U gotovo vek i po dugoj istoriji srpskog naseljavanja Kanade, koliko se zna, nikada naši ljudi nisu krenuli putem Franklinove ekspedicije iz 1821. godine, rekom Hud, čijih 300 kilometara toka pripada Arktičkom krugu. Upravo za taj podvig uveliko se spremaju Aleksandar – Saša Gusev, Miloš Petrašinović, Rade Aničić, Saša Pantelić, Zlatan Stojšić (svi iz Toronta) i još jedan član ekipe koji je želeo da ostane anoniman. Preciziran je i datum – druge nedelje jula ove godine oni će krenuti u veliku 14-dnevnu avanturu i tako u mrežu svedočanstava o bitisanju naših ljudi u ovoj dalekoj i ogromnoj zemlji utkati i tu nedostajuću nit.
– Ideja za ekspediciju potekla je od Saše Guseva, velikog zaljubljenika i poznavaoca prirode. On je dve godine proučavao teritorije koje bi bilo zanimljivo videti, a koje su dovoljno privlačne i sa istraživačkog aspekta. Odlučio se za tok reke Hud iz nekoliko razloga. Pošto pripada Arktičkom krugu, reka je plovna manje od dva meseca godišnje, a takvi surovi klimatski uslovi nisu za svakoga, pa su i ekspedicije na tom području vrlo retke. Teritorija je, dakle, dovoljno neistražena, a priroda netaknuta (izgled međuledenog doba) i prelepa, pa je i to bio jedan od faktora pri opredeljivanju. Naravno, vrlo značajna je i istorijska podloga u svemu tome, jer se iz Franklinove ekspedicije od 20 ljudi vratilo devetoro živih, a evo skoro dva veka su ostali neotkriveni zakopani predmeti korišćeni na tom putu. Mi ćemo probati da pronađemo i te predmete – priča nam Miloš Petrašinović, arheolog po struci.
Teška odluka
On kaže da odluku o ovom putu nije bilo nimalo lako doneti.
– Put je skopčan sa nizom opasnosti. Treba znati da se leti na krajnji sever, dakle iz Toronta do Edmontona, odatle do Jelounajfa, gde ćemo unajmiti svu potrebnu opremu, pa malim privatnim avionom (čije je iznajmljivanje baš skupo) leteti još tri sata da bismo stigli do odredišta, a nama će to biti kota 414, odnosno jezero Tahikafaluk.
Za ove kote i „nedođije“ koje pominje Miloš Petrašinović nije čula ni većina Kanađana koji su inače zaljubljenici prirode i obožavaju da putuju po ledenom severu. Za prvu emigrantsku generaciju, još prezauzetu stvaranjem novog života i pravljenjem para, podvizi ovakve vrste su posebna novost.
– Mi svi volimo prirodu, a sve je počelo od druženja sa kanuima i mirnim i divljim vodama pre tri-četiri godine. Pripreme za put na reku Hud počele su prošle godine. Tada smo svi završili kurs upravljanja kanuima na divljim vodama. Pošto fizički moramo biti vrhunski pripremljeni, svakodnevno vežbamo razne grupe mišića kako bismo bili u top formi. Deo toka ćemo preći kanuima. Tamo gde su suviše veliki brzaci nećemo reskirati, ići ćemo pored reke i nositi kanue i ostalu opremu na leđima. Zato moramo imati odličnu kondiciju.
Satelit jedina veza
Krajnji cilj ekspedicije su Vilberfors vodopadi ispod kojih je, veruje se, zakopana zaostavština Franklinove ekspedicije. Jedina veza sa svetom za tih 14 dana ekspediciji će biti satelitski telefon. Procedura je takva da svi koji idu dalje na sever moraju da ostave svoje podatke i podatke o maršruti kod policije u Jelounajfu, za ne daj bože. Tačno se dogovori i kada i gde će sleteti avion kako bi ih vratio u civilizaciju. Naravno, nepredviđene stvari mogu da se dese. Kada je jako vetrovito, onda nema letenja i boravak u divljini može neplanirano da se produži. I o tome je ova šestorka razmišljala, pa se i mentalno i fizički priprema za svaku mogućnost.
Avanturu u celini finansiraju članovi ekspedicije. U želji da bar malo izbalansiraju velike troškove, štampali su sponzorske majice koje se mogu kupiti kod Miloša Petrašinovića (tel. 416 232-0234). Dakle, svi koji kupe majice biće sponzori ove nesvakidašnje avanture. Sve informacije o ovom putu moći će da se nađu krajem ovog meseca naveb-sajtu www.avantura.ca.
Po povratku sa ekspedicije, ovi zaljubljenici u prirodu imaju nameru da izmontiraju dokumentarni zapis sa kojim bi učestvovali na simpozijumu ljubitelja divljih voda i severa, koji se svake godine održava u Torontu.
Sanjam grizlije
članovi ekipe koja ide u osvajanje reke Hud imaju dozvole porodica. Svi su oženjeni i imaju decu, a odluka nije bila laka.
– Mesec dana sam se lomio, noću sanjao grizlije, ali kada se jednom prelomi, samo razmišljaš kako da se što bolje pripremiš. Meni će, u stvari, najgori deo puta biti letenje malim iznajmljenim avionom od Jelounajfa do jezera 414. U te avione staje šestoro ljudi i tri kanua, a vozićemo se sa burićima benzina koje će pilot tankovati kad nas ostavi na odredištu, kako bi mogao da se vrati do Jelounajfa. To će za mene biti najveća avantura – objašnjava Miloš Petrašinović.
Svi članovi ekspedicije su sredovečni ljudi. Saša Pantelić je najstariji međi njima i „to je naša zadnja odbrana od grizlija“, smejući se kaže Petrašinović i dodaje u šali da je Saša zato počeo da trči i da vežba, za svaki slučaj.
Izazov do izazova
Jedna od atrakcija sa kojom će se ekspedicija sigurno sresti na svom putu jeste i mošusko goveče. Važno je samo da susret bude izdaleka jer je, uprkos svom dobroćudnom imenu, ovo goveče, inače mnogo veće od bilo kog domaćeg, vrlo opasno po ljude. Medvedi grizliji su, takođe, „domaći“ u ovom delu Kanade, ali njima čovek nije na „meniju“, ukoliko ih na to ne natera ogromna glad ili neki drzak izazov.
članovi ekspedicije nadaju se da će videti i karibue koji u stadima dolaze sa juga na sever da se razmnožavaju. To su poznate „staze karibua“. Video kamerama žele da zabeleže i brojne vrste ptica koje u julu i avgustu na tom području imaju obilje hrane – komaraca i crnih buba – inače velike napasti i opasnosti za ljude. Zato će i oprema i garderoba biti u funkciji potpune zaštite od vetra, kiše, hladnoće i komaraca. Pošto hladni orkanski vetrovi znaju da danima duvaju oko reke Hud, šatori moraju biti aerodinamični, jer drugog skloništa nema. Za tih šezdesetak dana priroda oživi, pa se mogu videti razne biljne bobice i cveće nesvakidašnjih boja.
Hrana u burićima
Jedan od najkomplikovanijih problema je način ishrane. Zbog skučenog prostora transportovanja i uslova koji će vladati u divljini (drva za potpalu nema), ekspedicija će poneti špiritus i dehidriranu hranu zapakovanu u buriće (slične onima za kiseljenje kupusa). Naravno, biće dosta ribe, a članovi ekspedicije se navikavaju i na sirovu ribu, koja sa izvesnim začinima predstavlja odličan zalogaj. Postoje pravila i pri njenom čišćenju, kako miris ne bi privukao grizlije.
