Tragovi boravka Srba na prostoru današnje bugarske države mogu se pratiti od davnina, gotovo od njihovog doseljavanja na Balkan, tj. od sedmog veka. O čestim vezama, različitim oblicima komunikacije i saradnje pre svega u ranijoj prošlosti, Srba i Bugara, dva veoma bliska naroda, govore mnogobrojne materijalne i duhovne vrednosti stvarane vekovima u ovom severoistočnom delu balkanskog poluostrva, od Dunava na severu pa sve do rodopskog planinskog lanca na jugu.
U to smo se uverili kroz razgovor sa direktorkom Centra za vizantijsko-slovenska istraživanja ‘Ivan Dujčev’ u Sofiji gospođom Aksinijom Džurovom. Poznata istoričarka nas je upoznala sa zbirkom slovenskih rukopisa dosad nepoznatih nauci koje je poslednjih godina, radeći sa svojim studentima, otkrila prilikom istraživanja na terenu u Samokovu i Samokovskoj eparhiji. Pronadjeni spisi su čuvani na različitim mestima – u manastirima i muzejima, u crkvama, pa čak i kod privatnih lica. Džurova nas upoznaje da se u Samokovu, osim moštiju Svetog Pantelejmona, danas čuva delić moštiju Svetog Save! To je deo njegovog prsta koji je tu, po istraživanju Džurove, dospeo zahvaljujući monahu Serafimu koji ga je doneo iz Hilandara 1838.g., ‘da bi svoju braću u Samokovu spasao od kuge koja je u to vreme harala tim krajem’.
Ističući da je i sama rodom iz Samokova, Džurova smatra da je ‘u toj regiji, kao i drugde na Balkanu, stanovništvo veoma izmešano, te u tom smislu sigurno da među njima ima i onih koji su poreklom Srbi’. Slično razmišlja i istoričar Dragan Kolev iz Dimitrovgrada u Srbiji, koji, podsećajući na veliku bliskost Srba i Bugara, njihove slovenske korene, istu veru i sličan jezik, zaključuje da je asimilacija Srba u Bugarskoj bila gotovo neizbežna, pogotovo u situaciji kada država ne priznaje postojanje manjina. Zvanična Bugarska upravo zastupa tezu da u toj državi postoji jedinstvena bugarska nacija ali sa različitim etničkim poreklom. Takav stav pretpostavlja da se prava pripadnika nacionalnih manjina mogu ostvariti samo kao pojedinačna ali ne i kolektivna.
Kad je reč o našim sunarodnicima u Bugarskoj onda je jako teško doći do njihovog ukupnog tačnog broja. Premda istorijski podaci govore da izvestan, doduše nepoznat broj autohtonog srpskog življa postoji i danas i to u vidinskom kraju i još nekim mestima uz granicu sa Srbijom, u Bugarskoj se danas, ako se uopšte zvanično pominju Srbi, govori jedino o malobrojnoj srpskoj dijaspori ovde doseljenoj u novije vreme. Na tom stanovištu je čak i većina pripadnika ovdašnje srpske zajednice sa kojima smo razgovarali u Sofiji! Opšti je utisak da ljudi nisu baš raspoloženi da pričaju o manjinama i njhovom aktuelnom položaju, kao i o pravima koja tim manjinama pripadaju po medjunarodnoj konvenciji. To je možda i glavni razlog zbog koga je teško saznati ne samo brojno stanje nego i realne činjenice o položaju naših sunarodnika kao manjine u ovoj zemlji.
Prema podacima koje smo dobili od našeg diplomatsko-konzularnog predstavništva ovde u Sofiji, stalno naseljenih Srba u Bugarskoj, pre svega u Sofiji, je oko 300. Ta se brojka odnosi samo na one koji su tu 50 i nešto više godina. Tome treba dodati podatak da se u poslednjih desetak godina našoj ambasadi prijavilo i preko hiljadu ljudi koji ovde i drugim mestima Bugarske žive od vremena početka jugoslovenske krize. Postoji i jedan deo studenata od kojih su deo pripadnici bugarske manjine iz Srbije, a deo su oni koji studiraju na američkom univerzitetu u Blagoevgradu. Osim tih takođe postoji i oko šezdesetak ljudi sa dvojinim državljanstvom.
Posebno je interesantna naša tzv. ‘informbirovska emigracija’, odnosno politička emigracija iz vremena Rezolucije Informbiroa. Reč je o ljudima iz vremena raskida ideološko-političkog saveništva Titove Jugoslavije sa Staljinom, davne 1948.g. kada su mnoge pristalice Rusije iz Jugoslavije utočište od progona u sopstvenoj zemlji našli ovde u susednoj Bugarskoj. Uglavnom su to bili intelektualci različitih oblasti. Jedan od njih, dr Slobodan Atić, univerzitetski profesor u penziji, kaže da je osnovni razlog odlaska bio tadašnja neopreznost da se bude iskren i kaže šta misli. ‘Volim svoju zemlju, volim moju Srbiju’, uverava nas Atić, ‘ali nikako nisam hteo da budem protiv Rusije’. O bolnoj temi prisilne migracije razgovarali smo i sa đokom Rosićem, po mnogima najpoznatijim i najpopularnijim glumcem u Bugarskoj. Neki kažu da je Rosić ‘bugarski Džon Vejn’, s obzirom da su se navodno Bugari tek preko prvi put njega upoznali sa kaubojskim filmovima. Snimio je ukupno 110 filmova od kojih oko tridesetak u Mađarskoj zbog čega su ga, kako sam priznaje, Mađari svojatali kao svog glumca. Rosić sebe ne smatra političkim emigrantom i o vremenu Informbiroa nerado priča jer je to bilo jedno vreme kada se nije znalo ni ko pije ni ko plaća … ljudi su verovali u nešto, verovali su da nešto kod nas nije u redu, da je sigurno na drugoj strani bolje, a posle kada su otišli na drugu stranu videli su da je još gore. Broj ‘informbirovskih emigranata’ je sve manji, jer vreme čini svoje. Ljudi tiho odlaze, tako da mnogi, nažalost, nikada nisu dočekali promenu političkih prilika u Jugoslaviji, odnosno Srbiji i Crnoj Gori, pa da se makar bar nakratko vrate u svoj stari zavičaj.
Poslednju deceniju u Bugarskoj je u porastu i tzv. poslovna emigracija iz Jugoslavije. Naime, period međunarodne izolacije i sankcija prema našoj zemlji primorao je mnoge tadašnje jugoslovenske privrednike i trgovce da svoja poslovanja premeste u Sofiju i druge bugarske gradove. Jedan od poznatijih je Radiša Miladinović, bivši direktor sarajevskog ‘Šipada’, koji u Sofiji, po mišljenju mnogih, veoma uspešno vodi izložbeni salon nameštaja ‘Bato’. Tu su još niz drugih poslovnih i privrednih predstavništava, ugostiteljskih i drugih firmi. Ne treba zaboraviti navesti da je u Bugarskoj danas i mnogo naših uspešnih umetnika različitih oblasti, koji su ovde došli da ostvare profesionalne i umetničke karijere, zatim i ništa manje važni za spomenuti i mnogi sportisti iz prvoligaških klubova Srbije na, da tako kažemo, privremenom radu u bugarskim klubovima.
Ovdašnji Srbi su svesni da ih u Sofiji, odnosno Bugarskoj, nema u nekom respektabilnom broju da bi se mogli organizovati kao manjina, te i da na taj način ostvaruju odredjene interese i potrebe kao zasebna etnička skupina: kulturne institucije, medije i slično. Doduše, tokom 1999.g. u Sofiji je bilo registrovano Udruženje Srba u Bugarskoj sa ambicijom da okupi sve naše sunarodnike koji žive i rade u ovoj zemlji. To je predstavljalo svojevrstan presedan jer se po prvi put pominjalo ime srpske nacionalne manjine u jednom zvaničnom bugarskom dokumentu. Nažalost, Udruženje je bilo kratkog veka, jer se raspalo nedugo nakon osnivanja. Danas, istini za volju, postoji i jedno drugo udruženje u koje su uključeni Srbi, ali ono nije isključivo srpsko, već bugarsko-srpsko. To je Društvo bugarsko-jugoslovenskog prijateljstva osnovano 1992.godine. Osnovni cilj Društva, kojeg su incijatori bili oko sedamdesetak intelektualaca, što Srba što Bugara, da se narod Bugarske i (tada) Jugoslavije bolje upoznaju, da se među njima stvaraju što bolje veze i osnove za saradnju u svim oblastima života. Na čelu Društva je ugledni bugarski intelektualac Dmitar Ostojić, jedan od najboljih vajara u Bugarskoj i, kako kažu, čovek koji je primio sva priznanja koja jedan umetnik može da dobije. Ostojić je inače sin poznatog beogradskog kamenoresca koji je u Bugarsku došao u vreme Prvog svetskog rata, radio na izgradnji Hrama Aleksandra Nevskog, oženio se Bugarkom sa kojom je potom stekao osim Dmitra još jednog sina i tako ostao da živi u Sofiji. Izvinjavajući se što ne zna dobro srpski Dmitar nam priča da je prvi put u zemlju svog oca došao tek 1947.godine radeći na omladinskoj radnoj akciji u izgradnji pruge Šamac-Sarajevo. Pevali smo pesmu ‘Mi gradimo prugu, pruga gradi nas’, uz osmeh i sa setom se seća Dmitar tih davnih vremena. Ovaj vitalni sedamdesetpetogodišnjak kaže da mu je u radu Društva u najupečatljivijem sećanju bio miting iz 1999. organizovan u znak protesta protiv rata i NATO bombardovanja Jugoslavije. Tada se okupilo oko deset hiljada ogorčenih gradjana Sofije, kaže Dmitar, uz podsećanje da kada je on istupio pred govornicu kao predsednik Društva sa pitanjem ko želi da pristupi u članstvo svi prisutni su podigli ruke. To je samo jedan od primera koji, po Ostojiću, potvrđuju koliko su Bugari kao narod uvek bili prijateljski naklonjeni prema Srbima, Ostojić upozorava da ‘uvek treba razlikovati zvanični stav i politiku države, koja je zavisno od medjunarodnih i drugih istorijsko-političkih okolnosti bila različita, bolja ili lošija, od osećanja samog bugarskog naroda koji je prema Srbima uvek gajio pozitivna pa čak i bratska osećanja’.
Demokratski procesi i nastojanja za uključenjem u evroatlanske strukture, kako Bugarske tako i Državne zajednice Srbija i Crna Gora, svakako bi trebali doneti obema zemljama boljitak i veće slobode svim njihovim gradjanima, pa tako i samim manjinama, gde bi one po evropskom modelu slobodno mogle razvijati svoje posebnosti.
