SRBI NA TESTU STRPLJENJA: KOLIKO KOŠTA VIZA ZA POGLED U SVET
KAD SE JEDNOM ZAGRLIMO, ZABORAVIMO NA SVE MUKE
• Noći pune maltretiranja, nerviranja, sati bez sna i hrane, ali niko od brojnih „čekača“ u dugim redovima za nemačku ili švajcarsku vizu ne odustaje • LJuti su i kivni, ali spremni da izdrže i mnogo više neprilika, samo da bi se susreli sa svojim najdražim u inostranstvu Kompletna procedura je ponižavajuća, ali mi Srbi nemamo drugog izbora Stojimo kao magarci, strancima se sve može, a nama mora
U kišno i hladno julsko jutro, oko 4.30, „temperatura vazduha u Beogradu 15 stepeni“ saopštava glas spikera, a reporterska ekipa „Vesti“ na jutarnjem zadatku. Tema: susret sa građanima SCG koji ovih dana traže strane vize, u želji da otputuju u tako nedostižan svet. U Birčaninovoj ulici živo i prometno, gužva ispred dve zgrade koje su jedna od druge udaljenje svega 150 metara: nemački konzulat i švajcarska ambasada. Ispred njihovih ulaza, strpljivo u redu stoji više stotina ljudi. čekaju po osam, devet sati. Iz kolone „čekača“, neće i ne mogu da izađu, ne samo zato što su ograđeni metalnim lancima, već što na taj način gube red. Došli su iz različitih krajeva Srbije, još prethodnog dana. Svi imaju isti cilj: vizu za Nemačku ili Švajcarsku. Tiskaju se i guraju. Duga noć nespavanja je za njima.
– Ništa novo na Zapadu za nas Srbe – kaže prva u redu ispred nemačkog konzulata 35-godišnja Dragana Savić, prosvetna radnica iz Srpske Crnje, koja putuje kod brata blizanca Dragana. – Ovde sam od sinoć, od pola devet uveče.
Ovca u toru
– Treba mi celo leto da dočekam dve čekam vize: nemačku i grčku. E, to neće moći! Da sam znao ne bi ni doš’o. Ušao sam u onaj tor ispred nemačkog konzulata, još sinoć. Blejao k’o ovca do pre pola sata i izašao iz reda. Večerao sam pivo od dva litra, užinao isto, noćas, doručkovao isto i evo priselo mi, pa otišao u kafe „Diplomatik“, kad već nisam diplomata da se osećam makar diplomatski odrano. Ovde za ovolicko pivance plaćam kol’ko dvolitarsko. Popijem ovo i kidam kući. Kakva Nemačka, kakva kupovina mašine za pranje tepiha… Ništa od toga – veli 35-godišnji Slavko Jovanović, privatnik iz Beograda.
Niko na svetu me ne bi mogao naterati da stojim ovoliko sati da nije reč o bratu. Idem u Minhen kod Dragana svake godine i to je ono što nikako ne bih mogla da preskočim. Svaki dolazak u Beograd, predstavlja veliki napor, ali mi moramo da se vidimo. A kad se zagrlimo, zaboravim na sve muke.
Iza Dragane u redu 36-godišnji Predrag Milanović, vozač iz Jagodine. I on je od prošle noći… čeka šengensku vizu dva puta godišnje, zbog posla. Radi u „Topalu“ kao vozač i često je u Austriji i Nemačkoj.
– Šta ću, i to mi ulazi u opis radnog mesta. Uostalom, naoružao sam se strpljenjem, sendvičima i čekam. Sva sreća, ostalo je još nekoliko sati. Nijednom noćas nisam izašao iz reda, čak u toalet nisam išao. Muka je ovo… Sediš i blejiš desetak i više sati, onda te prozovu, prošetaju po kancelarijama i kao završio si obaveze za taj dan…
Šta ćeš, njima se sve može, a nama se mora.
Slika i prilika
– Moja sestra je imala nesreću da se udala za domaćeg prevaranta koji je u Vranju ostavio troje dece i nevenčanu ženu. U Lozanu došao, bogzna kako, obrlatio moju sestru Nataliju. Oženio je, dobili dete, a on švajcarske papire. Natalija, neposredno posle porođaja, saznala je da je u međuvremenu ženi u Vranju, napravio još dvoje dece. Razvela se, ali sad ne sme da dovede dete u Srbiju. To je prava srpska slika i prilika, pa nije čudo što nas Zapad neće – priča 23-godišnja studentkinja prava Marijana Ilić, koja bi da putuje u Lozanu.
Pored njega u redu 59 -godišnja LJiljana Arsić iz Kikinde. Neispavana i umorna, pogledom traži supruga, kaže da je tu negde, ali izgubio joj se iz vidokruga.
– Pvi put posle četrnćst godina muž i ja idemo zajedno na letovanje. Putujemo u Minhen na poziv i o trošku Nemice Brigit, koja se pre nekoliko godina udala u našem komšiluku – u jednom dahu priča LJiljana. – Došli smo sinoć oko pola devet, zato smo na početku reda. Ovo je mučenje, ali ovakva prilika pruža se jednom u životu. Da nije Brigit, ne bismo ni mrdnuli iz Kikinde. Nekad sam radila u „Trikotaži“, a sad sam na Birou za nezaposlene, primam smešnu nadoknadu, suprug radi u „Elektronu“, ali godinu dana ne prima platu. Šta da vam pričam kako živimo!? Nema se ni za osnovno, kakav crni put u Nemačku! Umorna sam, gladna, žedna, ide mi se u toalet, ali vredi izdržati, jer sve ima svoju cenu, pa i ono što je za džaba. Izdržaću, samo da bih malo sveta videla i putovala kao nekad!
Malo ili mnogo
Put u inostranstvo, odnosno viziranje pasoša za istočne ili zapadne zemlje, Srbe košta od šest do 45 evra. Susedi Bugari naplaćuju svega šest, Turci deset, a Grci 35 evra, a na grupnu vizu daju popust, pa to iznosi deset evra. Zemlje kao što su Nemačka i Švajcarska takođe imaju svoju cenu viziranja pasoša i ona iznosi 45 evra. Da li je malo ili mnogo, najbolje znaju oni koji čekaju danima.
Na nekoliko stotina metara dalje opet red, ali ovaj put ispred zgrade ambasade Švajcarske. Preko puta, „noćni čekači“ odmaraju se u kafe klubu „Diplomatik“. Malo se sklonili od kiše, jer kad su kretali od kuće, sinoć, nije je bilo, pa krenuli bez kišobrana. Iznureni, seli da popiju kafu i smire želudac.
– Ovo je kafe, pauza za umorne i gladne – kaže Anđelka Ilić, studentkinja prava iz Beograda, koja se nada putu u Lozanu, iako nije sigurna da će dobiti vizu.
– Naporno i tužno je ovo čekanje, ali, kako nemam izbora, odlučila sam da izdržim – snenim glasom će Anđelka. – Idem kod tetke, bar planiram da otputujem, ali videćemo. Bila sam već triput, ali sam zato i nebrojeno puta odbijena. Ne znam šta da vam kažem, ipak, sve ovo je ponižavajuće, ali neću dalje da malerišem.
Olga Bogdanović je iz Odžaka tokom noći krenula put Beograda.
– Jutros od pet sati „džedžim“ – kaže – ispred švajcarske ambasade. Došla sam po ko zna koji put u Beograd po istom poslu, vizu za maloletnog sina, koji bi da putuje kod strica u Bern. Dobro je da se neko od novinara setio da nešto napiše o ovom bezobrazluku – ljutito će Olga. – On je, zapravo, dobio vizu, ali sada čekamo broj za podizanje dotične. čučimo ovde k’o besposleni magarci, oni nas ne pročitaju i mi se vraćamo nedovršenog posla kućama. A onda, za nekoliko dana, sve Jovo nanovo. Da čekam vizu za sebe, odavno bih odustala, ma šta će mi njihova sređena, a tako komplikovana zemlja. Nije idealno ni kod nas, ali bolje moji da me muče, nego tuđin da mi po živcima suče.
