Srbi su inteligentan i miran narod
Beogradsko nebo je ono što bih želeo da vidim kad budem umirao. Treba, dakle, sve da učinim da bih umro ovde
Jedan od najpoznatijih francuskih književnika Patrik Beson, koji je našu čitalačku publiku osvojio romanima „Dara“, „Vetina zavođenja“, „Brabanovi“, „Titanika“, boravio je nedavno u Beogradu da bi predstavio svoj najnoviji roman, „Hristov grob“, u izdanju „Rada“, a u prevodu Dane Milošević.
Nije vas nekoliko godina bilo na srpskoj književnoj sceni. Kako ste doživeli ponovni susret sa srpskim čitaocima?
Više je od deset godina kako objavljujem knjige u Srbiji. „Hristov grob“ je dvadeset peta ili dvadeset šesta. Pošto ne razumem baš dobro srpski, osim kad mi se priča veoma polako i veoma jednostavnim rečima, sa svojim čitaocima ne mogu da komuniciram drugačije nego očima. U njima vidim ljubaznost koja me je, počev od moje prve knjige objavljene ovde „Krik protiv klevetnika Srbije“, uvek uzbuđivala. LJudi mi ne izgledaju srećniji nego za vreme rata. Oni izgledaju obuzeti različitim svakodnevnim neprijateljima. To je zato što su sada u punoj krizi koja je prouzrokovana prelaskom iz socijalizma u kapitalizam i čije su žrtve već bili toliki Rusi, Bugari, Rumuni i Albanci.
CENZURA ZBOG NAKLONOSTI SRBIMA
Tokom deset proteklih godina bio sam izložen snažnoj cenzuri medija, knjižara pa čak i čitalaca zbog moje pozicije u korist Srba. Peter Handke, Vladimir Volkov, koji, nažalost, danas nije više među živima, imali su isti problem kao ja. To je sasvim mala, beznačajna cenzura kada se poredi sa brojem mladih Srba koji su poginuli za odbranu svoje domovine, boreći se protiv zavere međunarodne zajednice.
„Hristov grob“ predstavlja svojevrstan književni iskorak. Otkud zanimanje za tematiku krstaških ratova?
Legendarni, mitski i čudesni svet, svet srednjeg veka i krstaških ratova poželeo sam da upoznam kao što se upoznaje jedna umetnost, jedna zemlja ili jedna žena. Poželeo sam i više od toga, ne samo da ga upoznam nego i da ga posetim. Dakle, uzeo sam svoje pero i krenuo tragom svetog Luja, Godrfroa de Bulona i Retbifa. U mom romanu sveti Luj govori, a to je prvi put da on govori u jednom romanu. Reč je o jednom ekskluzivnom intervjuu. Inače, to je moj prvi roman posle 1995. godine koji ima izvestan uspeh kod čitalaca u Francuskoj. Rasprodat je u tiražu od dvadeset pet hiljada primeraka.
Zanimljiva je vaša opaska da je čovek u srednjem veku bio plemić ako je pobio mnogo ljudi, a sad ga šalju pred tribunal…
Zatvor u Sheveningenu je imao tri žrtve. Kada ćemo imati i četvrtu, to je pitanje. Haški tribunal je košmar međunarodne javnosti. Uostalom, Sjedinjene Američke Države ga ne priznaju. Procesi su smešno dugački, a kazne su smešno teške. Kao što kaže Vilard u Kopolinoj „Apokalipsi danas“: „optužiti nekog za rat u Vijetnamu ravno je kažnjavanju učesnika trke u Indijanopolisu“.
Priča u vašem romanu „Hristov grob“, premda poprilično brutalna, ostavlja puno prostora i za ljubav. Kako je to moguće?
LJubav vlada svetom. O njoj se misli, ona se traži, za njom se žali, ona se neguje, ona se nipodaštava… Prema njoj smo nemarni, gubimo je. Ima toliko ljubavi koliko ima ptica ili cveća. Nećemo voleti dete kao što volimo ženu. Nećemo voleti ženu kao što volimo roditelje. Nećemo voleti roditelje kao što volimo svoju mačku. Sve ljubavi su različite.
Kako vidite Srbe i Srbiju danas, kad ih bez sumnje poznajete mnogo više nego onda kad ste u Francuskoj 7 promovisali knjigu srpske odbrane „Krik protiv klevetnika Srbije“?
Srbi mi izgledaju sve tajanstveniji što godine prolaze. Prepreka zvana jezik mi odmaže da ih bolje upoznam. To je jedan elegantan narod, inteligentan i miran, koji zaslužuje da upozna prosperitet. Pred njim je velika budućnost. On ima visok kulturni i intelektualni nivo koji treba da mu obezbedi dobru poziciju u ovom svetu koji je sve više i više tehnokratski.
Nije vam ponestalo hrabrosti da nedavno izjavite da je „Kosovo srpsko“ i da je „kolevka Srbije“…
Albansko Kosovo – to bi bilo isto kao kad bismo dozvolili Alžircima da upravljaju Francuskom. Primedba: Francuzi su prilično dobro upravljali Alžirom.
Oni koji vas bolje poznaju znaju za vašu fascinaciju Beogradom. Šta vas to u srpskoj prestonici najpre fascinira?
Beogradsko nebo je ono što bih želeo da vidim kad budem umirao. Treba dakle sve da učinim da bih umro ovde.
Mila Milosavljević
http://www.glas-javnosti.co.yu/danas/srpski/K06110903.shtml
