Dragan Gavrilović
Sigurno ste više puta čuli: “Čudni su puti Gospodnji!“ I zaista na primeru Antona Zajca (87) iz Melburna to se potvrdilo više puta.
Stigao je u Australiju pre 57 godina iz nekadašnje Jugoslavije.
– Moje prezime je jevrejsko, ali kako sam rođen u Italiji, bio sam katolik. Na rođenju sam dobio ime Saiti Antonio. Kada se Drugi svetski rat završio, a kako sam bio sluga, prebačen sam iz Istre u Zemun. Tu sam naučio srpski jezik. Naučio sam da čitam i pišem ćirilicu, i naučio sam da budem čovek, jer ste me vi Srbi napravili čovekom. Niko drugi – skoro sa suzama u očima priča nam Anton.
Za vrema provedeno u Srbiji ima samo reči hvale.
– Moji drugovi, njihove majke i očevi, svi su se ponašali kao da sam njihovo dete. Zato i kažem da sam srpski pravoslavac. Ne mogu ništa drugo ni da budem, jer sam sa deset godina došao u Srbiju, nisam znao jezik, a Srbi su me ovako držali – pokazuje naš sagovornik na dlan i dodaje:
– Ja sam sebe poklonio srpskom narodu i cenim ga u celom svetu.
Rođen kao vanbračno dete, u Istri, koja je tada pripadala Italiji, već sa pet godina je morao da čuva stoku, i da se snalazi, zarađuje za život.
Nakon Drugog svetskog rata, Narodnooslobodilački odbor je odlučio da ga preseli u Zemun u Dečiji dom, jer njegova majka je, nakon što je Italija 1943. godine kapitulirala, odvedena u Nemačku u logor.
– Bio sam bez igde ikoga i hvala Bogu da su me odveli u Zemun, gde sam odrastao. To je za mene bio raj! Ne mogu to da zaboravim, nikako. Ja srpskom narodu ne mogu da se zahvalim dovoljno za ono što je učinio za mene – iskreno će Zajc.
Kako kaže, kao sluga je naučio da radi i da zarađuje, a ne da dobija. I uvek je radio.
Kada je stigao u Zemun morao je za dve godine da završi nižu osnovnu školu, a zatim je otišao na zanat. Prvo je radio kao električar u Termocentrali u Zemunu.
– Sav taj narod tamo, počevši od diretkora, sekretarice, majstora, osoblja u centrali, držali su me kao da sam njihov brat ili rođeno dete. Majstori su se u jednom momentu organizovali i donosili su mi ručak, svaki dan neko drugi. Termocentrala je jednom godišnje kupovala za mene kompletno odelo, cipele, čarape, košulje… da me obuče kao čoveka. A ja sam svakog 29. novembra, 1. maja i za Novu godinu dizao jugoslovensku zastavu na vrh dimnjaka. Kad bi sišao svi su me grlili i ljubili, od najstarijeg do najmlađeg. To je nezaboravno – seća se sagovornik “Vesti“.
Kada je jednom bio na odmoru, još u vreme stare Jugoslavije, otišao je do Zemuna da vidi Termocentralu. Međutim, njegovog dimnjaka više nije bilo, pa su mu suze krenule na oči.
Anton Zajc je u Srbiji završio za elektroinženjera i radio kao rukovodilac u Elektroprivredi Srbije. Kaže da je uveo struju u zgradu nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu.
– Krenuo sam na godišnji odmor u Istru, i u Puli čitam novine. Vidim da traže da se elektrificiraju sva sela u Istri. Za vreme Italije, samo selo koje je imalo fašistu dobilo je struju. Kako nije bilo kvalifikovanih radnika ja se prijavim i registrujem biznis. I za kratko vreme sam postao milioner. Imao sam sve, ali sam svaki dan bio na terenu s radnicima i sa njima radio – ističe Anton.
On kaže da je napravio dobre pare, ali se zamerio jednom predsedniku opštine, jer nije hteo da mu da procenat od posla.
– Sve su mi konfiskovali i poslali me na vojnu vežbu u Pulu. Tada sam rešio da napustim Jugoslaviju. Osećao sam se kao Jugosloven, jer sam tako vaspitan. Ranije sam bio Musolinijev pionir, kasnije Titov. Ali, vaspitan sam u jugoslovenskom duhu i cenio sam tu Jugoslaviju, pogotovo srpski narod i umreću kao takav – naglašava Zajc.
Nije vredelo ni što se Anton bunio i tražio advokata da mu vrate milione koje su mu oduzeli. I na kraju je sa trudnom ženom i troje dece pobegao iz zemlje. Kada je stigao u Australiju, počeo je sa sečenjem šećerne trske u Makaju u Kvinslendu.
– Tu sam zaradio malo para, pa sam otišao u Melburn univerzitet i za godinu dana sam dobio diplomu. Otvorio sam biznis i imao sopstvenu tehnologiju za proizvodnju parnih kotlova, sa induktivnim grejanjem sa 99 odsto efikasnosti. Posle toliko godina rada imao sam uređaje prodate na svih pet kontinenata. I pre dve godine smo slali rezervne delove, da se uređaji servisiraju.
Anton redovno posećuje srpski manastir u Ilajnu.
– Kao dečak sam u Zemunu odrastao s mojim prijateljima u pravoslavnoj crkvi. To je za mene moja, srpska, pravoslavna crkva. Samo ako ne mogu da hodam, ne odlazim u Ilajn bar jednom godišnje. Oduvek verujem u Boga i mislim da sam srećan čovek i da mi je Bog uvek pomogao. Pored svega lošeg što sam prošao, Bog je bio uz mene. Pomogao mi je i na taj način što me je doveo u Srbiju među divan narod. Zato sam i kupio grobna mesta u Ilajnu za mene i moju suprugu Anicu – zaključuje Anton Zajc.
Ljubav za ceo život
Sudbina se često surovo poigra s ljudskim životima. Tako je Antonova supruga morala da bude smeštena u dom za stara lica.
– Prvo nisam morao da dođem, ali sam zbog nje došao pre mesec i po dana. Naša ljubav je konačna, mi se volimo toliko, kao kad smo se našli i obećali jedno drugome da budemo muž i žena. Mi smo i dan danas u ljubavi. Moja Anica je izuzetno srećna što sam i ja došao da budem pored nje – s mnogo nežnosti kaže Anton, dok objašnjava supruzi ko je došao da razgovara s njima.
Sasvim (ne)običan čovek
Kada je pre dve godine bio u manastiru u Ilajnu na Svetog Savu, Anton je govorio da je sasvim običan čovek.
– Iako neko misli da sam ja mnogo različit o njih, mogu da kažem da nisam. To što vozim jaguara ne znači da sam nešto drugačiji, nego prosto volim takav automobil. I ovo je četvrti jaugar koji sam do sada kupio. Ali, ja sam i dalje jedan običan čovek – insistira Zajc.
