• Svaki dan izlazimo u šetnju, bez obzira na to kolika je temperatura, kaže dr Jovan Jovanović • Priroda i klima su toliko surove da se pitam zašto su se prvi naseljenici upravo ovde zaustavili, kaže Jasmina Vlaović Vi ovo nazivate zimom?, šaljivo komentariše dr Anica Jovanović temperaturu od minus 10 sa vetrom u Torontu Potpuna razlika, jedina „sličnost“ Novog Sada i Vinipega, kaže Novosađanka Jasmina Vlaović
Porodica Vlaović
Vi ovo zovete zimom?, šaljivo komentariše dr Anica Jovanović, radiolog u penziji iz Vinipega, glavnog grada kanadske provincije Manitoba, na našu primedbu da je hladno u Torontu.
Toga dana, kada smo razgovarali, u Skarborou, udaljenom, istočnom delu Toronta, bilo je minus 10, sa faktorom vetra. Anica i njen suprug Jovan, doktor fizike i penzionisani profesor sa univerziteta u Vinipegu, već treću godinu zaredom zimu provode u Torontu, u koji nameravaju stalno da se presele (još ne znaju kada), jer im tu žive deca i unuci.
U Kanadi je ćaskanje o vremenu uobičajena, redovna pojava u svim razgovorima, pogotovo među emigrantima koji su ovamo stigli iz toplijih krajeva.
– Mi u Vinipegu već dugo, bar jedno 10 godina, nismo imali velikih hladnoća. Temperatura se nije spuštala ispod tridesetog podeoka Celzijusove skale – objašnjava dr Jovan Jovanović.
Podsećam ga da je prošle sedmice baš taj grad bio sa minus 52 Celzijusovih najhladnije veće naseljeno mesto na Zemljinoj kugli.
– Vidite, taj faktor vetra se pogrešno tumači i ljudima nije jasno šta je to. To nije temperatura do koje će da se ohladi koža, to je jednostavno mera koja pokazuje koliko se brzo koža hladi kada je izložena vetru. Inače, statistika pokazuje da je Vinipeg danas topliji nego što je bio pre 15-20 godina – uzvraća dr Jovanović.
U Vinipegu gotovo četiri decenije: Bračni par Jovanović
SVE VIŠE NAŠIH
Kao i svaki veći centar u Kanadi, i glavni grad provincije Manitoba menja se ubrzanim tempom i po sastavu stanovništva.
– Pre rata, sa jugoslovenskih prostora bilo je možda pedesetak naših porodica u ovom gradu. Sada nas je jako puno, mislim nekoliko hiljada. Da novi emigranti nisu stigli, skoro da ne bi imao ko da uđe u našu crkvu. Dosta onih koji su davno došli se asimilovalo i praktično i zaboravilo odakle je. Kada smo demonstrirali protiv NATO bombardovanja, neki iz starije emigracije nisu smeli da nam se pridruže bojeći se otpuštanja s posla i drugih sankcija. Bilo je i onih koji su rekli da više ništa ne osećaju za Srbiju – objašnjava Anica.
Grad tražili na mapi
Kako i zašto su se porodice Jovanović i Vlaović našle u Manitobi? Jovan Jovanović je još 1955. godine dobio stipendiju za postdiplom ske studije u Vinipegu (bio je jedini od 100 univerziteta po čitavom svetu koji mi je odgovo rio na molbu). Posle je boravio i radio u Ameri ci, da bi se 1965. skrasio u ovom gradu.
– Kada je trebalo da otputuje u Kanadu, Vinipeg smo tražili na mapi. Pojma nismo imali gde je taj grad – kaže Anica.
Vlaovići su predosetili da će se jugoslovenska priča krvavo završiti, nisu hteli u njoj da učestvuju, a i malo su avanturisti po prirodi. Nisu, kažu, zažalili.
Bračni par Jovanović podigao je dvoje dece čije se odrastanje i detinjstvo nije ni po čemu razlikovalo od dece koja su živela u drugim delovima Kanade.
– Naravno da su izlazili napolje zimi. Pa oni su obožavali sneg i hokej pre svega! Stalno su igrali hokej na ulici. Svoju sam decu raspoznavala samo po boji šalova koje su nosili oko glave – seća se Anica.
– Mi svaki dan izlazimo u šetnju, bez obzira kolika je temperatura. Nikada autom nisam odlazio na posao. Nisam plaćao parking univerzitetu i za sve te godine sam uštedeo 15.000 dolara. U martu čitavu porodicu vodim na skijanje od tih para – smeje se Jovan.
– Celi „trik“ se sastoji u tome da se obučete odgovarajuće za trenutnu temperaturu. LJudi zaboravljaju da se iste stvari ne nose na minus 5, minus 20 ili na minus 40. Morate se obući u slojevima, imati kapuljaču na jakni ili kaputu, koja je iz jednog dela sa leđima, kako na taj način toplota tela ne bi nigde drugo izlazila nego napred, na otvor kapuljače, gde greje lice – stručno objašnjava naš domaćin.
VEŠTINA JE U ODEVANJU
Anica pokazuje kaput od debele čoje koji je sama sašila. Ima neku vrstu navlake sa rukavima od materijala koji ne propušta vetar, koji koriste Eskimi za svoju garderobu. Seća se ona prve zime provedene u Vinipegu. Bila je to 1965. na 1966. godinu.
– Tri dana neprekidno je padao sneg. Bukvalno nas je zatrpao. Gde se ko zatekao, tu je i spavao i provodio vreme. LJudi koji su bili po prodavnicama i frizerskim salonima, tu su i ostali. Sve je prestalo da funkcioniše.
Smrzavanje u letu
Dr Anica Jovanović je krajem osamdesetih godina kao radiolog radila i u Tomsonu. To je gradić udaljen sat vremena leta na sever od Vinipega.
– Jednom ili dva puta sedmično nas lekare bi pokupio mali avion i vozio nas u Tomson da tamo pregledamo pacijente i radimo svoj posao. Kaže nam jednom pilot: „Napolju je sada minus 75 stepeni“. Nismo mu verovali. On nastavlja: „Kada izađete iz aviona, pljunite. Pljuvačka će se smrznuti pre nego što stigne do zemlje“. I zaista, nas nekoliko je pljunulo, a na zemlju su stigle kuglice leda. To je bilo zaista neverovatno iskustvo.
Rekla sam mužu: „čim budem videla prvu travku na ovoj zemlji, idemo odavde“. Tada sam baš mrzela Vinipeg. Ali, eto, od tada je prošlo skoro 40 godina i ja sam ga zavolela – priča Anica.
Jovanovići u Vinipegu imaju dosta prijatelja i Srba i Kanađana. Za razliku od nove
emigracije, oni su se prvo družili sa Kanađanima, pa onda sa Srbima, jer ih tada skoro nije ni bilo. Ratovi na tlu bivše Jugoslavije ponovo su čvršće povezali Jovanoviće sa njihovom zajednicom. Zbog Jovanovih reagovanja u lokalnim medijima, jedno vreme im je i prećeno (lokalni Hrvati), pa se nisu usuđivali da spavaju u svojoj kući. Ipak, kada se sa putovanja po svetu vraćaju u Vinipeg, kažu: „Vraćamo se kući“. Ali nije bilo tako od samog početka. Sve dok nisu kupili kuću u ovom gradu, „vraćali su se kući“ u Beograd, u koji i sada veoma često odlaze i u kome viđaju se sa starim prijateljima.
VOćE NAJVIŠE NEDOSTAJE
– Kada se jednom ode sa svog ognjišta, iz mesta gde ste rođeni i odrasli, postaje sasvim svejedno koliko ćete prebivališta posle promeniti – kaže Jasmina Vlaović iz Novog Sada.
Ona 11 godina živi u Vinipegu, a ukupno 15 je u Kanadi. Kao menadžer u umetničkoj galeriji grada ima posla preko glave i ne razmišlja o nostalgiji koje je bilo prvih godina.
– Prvo sam živela u Hamiltonu u Ontariju, a radila u Torontu, i te svakodnevne saobraćajne gužve su me izluđivale. Kada sam našla posao u Vinipegu, bez razmišljanja sam se preselila, mada zaista ne volim zimu i teško je podnosim. Priroda i klima su toliko surove da se pitam zašto su se prvi naseljenici uopšte zaustavili ovde. Prošle sedmice, na minus 52, smrzla se i otpala utičnica na parkingu ispred moje kuće u koju utičemo utikač koji postoji u svakom autu ovde, da se ne bi smrzao kada ne radi motor.
Pucaju i konzerve
Jasmina Vlaović kaže da je već prve godine boravka u Vinipegu shvatila gde je, kada je jedne zimske noći iznela paket od 24 „koka-kola“ u dvorište, da ne bi stajao u frižideru. Ujutro je celo dvorište bilo prekriveno smeđim mrljama jer su sve konzerve popucale od hladnoće.
U glavnom gradu Manitobe najviše joj nedostaje voće. Ima ga, naravno, po prodavnicama, ali se, pošto zbog kratkih leta ne uspeva u provinciji, mora dovoziti iz udaljenog Ontarija ili Britanske Kolumbije. A nakon „tretmana“ po hladnjačama i silnog truckanja, „to jednostavno više nije to“. Za povrće se snalaze. Gaje ga u bašti iza kuće, a Jasminini roditelji, koji su Novi Sad, zbog svoje jedinice, zamenili Vinipegom, postali su pravi majstori u gajenju boranije, paprika, luka, mrkve…
Ipak, leta su u ovom gradu prelepa, kada nema previše komaraca, i počinju iznenada, oko 15. maja. Već polovinom septembra stižu prvi mrazevi i zadovoljstvo boravka napolju se prekida. Stanovnici ovog grada najnormalnije žive i na najnižim temperaturama. Jednostavno, navikli su na to. Sam grad, pogotovo centralni, poslovni deo, izukrštan je podzemnim i nadzemnim zatvorenim prolazima od jedne zgrade do druge, a život se odvija između automobila, garaža i unutrašnjosti kuća, škola, velikih šoping molova i kancelarija, tako da niko, zapravo, nema velikih problema.
Jasmina za 11 godina rada jedino 6. aprila 1997. godine nije otišla na posao, jer je bila zaista strašna mećava. Ipak, oseća da je Vinipeg nekako na kraju sveta. Prilično izolovan, čisto geografski. Do najbližeg velikog grada Mineapolisa u Americi ima osam sata vožnje. Voli, međutim, atmosferu manjeg grada, tako prisutnu i među njegovim stanovnicima, pa i među našima koji tu žive. Jednostavno su srdačniji, otvoreniji, lakše i brže stupaju u kontakte.
– Družim se sa našim ljudima ovde više nego kada sam bila u Hamiltonu – priča Jasmina i dodaje da se naši ljudi sada uglavnom okupljaju oko crkve.
Govoreći o budućnosti, Jasmina kaže da će sa mužem i svojim roditeljima nastaniti tamo gde se bude smestio njen sin posle završenog doktorata u SAD.
Na naše insistiranje da pronađe bar nešto slično između grada u kome je rođena i ovoga u kome sada živi, odgovara:
– U svemu se u potpunosti razlikuju
