„Već se vidi čenejski toranj, ali je daleko još od Čeneja… Još malo, eto ih na Vašarištu. Prođoše kraj grobalja, ostaviše veliki bunar nakraj sela i veliki krst i uđoše u Veliki sokak“, ovako je opisivao čuveni Stevan Sremac putovanje „posvađanih“ seoskih sveštenika Ćire i Spire ka episkopu u Temišvar.
U Čeneju su popovi prenoćili kod popa Oluje, gde je on u ponoć ukrao Ćirin zub, zapravo, „korpus delikti“ tuče popova, i zamenio ga konjskim u korist popa Spire. Petrićev bunar i poljana Vašarište iz romana i danas su postojeći toponimi kao utabani trag vekovne prošlosti srpske u Čeneju.
Srpska crkva u Čeneju verovatno je zidana davne 1730. godine, navodi Stevan Bugarski, kao prilog u knjizi Spomeničko nasleđe Čeneja Ignjatija Popova, a bogorodičin i arhijerejski presto postavljeni su tek 1830. godine, ikonostas Georgija Petrovića napravljen 1848. godine i crkva konačno patosana mermerom 1851. godine. Međutim, dr Saša Jašin piše u svojoj hronici da su pećki monasi posetili Čenej još 1660. godine i naišli na popa Nedeljka i ugledne domaćine Jovana i Krstu.
Danas Čenej ima 485 vernika srpske nacionalnosti, odnosno, 230 domova, tvrdi otac Razvan Borislav Makavej.
„Međutim, ima i onih koji žive u gradu, a rodom su iz Čeneja i žele da pripadaju našoj crkvenoj zajednici. Ima oko 30 takvih porodica,“ kaže otac Makavej. „Oni žive tamo, a ovde žele da okončaju svoje živote i sahrane se na čenejskom groblju“, dodaje on.
Izgleda da kod ljudi postoji neobjašnjivi arhaični strah da se čak i nakon smrti ne razdvajaju ni po koju cenu od svoje zajednice, rodbine i porodice, iako samo duša „preživljava“ odlazeći ka svom praotačkom izvoru, samom Bogu. Međutim, u Čeneju to govori da običaji i tradicija snažno žive. To se najviše vidi na Vaskršnjem jutrenju, kada se jedna ulica radosno opkoljava sa nekoliko stotina vernika, kako kaže otac Makavej.
U čenejskoj školi slika nije tako živopisna. Tamo se polako gasi tradicija učenja na srpskom jeziku. Srpsko odeljenje postoji danas samo u zabavištu. Tamo ima dvadesetdvoje dece, dok ostali đaci uče srpski jezik fakultativno. Od prvog do četvrtog razreda ima prijavljenih osamnaestoro đaka, a od petog do osmog 14 đaka srpskog porekla. Kako god, na jednom zidu stoji Zahvalnica Saveza Srba u Rumuniji Osnovnoj školi Čenej u znak priznanja i zahvalnosti za doprinos očuvanja naše tradicije i običaja.
Nekada je postojala samo srpska zgrada u okviru škole, pored današnje policijske stanice, kada se mandatorno učilo na srpskom jeziku od zabavišta do osmog razreda. Nakon Revolucije, ova zgrada koja je okupljala i do 200 srpskih đaka izgubila je postojanje. Konačno se i srpsko odeljenje u školi ugasilo 2010. godine.
„Nismo tada mogli da sakupimo petoro srpske dece kao preduslov za opstanak i nastavak funkcionisanja srpskog odeljenja. Jednostavno nije se niko tada mogao ubediti“, priča razočarano Dijana Feričan, sadašnja direktorka čenejske škole.
Pad nataliteta, migracije i mešoviti brakovi promenili su stvarnost Srba. Tako evolucija učenja na srpskom jeziku u Čeneju ide od sopstvene škole na maternjem jeziku do trenutnog fakultativnog učenja.
Inače, postojanje škole potiče čak iz 1776. godine. Krajem devedesetih godina 19. veka toliki je bio broj srpske dece da se pojavila potreba za izgradnjom još jedne školske zgrade. Odobrenje za zidanje dobijeno je 1898. godine na placu uz Srpsku crkvu. Zgrada je sagrađena 1912. godine i služila je tačno sto godina kao školska ustanova do trenutka kada se otvorila nova škola. Više od polovinu veka bila je u vlasništvu opštine zbog pričinjene konfiskacije u komunizmu.
Pod vođstvom protonamesnika Saše Jašina pokrenut je postupak restitucije oduzete imovine. Ovo lepo zdanje, pred kojim stražare granate krošnje lipe, kako veli Milica Popov, ponovo je 2008. godine postalo crkveno vlasništvo i opet će biti na korist srpske zajednice. Uz pomoć Saveza Srba u Rumuniji nekadašnje učionice transformisane su u prostorije koje će biti namenjene za sedište Mesne organizacije, muzej i biblioteku. Biljana Rankov veli da će muzej biti smešten u tri prostorije Srpske kuće, kao svojevrsni jedan vremeplov sela, jer pošto potom – „Mora da ostane nekog traga, jer nestajemo, jedinog traga će biti na groblju i u crkvi.“
Inače, baš u toj zgradi Crkvene opštine, bivše škole, ili kako je danas nazivaju Srpska kuća, živeo je i radio Dušan Vasiljev u periodu od 1919-1923. godine. Ovaj srpski književnik koga je prerana smrt sprečila da bude najveći srpski pesnik zapisao je stihove koji i danas odjekuju u Čeneju kada se ugleda njegova stvarnost:
„Polje je nemo. Katkad preleti jato crnih, prognanih vrana, ili gavran, il’ druga zloslutna ptica; i Čovek, što se kroz suton skita, oseti da se u bolnom njegovom srcu kida po jedna tanka, zlatna žica…“
