Srbi sa Kosmeta veruju vlastima u Beogradu – poručio je pre nekog vremena ministar za KiM kada je u Ranilugu, srpskom selu kod Gnjilana prisustvovao otvaranju jednog obdaništa. To što su Srbi južno od Ibra izašli na izbore koje je raspisala vlada Kosova, smatra ministar, uopšte ne znači da oni gube poverenje u Beograd.
Uostalom, razmišlja dalje ministar, Srbi nisu ni izašli na te izbore. Tih izlaznika je bilo toliko malo, da se oni i ne računaju, a sve druge priče o velikom odzivu Srba na te nelegalne izbore su jedna izmišljotina albanskih vlasti i međunarodne zajednice, a u cilju da se Srbi među sobom posvađaju. Zašto bi, uostalom, Srbi sa Kosmeta izgubili poverenje u Beograd, kad se lepo vidi da je vlada Srbije dala za taj deo (Kosovsko Pomoravlje) pedeset miliona dinara. Tu je i obdanište.
Sve je lepo rekao ministar u obdaništu, samo treba ispravno razumeti, jer misao je višeslojna. Srbi sa Kosmeta veruju vlastima u Beogradu i ne samo da jako dobro čuju svaku poruku koja stiže iz prestonice, nego idu i korak dalje. čuju i ono što vlasti u Beogradu žele, ali ne smeju da im poruče. Kada vlasti u Beogradu, na primer, kažu Srbima sa Kosmeta: nemojte da izađete na nelegalne izbore koje raspisuje nelagalna vlada Kosova, Srbi sa Kosmeta znaju da njihova država Srbija zapravo želi da kaže: Mi moramo ovo da vam pričamo, ali izađite ljudi, vidite i sami da ne znamo šta sa vama da radimo. Može da se kaže da Srbi sa Kosmeta ne samo da veruju, nego čitaju i misli vlastima u Beogradu.
Vlasti u Beogradu, sa svoje strane, nikada se neće odreći Srba sa Kosova i na sve moguće načine trudiće se da pomognu vlastima u Prištini, a da bi ove, opet, što lakše pomogle Srbima sa Kosova, u ovim teškim vremenima kada Srbima ništa drugo ne preostaje nego da se, kako znaju, integrišu u kosovsko društvo. Vlasti u Beogradu pomagaće na prvom mestu onim Srbima koji su na vreme shvatili prećutni dogovor, koji nisu naseli na sve tiše i sve usamljenije nacionalne parole i koji su blagovremeno ušli u kosovsku vladu. Da Priština ne može da implementira svoj državni projekat bez Beograda, jasno je i onima koji u tome vide tračak nade za kosovske Srbe, jasno je onima koji u tome vide izdaju vlasti u Beogradu, a jasno je čak i onima kojima je cela ta kosovska priča dosadila i koje ne zanima. Sve češće i sve glasnije mnogi građani Srbije podržavaju svaki potez vlasti u Beogradu koji ide u prilog tome da se pomogne vlastima u Prištini. Vlasti u Prištini, sa svoje strane, obećavaju da će pomagati kosovskim Srbima.
Srbi koji nisu sa Kosova, opet, ni reč ne veruju vlastima u Beogradu. Ni Srbima sa Kosova.
Srbi iz Beograda, na primer, misle da od Srba sa Kosova ne može da se živi. Pokupovali su sve – čućete – pokupovali stanove i najlepše kuće, kupili poslove, diplome, status. Obesni su, čućete, ratni prfiteri… Da je sreće, reći će vam mnogi beogradski Srbi, Beograd bi trebalo da se otcepi od ostatka Srbije, a ne obrnuto. Ne Vojvodina, ne Kosovo, ne tamo neke oblasti i doline. Slično su mislili beogradski Srbi i o bosanskim, pa o hrvatskim Srbima – i to su mišljenje mnogo glasnije izražavali – jer ovi nisu bili te sreće da ih sa ognjišta proteruju bogati Šiptari, pa su u Beograd dolazili uglavnom praznih ruku. I za takve je Beograd zatvorio svoje mostove, potrpao ono što se nije snašlo u stočne vagone, i zaključano poslao dođavola – na Kosovo.
Pa onda onaj patriotski sektor – oni koji će se naći dogodine u Prizrenu na belim konjima ili u belim tenkovima – koji sa jednakim omalovažavanjem (kao i oni iskreno nezainteresovani) ignoriše Srbe sa Kosmeta i njihove živote, a ti su se životi oduvek odvijali pored Albanaca koji zaista stvaraju državu i čije nelegalne institucije međunarodna zajednica zaista smatra jedino legitimnim na tom mestu.
Srbija je, slažu se i vlasti u Beogradu, o kojima priča ministar pored obdaništa, a slaže se i opozicija, izabrala evropski put. Dakle, slušaće međunarodnu zajednicu koja pomaže kosovske samoproglašene institucije.
I na kraju, drugi sektor – onaj koji je od početka prihvatao stvarnost, a koji sada lamentira nad izgubljenom bitkom onih koji su takvu stvarnost odbijali, jer je nepravedna i, jer se za tu stvarnost borio čitav NATO pakt protiv jedne male Srbije. Dakle, taj sektor, koji se od početka zalagao za prihvatanje stvarnosti, jer je na tome da ona to postane i sam zdušno radio, mnogo pre nego što su Srbi sanjali da može da se dogodi da Kosovo prestane da bude njen deo – taj je sektor, takođe, arogantan kada dolazi na Kosovo i kada priča o njemu. Arogantno je držati predavanja o multietnici i suživotu onima koji od kad znaju za sebe žive tu multietniku. Arogantno je i prema Srbima i prema Albancima, jer ih na taj način tretiraju kao slaboumne i uče ih onome što bi od njih trebalo slušati.
Da nekoga zanima kako (ali kako zaista) na pomen Beograda reaguje prosečan Srbin sa Kosmeta koji, kako kaže ministar ispred obdaništa, veruje vlastima u Beogradu – mogao bi svašta da čuje. Kada Srbinu sa Kosmeta koji se do nedavno nadao da možda ipak, iako ništa što se u stvarnosti odigrava ne ide u prilog tome, ali da ipak, možda, na neki volšeban način, njegov Kosmet ima neku šansu da ostane u sastavu Republike Srbije, kada takvom jednom Srbinu pomenete Beograd – bolje se sklonite. Reći će vam mnogo ružnih reči. Ili će se rastužiti. Osetićete se čak lično odgovornim,jer ste se i vi i vaš grad pokazali kao jedne izdajice.
Zašto bi Srbi sa Kosmeta verovali vlastima iz Beogradu, kada ovima ne veruju ni Srbi iz južne Srbije, ni Srbi iz Timočke krajine, ni vojvođanski Srbi, ni oni iz Republike Srpske, pa ni Srbi iz Beograda? Ako je za utehu, mi možemo da pričamo kako ćemo biti jedinstveni i kako će Kosmet zauvek ostati u sastavu Republike Srbije. Ali dok to pričamo, trebalo bi da obratimo pažnju na ono što se događa u toj mrskoj stvarnosti, pa da se u skladu sa tim ponašamo. S obzirom na to da niko ne zna da objasni čemu služe legalno izabrani predstavnici vlasti, u maju 2008, na srpskim izborima u srpskim opštinama (koje to nisu, nego su kao na primer opština Peć privremeno već deset godina u Goraždevcu), među kojima je od nedavnih vanrednih izbora u Leposaviću i ministar koji ispred obdaništa u ime Srba sa Kosmeta poručuje vlastima u Beogradu da im on veruje; s obzirom na to da niko ne može tačno da objasni čemu služi to ministarstvo za Kosovo i Metohiju i na kraju, s obzirom na to da su svi u Srbiji svesni toga da Srbija sada može da čuva Kosovo samo ako učestvuje u sistemu kvazi-države, zbog čega onda sav taj novac (koji siromašna Srbija baca kao u bunar šaljući ga nekim srpskim institucijama koje postoje, ali i ne postoje, jer u stvarnosti nemaju nikakvu moć) ne počne lepo i transparentno da investira u one Srbe koji zaista mogu nešto da urade za svoj narod na Kosmetu. Ili će Srbija sve i zauvek raditi tajno, a pričati nešto sasvim drugo javno i usput gubiti deo po deo teritorije, gubiti ljude i nestajati u uverenju da će se odnekuda, kao u antičkoj tragediji, pojaviti neka svemoguća sila i vratiti stvari na svoje mesto. Deus ex machina. Bog – mašina.
