članovi srpske porodice Domazetović došli su kao izbeglice sa Kosova u Švedsku 2001. i tu dobili sina Stefana. Kad im je početkom ove godine konačno odobren azil činilo se da vide svetlo na kraju tunela u kome su živeli. Pokazalo se, međutim, da nisu dobro došli u grad u kome su odlučili da se nastane i gde imaju rodbinu koja im može pomoći. Pomoć je posebno potrebna majci Brankici koja ima teške traume zbog svega što je preživela na Kosovu.
– Traume koje smo doživeli tokom rata na Kosovu i postraumatski stres nakon dolaska u Švedsku učinili su njeno duševno stanje tako lošim da je morala da se leči na psihijatriji. Lekari su je savetovali da bude u blizini rodbine i prijatelja – priča LJubiša Domazetović za „Lindčepings tidnig“. – Naš sin Stefan se rodio 17. oktobra 2005. i on je takođe jedan od razloga što želimo da se nastanimo u Linčepingu, blizu rodbine. Moja supruga bi se osećala puno sigurnije u njihovoj blizini.
Pogrešne analize
Domazetovići, iako imaju problema sa opštinom u kojoj žele da žive, spadaju u srećniju polovinu tražilaca kojima je odobren azil na osnovu privremenog zakona. Ovim zakonom je predviđeno da porodice sa decom koje su duže boravile u Švedskoj mogu da ostanu. Među njima je veliki broj izbeglica iz SCG i to sa Kosova. Mnogi azilanti koji dođu u ovu zemlju nemaju lične dokumente. Da bi utvrdio iz koje zemlje ili područja dolaze Migracioni zavod analizira jezik. Švedska državna TV je nedavno iznela podatak da je svaka deseta ovakva analiza pogrešna.
To znači da se godišnje odbije stotine azila na pogrešnoj osnovi, navodi se u saopštenju.
Međutim, migracione vlasti žele da ih prebace u više od 300 kilometara udaljen Osbi gde nikada nisu bili. LJubiša ne može da veruje da u jednoj demokratskoj zemlji ovako nešto dešava. Posle odbijenice iz opštine, migracionog zavoda i uskraćene pomoći, LJubiša pita: „Poznajete li igru Crni Petar? To je igra sa kartama u kojoj treba da se oslobodite Crnog Petra. Otprilike tako se i mi osećamo. Došli smo u Švedsku iz ratnog područja. Želimo da živimo u opštini u kojoj se osećamo sigurni. Međutim oni ne žele ni da čuju za nas“.
U međuvremenu, porodica se žalila na odluku regionalnim vlastima i sada čeka rešenje.
– Ne možemo ništa da učinimo. Živimo kod rođaka i nadamo se da će opštinske vlasti imati milosti prema nama – kaže LJubiša.
Međutim, predstavnici opštine ne pokazuju nikakvu blagonaklonost prema njima. Hans Mohagen, koji je odgovoran za izbeglice, kaže: „Imamo problema sa izbeglicama koji iskaču van plana. Ovakvi problemi su tragični za pojedince, ali cela organizacija mora naprvom mestu da vodi računa o onima koji su obuhvaćeni planom. Ne znam koliko će Domazetovići da čekaju, žalili su se Upravnom sudu i videćemo šta će sud odlučiti.
