog što je ovde i sada.
Otuda savremene ‘‘demokratije’‘ vode totalni rat protiv svojih neprijatelja (trgovinskih partnera), ne napadajući samo njihovu ekonomiju i politiku, već još više njihovu kulturu, religiju, sport i druge vidove društvenog života. Kolika je ta ‘‘demokratska’‘ netrpeljivost pokazuje i zamisao da se u Crnoj Gori, na tlu kasarne u Danilovgradu, podigne spomenik vojnicima Vermahta stradalim u Drugom svetskom ratu, ‘‘radi ubrzanja evroatlantskih integracija Crne Gore’‘. (Politika, 25.8.11.)Nemci kao da bi i Montenegro-m da se pohvale kao svojim ‘‘civilizacijskim’‘ plenom, te se zato tamo zabranjuje srpski jezik i menja njegovo ime. Pita li se, međutim, iko u Berlinu, Beogradu i Podgorici, da li je, recimo, posle aneksije Alzasa čak i neko poput Luja 14. pomišljao da ukine ili preimenuje nemački jezik – i kuda će takva politička filozofija odvesti evropske narode?
Neprijateljstvo Nemaca prema Srbima u poslednjih stotinak godina teško da će uskoro biti prevaziđeno ali svakako može biti ublaženo i svedeno na snošljivu meru. Izmirenja Srba i Nemaca ne može biti bez pokajanja, a ovoga bez istine. Da bismo se izmirili potrebna je naime volja ne samo srpskih germanofila – na netrpeljivost Srba i Nemaca utičući i druge sile, pre svega Anglosaksonci, koji podozrivo prate zbivanja i u Nemačkoj i Rusiji. Zato će, kao i do sada, na srpsko-nemačke odnose neposredno uticati razvoj saradnje (ili neprijateljstva) između Rusa i Nemaca. Napokon, i sama činjenica da su Nemci podeljeni na katolike i protestante, te germanogene, slavogene i baltogene, ukazuje na svu zapletenost srpsko-nemačkih i germansko-slovenskih odnosa.
Konačno, posle Jasenovca, Jarka, Draginca, Kraljeva i Kragujevca, te dve nemačke okupacije za nepunih 30 godina, svako favorizovanje odnosa sa Nemcima i Hrvatima, a na štetu odnosa sa Rusima, Grcima, Rumunima, Italijanima, čak i Britancima, zaslužuje ozbiljno preispitivanje uloge germanofila u našem društvu. Ko bi danas mogao zamisliti saradnju Izraela sa Nemačkom na štetu odnosa sa SAD ili Britanijom? Za nas, jednako je poučan stav savremene Jermenije prema Turskoj. Budući da je Hrvatska poznata po uzgoju srbofobije, koju ne kriju ni nemački diplomatski predstavnici u Beogradu, rajinsko ulagivanje srpskih političara Nemačkoj i Hrvatskoj ne može biti do prizivanje genocida, započetog u 20. veku.
Literatura:
– Teodor Adorno: Vaspitanje posle Aušvica. Prevod: Una Popović, Pedagogija, 1/2006, str. 5-16.
– Žilijen Benda: Izdaja intelektualaca. Beograd, Socijalna misao, 1996.
– Germany – Country Profile. Library of Congress – Federal Research Division, April 2008.
– Tomas Man: Jevrejsko pitanje. Prevod, napomene i pogovor T. Bekić, KOV, Vršac. 2001.
– Radomir Smiljanić: Srbi, Nemci i Hrvati (i Slovenci…). Priština, Jedinstvo, 1991.
– Milorad Sofronijević: Srbi i Nemci, Kragujevac, Nova svetlost, 2003.
– Darko Tanasković: Neoosmanizam. Službeni glasnik, Beograd, Službeni glasnik Republike Srpske, 2010.
– Miloš Crnjanski: Sabrana dela, knj. 15. Oktoih, priredio M. Lompar, 2008.
Napomena autora teksta: Nešto kraća verzija ovog napisa ponuđena je časopisu Nacionalni interes, beogradskog Instituta za političke studije, ali je odbijena pošto ‘‘ne zadovoljava stroge naučne kriterijume koje propisuje ova ustanova’‘. Kako je u Institutu rečeno da je članak pogodan za nedeljnu ili mesečnu štampu (žurnalistiku), autor ga je ponudioKnjiževnim novinama iz Beograda ali mu je tamo učtivo saopšteno da je tekst ‘‘oštar’‘, da bi mogao ‘‘naneti štetu’‘ budući da su Nemci zaposlili 500.000 radnika koji nas danas hrane, te da ‘‘nije korektno’‘ reći da smo u ratu sa Nemcima sto godina.
Napis je stoga povučen i ustupljen Srpskom listu, a ova je beleška pridodata da bi finansijeri Instituta za političke studije i Književnih novina ostali čvrsto uvereni da proizvodnja anestezije u nauci i kulturi teče nesmetano, te da nema bojazni da će hirurzi koji nas seckaju biti ometani drekom, vikom ili koprcanjem.
Opore reči o srpsko-nemačkim odnosima – zasnovane na proživljenom a ne izmišljenom ili obećanom – možda nas mogu pomeriti sa margine, ali naučna i umetnička publicistika družine iz Instituta za političke studije, Književnih novina i sličnih centara ‘‘korektnosti’‘, to svakako nije kadra.
Zatočenici i zatočnici Alchajmerove bolesti društva, uvereni da će nadlagati Mefista i popraviti njegovu savest, a prećutkivanjem zla očuvati svoj društveno-politički položaj, ne mogu se održati – makar s kukavičluka koji jednako preziru i istinski branitelji Revolucije i Ljudi koji su se protiv nje digli.
Zaista, zašto hraniti bezlične službenike centara ‘‘korektnosti’‘ koji nas beskrajno zamajavaju – sve gledajući da se okoriste našim stradanjem koje se ponavlja, uglavnom zbog neznanja i lakomislenosti, svakih 40-50 godina?
Napomena Uredništva Srpskog lista: Sva podcrtavanja osim onih izričito pripisanih autoru teksta su naša, kao i redakcija samog napisa – uključujući i delimičnu izmenu njegovog prvobitno akademskog karaktera.
NAPOMENA MOMčILA SELIćA
Slavoljub Lekić, docent Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, nije član nijednog bezbednosnog niti geostrateškog tela ove države. Tim se poslovima bave kadrovi poput Dragana Šutanovca, te dvadesetogodišnjih i tridesetogodišnjih ‘‘analitičara’‘ naše tužne sadašnjice i ‘‘stvarnosti na terenu’‘.
Ne samo istinoljubiv i akribičan, Slavoljub Lekić je napisima sličnim ovim pokazao i nadracionalno razumevanje koja pregaocima rođenim bez njega dolazi tek sa zamašnim životnim iskustvom, ili poodmaklim godinama.
Za smelo i tačno tumačenje sveta i pojava koje se ne daju definisati (de finitio, ‘‘po definiciji’‘, etimološki, bukvalno budući o završenom, to jest,ne više živom), Slavoljub Lekić u ‘‘našem’‘ ‘‘okruženju’‘ nije našao razumevanja – da li iz zavisti uskogrudica, ili pokondirenih ‘‘Balkanaca’‘ koji su se racionalizmom ‘‘vinuli’‘ do – to jest, sunovratili u – materijalizam čak i duha, kazaće neko u nekom budućem vremenu, ovo zasad budući prilično ‘‘zacementirano’‘.
Pod ‘‘materijalizmom duha’‘ mislim naime na metastazu naučnog metoda, prenetog sa proučavanja stvari i pojava na sagledavanje ljudi, i događaja vezanih za njih i njihovog Tvorca. Kvantifikacija – račun kojim se, sve više, služe i ‘‘društvene nauke’‘ – jeste zapravo nipodaštavanje neuhvatljivosti, neopipljivosti i nadasve svetosti samoga života, kako bi se dalo opisati gotovo sve što nam već preko stotinu godina dolazi sa Zapada.
Slavoljubu Lekiću stoga, od Srpskoga lista, velika hvala, i nada da će se njegovo delo, kao i pregalaštvo sličnih njemu, izboriti za svoje mesto u srpskom ‘‘glavnom toku’‘ (mainstream-u) pre nego sve što radimo, i što smo kao narod činili već hiljadugodištima, postane bespredmetno.
