Srbi na ovim prostorima nisu se razilazili u velikim stvarima, već su se svađali oko sitnica, najčešće jer nisu mogli međusobno da se podnose. A ovo danas je gore od nekadašnjih svađa, jer „više i ne pričamo jedni s drugim“.
Ovo su saznanja do kojih je, sakupljajući građu za knjigu o istoriji Srpske crkve, došao jedan od dvojice njenih autora, protojerej-stavrofor Srboljub Miletić iz Sidneja. Knjiga „Istorija Srpske pravoslavne crkve u Australiji, Novom Zelandu i Južnoj Africi“ na kojoj se kao autor pojavljuje i protođakon Stanimir Spasović, predstavljena je pre nekog vremena u Srbiji, a prošlog vikenda promocija je priređena u sidnejskoj „Lazarici“.
Prota Miletić kaže da je građu sakupljao više od 20 godina istražujući po brojnim arhivama. Posebno ističe da se knjiga ne bavi političkim pokretima, nego istorijom crkve i to iznoseći jedino istorijske činjenice.
– Ovo je istorijski, naučni materijal, ali se, rekli su nam, čita maltene kao roman. Građu smo povezivali da čini priču koju su pričali Srbi sami o sebi, onom što su postigli u ovoj zemlji – kaže on.
Kad se sve našlo na jednom mestu, navodi sveštenik, zvuči kao da smo se „stalno svađali“.
– Dok sam radio, nisam brinuo kako će to zvučati, jer sam se zaista trudio da materijal što verodostojnije predstavim. Međutim, otkad je to izašlo, ja sam knjigu nekoliko puta čitao i pregledao i zvuči kao da mi ništa drugo nismo radili nego se svađali. Ali, iz te svađe, poznatog srpskog inata, mnogo smo i uradili. Međutim, te svađe nisu bile toliko opasne kao današnje. Mi se danas više i ne svađamo, mi jednostavno ne pričamo jedan s drugim. Sada mi, dakle, iz ove perspektive, onaj period kada smo se svađali izgleda bolji nego današnji kada se ne svađamo, a gunđamo jedni protiv drugih ili uopšte nećemo ni „dobar dan“ da kažemo, ne interesuje nas onaj tamo i tako dalje.
– Je li to znači da je ipak politika, bez sumnje, uticala na sva ta zbivanja, u crkvi ne bi trebalo da bude politike.
– Ne postoji tabu tema u crkvi. Postoje teme koje su nam korisne i koje su nam štetne. Cela knjiga provejava političkim događajima, iako se ne bavi istorijatom srpske političke emigracije. U toj emigraciji nije bilo nekih većih neslaganja. Svi su bili nacionalisti koji su želeli dobro svom narodu.
Pitanje je načina kako se to dobro ostvaruje
– Način je bio, uglavnom, prvih deset-petnaest godina, jedina i najveća razlika je bila u tome što su se jedni zalagali prvenstveno za srpsku državu, a onda, ako hoće, Hrvati, Slovenci i ostali da nam se pridruže, ali da prvo mi udarimo naše granice i kažemo koja je naša država. Drugi su zagovarali da se istovremeno razgovara sa Slovencima, Hrvatima i ostalim. To je bila najveća razlika političkih partija, ako ostavimo po strani one sitne klupske svađe, ko će biti predsednik ili sekretar ili blagajnik, kome se ne sviđa pop ili popadija … Dakle, na političkom planu mi uopšte nemamo puno razlike između svih tih partija, ali imamo na tom klupskom, ljudskom, sitnom planu. Tu smo vrlo, vrlo netrpeljivi i ne želimo da sarađujemo jer „ja ne volim onog čoveka, a on ne voli mene“. Ispada da se „i onaj čovek i ja trudimo i činimo sve što možemo za dobro srpskog naroda, ali nećemo zajedno, jer jedan drugoga ne podnosimo“. To je dijagnoza.
Na promociji u „Lazarici“, na kojoj je bio i generalni konzul Srbije Aleksandar Besarabić, na temu kojom se knjiga bavi govorili su i istoričar Svemir Popović i doajen među ovdašnjim parohijanima Brale Stevanović. Goste su pozdravili paroh Miodrag Perić i Milica Spremo-Kozlina.
Prota Miletić ističe da knjiga ne pretenduje da kaže zadnju reč i „da posle toga nema niko ništa da doda“, već da pokrene diskusiju.
Vama se kao autoru, znači, mogu javljati sa dokumentima, reagovanjima?
– Apsolutno, moguće da ima i grešaka, i ja sam zahvalan svakome ko se javi. Biće još izdanja, uz ostalo i na engleskom jeziku.
