Ispovest novog srpskog genija Lazara Krstića, najboljeg studenta na Univerzitetu Jejl u SAD, kome je Ministarstvu za nauku Srbije ukinulo stipendiju, koji i pored toga tvrdi:
Vratio bih se u Srbiju da radim za 6.000 evra godišnje !
Polagao sam na više američkih fakulteta, ali sam jedne noći, u dva sata dobio imejl poruku da su me primili na čuvenom Jejlu. Majka mi je odmah rekla: “To što si primljen na Jejl ne znači da moraš da odeš?”
Jejl je fakultet za elitu i buduće lider. Univerzitetski slogan glasi: “Univerzitet Jejl daje buduće lidere”. Mnogi diplomci na Jejlu se za divno čudo tako i osećaju. Zato diploma sa Jejla ne znači samo da imate odlično obrazovanje, već i da imate odlične kontakata i veze sa mnogim uglednim ljudima širom sveta
Svaki od poslednjih pet predsednika SAD imao je diplomu najprestižnijeg američkog univerziteta Jejl. I aktuelni američki predsednik Džordž Buš, i njegov otac, ali i mnogi senatori i većina vodećih ličnosti bezbednosnih završili su studije na Jejlu, tako da profesori ovog fakulteta studentima danas često govore: „Verovatno među vama sedi jedan od budućih predsednika države?“
Ovu rečenicu čuo je i Lazar Krstić, dvadesetjednogodišnji Nišlija koji je letos među 5.000 studenata na Jejlu, proglašen za najperspektivnijeg diplomca u Americi. U njemu mnogi Amerikanci vide novog Nikolu Teslu, samo mi u Srbiji to ne vidimo. Njegovo školovanje na Jejlu košta 42.000 dolara godišnje. čim su Amerikanci odlučili da Krstiću daju stipendiju i čim je mladi diplomac o tome obavestio naše Ministarstvo za nauku, činovnici iz Vlade Srbije su ovom mladom geniju odmah ukinuli srpsku stipendiju.
– Nisu me čak o tome ni obavetsili. Nije meni toliko bila potrebna finansijska pomoć, koliko osećaj pripadnosti, već osećaj da znam sam svojoj državi potreban i da na mene računaju – kaže rezignirano Lazar Krstić, najbolji američki student.
Lazar Krstić je kao student treće godine na Jejlu dobitnik četiri najznačajnije nagrade iz oblasti matematike i političke ekonomije na ovom univerzitetu. Već u prvoj godini fakulteta Lazar Krstić je proglašen jednim od tri najbolja studenta, a ove godine je, kako su pisali naši mediji, bio najbolji student generacije na Jejlu.
Ponoćna poruka
Mladi Krstić je rođen 1984. u Nišu, kao sin jedinac u porodici primarijusa psihologije i doktora psihologije. Njegova majka i otac nikada nisu od Lazara tražili da bude genije, ali je on sa odličnim ocenama završavao sve škole i pobeđivao na matematičkim olimpijadama. Ovo je ispovest mladog Nišlije, koji će možda jednog dana postati američki predsednik ili novi Nikola Tesla.
– Za mogućnost studiranja u Americi saznao sam od kolega u Petnici, koji su već bili u inostranstvu. Raspitivao sam se malo detaljnije i saznao da treba da se prijavim, da polažem neke testove i ako prođem, upisan sam. Polagao sam na više američkih fakulteta, ali sam jedne noći, u dva sata dobio imejl poruku da su me primili na čuvenom Jejlu. Majka mi je odmah rekla: “To što si primljen na Jejl ne znači da moraš da odeš?”
Ja sam sin jedinac, a to ima svoj značaj u celoj mojoj priči. Razmišljao sam: “Dobio sam Jejl, a odbiti Jejl znači odrediti svoj put. Posle Jejla ću moći da uradim sve što bih uradio da sam ostao u Srbiji”
Nisam se čeznuo da se otuđim od svojih, od Niša i Srbije, ali nisam ni želeo da propustim šansu za kvalitetno obrazovanje. Pričao sam puno sa roditeljima, najbližim prijateljima, profesorima i odlučio sam da se školujem u Americi. A kako je Univerzitet Jejl odlučio da mi da stipendiju, taj problem se rešio sam po sebi. Otputovao sam u Ameriku prilično zbunjen, nisam u tom trenutku znao gde mi je kuća i šta treba da studiram, jer sam ispred sebe imao listu od 2.000 predmeta. Kada su počela prva predavanja na matematici i ekonomiji bio sam zbunjen dilemom da li je američko obrazovanje bolje od našeg srpskog?
Ma koliko to zvuči neverovatno ali ta dilema je postojala, jer je sistem učenja u SAD sasvim drugačiji nego u Srbiji. Radi se po principu “mejdžora”, nastavnih grupa sa po 40 studenata. Kada sam to shvatio upisao sam još i studije etike i politike, jer je to u SAD danas prestižni “mejdžor”. Matematikom se sa ljubavlju bavim i to nije nešto uz šta ću provesti ceo svoj život. Politika je u SAD ekskluzivitet. Za mene nije, jer mene inače interesuje Evropa, naše mesto u EU, budućnost Evropske unije i budućnost Srbije.
Iako sam bio američki stipendista za školovanje mi je trebalo još nekih 1.500 dolara, što je meni tada bio problem. Poslao sam dopise nekim našim institucijama, nekim našim privrednicima našim, kao što to i ostali studenti rade. Svi su me odbili, izuzev centra “Nikola Tesla” pri MENSI. Taj nedostatak državne brige o mladima me pogodio, a naročito problemi birokratske prirode oko služenja vojske, jer se kod nas smatra da nisi svršeni dipomac, da nisi čovek, ako vojsku nisi služio. Ja vojsku ne izbegavam, niti bih je ikad izbegavao, ali sam se uplašio kada sam od kolega čuo da su ih zadržavali na aerodromu u Beogradu i da su zbog toga propustili semestar studija u inostranstvu.
Treći problem mi je bilo prilagođavanje, utapanje u armiju od hiljadu studenata, od čega su trećina stranci, koji pre toga nikada nisu bili u inostranstvu, a kamo li u SAD. Trebalo mi je dosta vremena da se prilagodim američkom načinu života. Kod nas su ljudi prisniji, lako se zbližavaju, jer imaju dosta slobodnog vremena, a u SAD svi rade, svi nekuda jure i životni prioriteti su im drugačije postavljeni od naših. Tačno se zna kada je prvo vreme za rad i napredovanje na poslu, a kada je potom vreme za opuštanje i zabavu. Kod nas je to obrnuto. čim sam se i ja odlučio za posao, za učenje i za studijske radove, lako sam našao prijatelje na Jejlu.
Stvaranje elite–
Jejl je fakultet za elitu i buduće lider – nastavlja svoju priču dvadesetogodišnji student Lazar Krstić, koji se trenutno nalazi na raspustu u Srbiji – Univerzitetski slogan glasi: “Univerzitet Jejl daje buduće lidere”. Mnogi diplomci na Jejlu se za divno čudo tako i osećaju. Zato diploma sa Jejla ne znači samo da imate odlično obrazovanje, već i da imate odlične kontakata i veze sa mnogim uglednim ljudima širom sveta. To, naravno, ima svoje negativne i pozitivne strane. Negativna je što se forsira elitizam i klasna razlika u SAD. Tako da ako upadnete u jednu klasu iz nje jako teško izlazite I to vas ometa u napredovanju. Pozivitvno je to što američko školstvo stvara ljude koji jednostavno veruju da sve mogu da urade. Naravno, to nije tačno, ali ljudi u SAD u to veruju i zato mnogoi rade, mnogo se trude, poseduju snažan takmičarski duh i taj trud se ceni. Zato je život u SAD jako dinamičan, ali i jako naporan.
čak je i sam školski sistem podređen tom takmičarskom duhu, jer je ocene ne daju na osnovu toga koliko si poena osvojio od maksimalnih 100 već koliko si poena imao u odnosu na ostale studente. Znači, moraš da budeš bolji od ostalih.
Profesori su uvek dostupni, tako da zavisi od studenta koliko će to da iskoristi i na koji način. Naravno, neki su profesori zanimljivi, neki manje zanimljivi. Voljni su da pomognu I da vas postaknu da se takmičite u znanju. Morate da budete bolji od ostalih i gurate celu grupu nagore. Tako vam se otvaraju se mogućnosti da izučavate neke druge akademskteme ili čak da zdovoljavate lična interesovanja. Ako vas interesuje neki putopisac iz 16. veka koji je putovao Mediteranom, možete dobiti pare da ponovite njegovu rutu i napišete, na primer, pomorski dnevnik. Ja sam tako dobio stipendiju da istražujem mađarsko tržište. Izabrao sam Mađarsku jer je slična sa nama I jer se u Mađarskoj događa ono što će se nama u Srbiji dešavati u bliskoj budućnosti. Na Jejlu je sve servirano na tanjiru. Postoji velika baza podataka, u koju vi upišete šta vas interesuje i odmah vam komjuter kaže gde možete da se prijavite da ta vaša interesovanja proučite.
Od četiri nagrade koje sam dobio, dve su bile za uspeh na takmičenju iz matematike na Jejlu. Bio sam 138. odnosno u prvih 150 studenata u Americi iz matematike. Dobio sam nagradu za izuzetnost u bavljenju matematikom, i nagradu kao “najperspektivniji student koji će se preko leta baviti nečim iz matematike”. Nisam ja apsolutno najbolji u SAD, jer je to titula najboljeg od onih koji preko leta rade, odnosno ko je najperspektivniji.
Srbi osvajaju Jejl– Na Univerzitetu Jejl iz Srbije studira nas četvoro. Ratko Jović je iz Prijepolja i završava političke nauke u maju naredne godine. Pre Jejla bio je poslednje dve godine na Itonu. Milica Vujović je godinu dana mlađa i mislim da studira istoriju političkih nauka. Pored njih, tu je još Admir Duran, koji je išao na Iton sa Ratkom Jovićem, i ja. Svi se družimo i odlično se slažemo.
Živimo svi u studentskom gradu. Za nas studente na Jejlu slobodno vreme je zagonetna kategorija, jer školska godina efektivno traje 28 nedelja. Na univerzitetu sam osam meseci, zajedno sa svim raspustima. Ali se tih 8 meseci se radi non-stop, jer ja radim pored fakulteta imam I još dva posla. Jedan je u administraciji Odeljenja za razvoj univerziteta i drugi je asistentura u Odeljenju za matematiku. Ja sam asistent na predmetima Teorija brojeva, Linearna algebra i Analiza II. Ne radim direktno sa studentima nego se bavim ocenjivanje njihovih domaćih zadataka i slično. Na Teoriji brojeva sam samo ja bio asistent.
Celokupan društveni život studenta Jejla se odvija u studentskom naselju. Kampus je u centru grada Nju Hejvna u Konektikatu, koji ima oko 300.000 stanovnika. Tu vam je sve, lokali, barovi, pabovi gde se organizuju studentske žurke. Nije kao na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, gde izađete iz zgrade fakulteta direktno u centar grada. Ovo je naselje zatvorenog tipa, kao što je i većina univerziteta u Ajvi ligi najprestižnijih akademskih ustanova u SAD.
U Americi mi se najviše sviđa što imate sve opcije otvorene i nema ograničenja, i ima jako malo podozrivosti, što nisam siguran da je slučaj kod nas. Najmanje mi se sviđa američki način života. U Americi mi najviše nedostaju ljudi, moji prijatelji. Zbog toga i tako često dolazim u Srbiju. Ali, i ovde mi nedostaju i ljudi iz Amerike. Moji roditelji su se na sve to već navikli, jer to je deo procesa odvajanje od majke i oca, koji vam se dešava pre ili kasnije.
Životna dilema – Kod nas ljudi u Srbiji ljudi gledaju na nas studente u inostrantsvo kao na ljude koji ne žele nikad da se vrate kući. Zameraju nam, što nas je država besplatno obrazovala u Srbiji, a »oni su otišli u strane zemlje i ne žele da se vrate«. To nije tačno, barem za većinu ljudi koje ja znam u SAD. Većina naših diplomaca želi da se vrati u Srbiju, ali ovde uopšte nema sredstva, ne samo finansijskih već i tehničkih, da se neko od njih bavi ozbiljnom naukom. Dakle, problem je da mi nemamo gde da se vratimo, jer nemamo gde da radimo. čim nam Srbija stvori te uslove, evo nas kod vas…
Ja se ponekad bojim života u Srbiji, jer je on u dobroj meri izopačen. Idoli i ideali mladih u Srbiji danas su ljudi, koji su većini pre 15 godina bili gnusni kao ličnosti. Socijalna hijerarhija je tako nameštena da su ti ljudi dana na vrhu piramide. Ti ljudi sa kriminalnim biografijama ili sa sumnjivim autoritetima ne treba da budu ideali našeg naroda, a posebno mladih ljudi.
– Ipak, i pored toga ja sam potpuno privržen Srbiji.
Promene kod nas, i kod pojedinca, i u društvu treba da idu odozdo. Suština je da verujemo da se mora raditi da bi se stvari promenile. Da svako misli šta može da uradi, na ispravan način. Verujem da je to moguće, mada mnogi moji prijatelji, čak i roditelji, misle da sam ja malo blesav. Za to je potrebno prava revolucija, jer 5. oktobar je bio zezanje samo zato jer nam se ništa nije dogodilo od promena u glavama. Ne želim da pametujem, imam samo 20 godina, ali vidim da sve i to što se dešava u Srbiji, dešava se u Beogradu. U provinciji se ne dešava ništa. Do totalne društvene reforme mora se doći.
Pratim sve što se kod kuće dešava i razmišljam da se vratim. Nekako mi je bolje da radim i živim u Srbiji za 6.000 evra godišnje, nego da ginem od posla u Americi za 60.000 dolara godišnje.
Imam još još tri semestra do kraja studija, to je manje od godinu i po dana. U dilemi sam kuda da idem posle sa diplomom Univerziteta Jejl. Trećina ljudi koji diplomiraju na Jejlu radi posle studija i to u finansijskim institucijama i konsultantskim kućama. Tu su plate dosta visoke, mada je radno vreme sumanuto, jer se radi po sto sati nedeljno. Tako se u SAD živi I radi dve-tri godine, i potom me radi specijalizacije ide u biznis školu, da biste krenuli za svojim poslom I pravili poslovnu karijeru. Druga trećina diplomaca odlazi na postdiplomske studije, koje u SAD traju šest godina. Posle čega sledi akademska karijera. Preostala trećina diplomaca se, obično zaposli u nekim nevladinim organizacijama, a ostali guraju neku svoju priču ili iz SAD odu na rad u inostranstvo.
Ja sam u procepu, uhvaćen između svega toga, jer me moj akademski profil gura u postdiplomske studije, a moja želja za budem poslovna i intelektualna elit je nagoni da tražim poslove u finansijskoj industriji. Spreman sam i da se otisnem da radim neku svoju priču, ali je pitanje gde?
Lagano dolazi vreme kada ću morati da se definitivno odlučim da li ću upisati postdiplomske studije, da li ću ostati u Americi ili ću da se vratim u Srbiju da bavim biznisom i nekom vrstom društvenog aktivizma…Možda politikom? Videćemo? – rekao nam je na kraju susreta Lazar Krstić, jedan od najperspektivnijih studenata na elitnom univerzitetu Jejl u Americi.
Tajno društvo sportista– Univerziteti Harvard, Jejl i Prinston su najbolje rangirani u Americi. Harvard je najbolji, jer je poznat po kvalitetu obrazovanja, ali je Jejl popularniji, jer ima mnogo življi društveni život. To mu i daje poseban šmek. Na Jejlu mnogo mladih ljudi studira političke nauke i mnogo njih je na različite načine društveno agažovano. Univerzitet Jejl uz to ima i svoja tajna društva, čiji su članovi ugledni studenti, odnosno sinovi i kćeri političara i uticajnih ljudi širom sveta, koji ovde studiraju.
Postojanje studentskog tajnog bratstva na Jejlu je deo te njegove elitističke tradicije i deo mistične slike o ovom univerzitetu. Video sam na Jejlu da postoje zgrade bez prozora, da niko ne priča o tome šta se unutra nalazi i šta se unutra radi. čuo sam da u tajnom društvu Jejl postoje lože za odabrane i da ti ljudi mogu da vam pomognu da završite univerzitet bez ikakvih problema. Kako to tajno studentsko bratstvo funkcioniše za mene je tajna i danas kada sam i ja postao član tajnog društva Jejl.
Kada mi je ponuđeno članstvo u bratstvu imao sam dileme da li da pristupim ovom tajnom društvu ili ne. Pristao sam kada mi je objašnjeno da je glavna svrha pripadnosti tajnom bratstvu studenata druženje. Neka bratstva odlikuje konzervativna kultura, neka su liberalna skroz, neka tajnovita, a neka otvorena. U mom bratstvu su bili i stariji I mlađi Džordž Buš. Moje tajno bratstvo je najameričkije na Jejlu, odsnosno najotvorenije, jer se uglavnom bavi sportom. Ja sam bio izuzetak, nisam se bavio nijednim sportom u Srbiji, pa sam u SAD počeo da igram tenis. Nema tu neke mistike, jer moje bratstvo je zaduženo na Jejlu za druženje i zezanje. A o drugim tajnim bratstvima na univerzitetu ne znam ništa – priznao nam je Lazar Krstić.
Srbija nas odbija– Svi mi smo jako vezani za Srbiju. Međutim, istovremeno dok se mučimo da se uklopimo u američko društvo, Srbija se trudi da nas što pre odgurne od sebe. Ne mislim tu na prijatelje i rođake već na samu državu i njenu administraciju. Vladina birokratija nas studente u inostranstvu ignoriše tako što kada mi pošaljemo imejl poruku nekom ministarstvu, niko iz vladine administracije neće da nam odgovori na naše poruke. Sa grupom kolega sa Jejla poslao sam, na primer, zahtev Ministarstvu inostranih poslova i Vladi Srbije, u kojima molimo za dozvolu da posle prve godine studiranja, dobrovoljno radimo. Jasno je da ne želimo da radimo neke »velike poslove«, već bilo šta, da raznosimo poštu ili fotokopiramo razne papire. ćutanjem naša Vlada i ovo ministarstvo su odbili takvu ponudu.
Mene najviše muči to što je srpsko društvo zbunjeno, što narod ne zna kakav je naš nacionalni identitet, kakva je naša nacija, koj ije naš nacionalni prostor, da li ćemo ući u Evropu. Mi smo zemlja čiji narod ima problem sa vlastitim identitetom. Druge zemlje bivše SFRJ su za ovih deset godina nekako povratile svoj identitet, samo je Srbija iz svih tih događanja izašla sa nedorečenim identitetom i opterećena negativnom slikom o sebi. Nas još progoni nasleđe SFRJ I SRJ. Publika zviždi državnoj himni. Ne kažem da je to loše, ali se pitam zašto se koristi himna koja je takva da joj narod zviždi?
U Srbiji postoji začarani krug iz koge je teško izaći, jer vas u njemu drže inercija i depresija. Žalosno je da 65 odsto mladih nije nikada izašlo iz zemlje. I žalosno je da 65 procenata mladih želi da ode i da se ne vrati u Srbiju. Zašto se onda od nas traži da se vratimo, kada kod kuće nema osnovnih uslova za normalan život? – pita se Lazar Krstić.
Stazama Džordža Buša
Svoju američku karijeru Lazar Krstić je počeo kao đak generacije odmah nakon završetka gimnazije »Bora Stanković« u Nišu. U aprilu 2001. bio je učesnik »Serbian Youth Leadership Programa«, koji je sponzorisala američka vlada. Sa još 12 naših srednjoškolaca i 4 profesora iz 4 »demokratska« grada u Srbiji mladi Krstić je proveo 4 nedelje u Ohaju, da bi se upoznao sa američkim školskim sistemom i pohađajući kurs o pregovaranju u Vašingtonu, gde su za našu delegaciju upriličeni sastanci sa članovima State Departmenta i senatorom đorđom Voinovićem. Tada Krstić nije razmišljao da će postati američki student, iako je bio član kluba najpametnijih MENSA u Beogradu i istraživač u čuvenoj Petnici kod Valjeva.
U julu 2003. Krstić je kao mlađi saradnik za matematiku u istraživačkoj stanici Petnica bio učesnik na 35. Međunarodnom letnjem naučnom institutu za svršene srednjoškolce na Institutu »Weizmann« u Izraelu. Upisao je Yale University u septembru 2003. godine kao jedan od hiljadu studenata. Za studije je odabrao matematiku, etiku, politiku i ekonomiju, na koji se prima svega nešto manje od pedeset brucoša.
Već u prve dve godine Lazar Krstić je postao vlasnik čak četiri nagrade Departmana za matematiku ba Jejlu: »Putnam Exam«, »John Alan Lewis Prize«, »Barge Prize«, »Anthony D. Stanley Memorial Prize« u maju 2005.
Univerzitet ga je nagradio sa dva studijska putovanja u Mađarsku i nemačku, gde je učio ekonomiju, finansijsko tržište u zemljama u razvoju i nemački jezik. Inače, naš genije govori tečno engleski i francuski jezik.
Od septembra 2003. godine, paralelno sa studijama Lazar radi u administraciji univerzitetskog odeljenja za razvoj, a od januara 2005. zaposlen je na Jejlu i kao asistent u Departmanu za matematiku.
Tokom leta Lazar je radio istraživanje o terorizmu u Evropi i panevropskim naporima u borbi protiv političkog nasilja za profesora Martinaa Šubika na Jejlu. A u oktobru 2005. dobio je sredstva od univerziteta da sprovede istraživanje o bezbedonosnom aspektu integracije Srbije u Evropsku Uniju.
U međuvremenu Lazar Krstić je u Americi osnovao sa zemljacima Asocijaciju evropskih studenata na Jejlu. Postrao je član »F« odeljka studentskog bratstva »Delta Kappa Epsilon«, čiji je član bio i američki predsednik Džorž W. Buš mlađi, kao i njegov otac Džordž Buš stariji.
