Kad se govori o srpskoj koloniji u Kanadi, mora se odmah ukazati na činjenicu da se srpska etnička grupa identifikuje i definiše po svojoj duhovnoj pripadnosti naciji, a ne po mestu rođenja, ili po formalnom državljanstvu. Najveći broj Srba došao je u Kanadu iz Austro-Ugarske, a u novije doba iz siromašnih krajeva bivše Jugoslavije. Zato je uvek bilo teško ustanoviti pravo brojno stanje Srba u Kanadi, jer u postojećim statističkim podacima u vezi sa useljeništvom, zahvaljujući i kanadskim popisima stanovništva, ovaj problem identifikacije nije ni u prošlosti istican. Tako će se mali broj Srba koji su došli u Kanadu pre Prvog svetskog rata utopiti u kanadsku statistiku kao austrougarski građani. Po nekim podacima smatra se da je od 1900. do 1918. godine bilo u Kanadi svega 1.265 Srba. Od osnivanja Jugoslavije kanadski cenzus (1921) će identifikovati građane koji dolaze iz jugoslovenskih krajeva, ali ih neće deliti po nacionalnoj ili verskoj pripadnosti. Prvih nekoliko godina posle ujedinjenja dolazilo je izuzetno malo emigranata iz Jugoslavije. Počev od 1923. godine naglo raste broj useljenika i sistematski se povećava svake godine, da bi 1928. dostigao cifru od 4.377. To su uglavnom iseljenici iz veoma pasivnih krajeva Jugoslavije: Like, Korduna, Banije, Dalmacije i Hercegovine. Taj broj počinje da se smanjuje početkom tridesetih godina, a velika ekonomska kriza u Americi i Kanadi gotovo da zaustavlja useljavanje građana. Koliki je broj Srba od ovih jugoslovenskih useljenika, teško je odrediti.
Do kraja Drugog svetskog rata nije se moglo govoriti uopšte o emigraciji iz Srbije. Tek poneki Srbijanac bi došao u Kanadu, često preko Amerike, povučen avanturizmom i obećanjima nove zemlje, brzim bogaćenjem. Nažalost, nije poznato da se iko od naših u to vreme obogatio. Zna se da je 1904. u Torontu bilo samo četiri porodice iz Srbije. Tek posle završetka Drugog svetskog rata dolaze brojni politički emigranti, kao posledica građanskog rata u Srbiji, a od 1948. godine nalaze utočišta u Kanadi proganjani komunisti (tzv. informbirovci), uglavnom Srbi i Crnogorci.
Sredinom šezdesetih godina, vlada Josipa Broza otvara jugoslovenske granice i počinje iseljavanje iz svih delova Jugoslavije, uključujući znatan broj mladih, visoko kvalifikovanih radnika i školovanih ljudi iz Srbije. Veliki broj Srba odlazi u zemlje Zapadne Evrope, ali se jedan deo odlučuje za useljavanje u daleku Kanadu, direktno ili preko Francuske i Nemačke. Kanadski statistički podaci ukazuju na činjenicu da se počev od 1960. godine broj Jugoslovena useljenih u Kanadu konstantno povećavao da bi se u 1968. godini uselilo 6.892 osobe. Kanada je bila uvek veoma popularna zemlja za mlade Jugoslovene. Očigledno bi ih se uselilo još i više kad ne bi postojale zakonske restrikcije, tj. određene kvote za dodeljivanje viza, različite za razne zemlje. Na taj način Kanada vrši planski i sistematski najbolju moguću selekciju i trudi se da ostvari harmoničnu ravnotežu u odnosu na socijalnu strukturu svog novog stanovništva, uzimajući u obzir potražnju profesija na tržištu radne snage.
Kanadskim popisom 1971. godine učinjen je prvi pokušaj da se identifikuju nacionalnosti jugoslovenskih useljenika. Međutim, većina će se izjasniti kao Jugosloveni, što će i dalje da komplikuje mogućnost identifikovanja pravog broja Srba. Nije izvesno da li su se svesno izjasnili kao nacionalno opredeljeni Jugosloveni, ili nisu razumeli u upitniku razliku između državljanstva i nacionalnosti. Smatra se da je, ipak, u toj statistici veći broj Srba nego Hrvata, koji su tradicionalno bili manje naklonjeni ideji jugoslovenstva, pa prema tome i mogućnosti identifikacije na ovaj način.
Pitanje broja Srba u Kanadi nije mogao da reši ni kanadski cenzus kroz upitnik o jeziku. Kada se, u cenzusu 1991. godine, tražilo identifikovanje maternjeg jezika, isti problem se javljao. Većina školovanih Srba upisivala je kao svoj maternji jezik srpskohrvatski (zvanični naziv za jezik koji su učili kao deca u školi) i prema tome cenzus ih je automatski stavljao u kategoriju Jugoslovena, dok je veliki deo Hrvata izjavljivao da im je jezik jednostavno hrvatski.
Etničko poreklo stanovništva prema
kanadskom popisu 1991. godine
Hrvati 41.550
Makedonci 14.030
Srbi 13.085
Slovenci 8.050
Jugosloveni 48.420
Priliv novih useljenika iz Jugoslavije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije u periodu između 1991. i 1993. godine ukazuje na činjenicu da se neuporedivo mnogo više iseljava iz Srbije i Crne Gore, nego iz svih drugih krajeva bivše Jugoslavije. Tako je, u tom periodu, iz Bosne došlo 2.000, iz Hrvatske 810, iz Slovenije samo 28, a iz Jugoslavije 9.402 osobe. Od tog broja 7395 se naseljava u državi Ontario, a polovina ostaje u Torontu, najvećem gradu Kanade. Očigledno je da ne odlučuju samo realni i teški ekonomski uslovi koliko će se mladih ljudi odlučiti da napuste svoju rodnu zemlju, već da politička zbivanja i pogrešna nacionalna ideologija čine da se mladi Srbi opredeljuju da svoj život i budućnost grade u drugoj, demokratskoj zemlji. Doduše, opet je nemoguće odrediti ko je među njima po nacionalnom opredeljenju Srbin, a ko pripadnik neke druge nacionalnosti ili nacionalne manjine.
Jasno je jedno, da se iz Srbije – koja je prirodno bogatija i naprednija od ostalih republika bivše Jugoslavije, i koja u prošlosti nikad nije imala iseljeništvo kao socijalni problem – sada iseljava veliki broj stanovnika, što je svojstveno samo nisko razvijenim zemljama. Bez obzira koji su razni i možda opravdani razlozi za ovu pojavu, zvanična Srbija bi morala da se ozbiljno zabrine za budućnost svoje zemlje iz koje odlaze najbolji, za rad najsposobniji, mladi građani.
Za sada je nemoguće sa preciznošću ustanoviti broj Srba u Kanadi, a još manje broj njihovih potomaka. Očigledan je problem delimične ili potpune asimilacije Srba već u prvoj generaciji rođenoj u Kanadi. Do sada nisu obavljena detaljna sociološka ispitivanja koja bi sa više naučne preciznosti mogla da se pravi broj i pravo stanje Srba. Smatra se da bi realno moglo biti 100.000 do 125.000 Srba u Kanadi.
Međutim, ako se ovakvim tempom nastavi dalje iseljavanje iz Srbije, i Srba iz ratom zahvaćenih krajeva, može se očekivati da će se srpska etnička grupa naglo povećati u skoroj budućnosti. Ako se tome doda i činjenica da je većina novodošlih u periodu života kad se osnivaju i planiraju porodice, onda možemo očekivati da će Srbi u Kanadi uskoro predstavljati jednu od većih kolonija u dijaspori.
Kanada je danas popularna, primamljiva, obećana zemlja. To je mlada, ekonomski napredna, politički progresivna demokratska zemlja. Kanadska država ima izgrađenu dugogodišnju politiku naseljavanja novim useljenicima na tlo ove prostrane i bogate zemlje. Novodošli su primljeni sa dobrodošlicom i potpomognuti na razne načine da se snađu, nauče jezik i kanadski način života. Novodošli nalaze poslove, osnivaju svoj dom i porodicu i ubrzo razvijaju osećanje pripadnosti. Zakonom zagarantovana ljudska i građanska prava su još dodatno obezbeđena stvarnom praksom poštovanja tih prava i dobrim ljudskim odnosima. Multikultura je deo kulturnog i obrazovnog života Kanade. Kanada ima dobro poznatu krilaticu da je multikultura nacionalno bogatstvo u različitosti. Tome bogatstvu danas doprinose i srpski useljenici, obrazovani, talentovani i spremni da budu korisni i uspešni građani Kanade.
Kad se pogleda unazad, istorija iseljavanja Srba u Kanadi mogla bi se podeliti na četiri perioda. Svaki period ima svoju specifičnost, ali i neke osobine koje su uvek konstantne i zajedničke svim generacijama.
Prvi period, od kraja prošlog veka pa sve do završetka Drugog svetskog rata, znači 1900. do 1945. godine, može se okarakterisati kao tipično pečalbarski. Tada Srbi dolaze skoro isključivo iz krajeva pod Austro-Ugarskom. Mnogi Srbi su bežali od služenja tuđinske, austrijske vojske, putovali sa lažnim pasošima i pod tuđim imenima. U drugom periodu, u Kanadu, kojoj je bila preko potrebna znatnija radna snaga, dolaze oni iz izuzetno siromašnih ili bezemljaških porodica. Na granici su ih zagledali i pregledali kao zdravu, radnu snagu. Obični fizički radnici, nepismeni ili polupismeni, nisu imali veliki izbor u nalaženju i biranju posla. Teško su radili na probijanju puteva, građenju prvih železnica, kanala koji su spajali velika jezera, u rudnicima, čeličanama i šumama. Mladi i neoženjeni radnici sanjali su da uštede pa da se sa nekim kapitalom vrate u stari kraj, kupe zemlju i ožene. Veoma mali broj žena i devojaka usuđivao se da dođe u daleku tuđu zemlju. Mnogima se snovi nikad nisu ostvarili.
Gde god bi se skupila veća grupa Srba, osnivali bi svoja društva koja su imali za cilj da budu potporna i osiguravajuća društva, ali u isto vreme i centri druženja i opstanka u tuđoj kulturi. Srbi u ovom periodu nisu sebe smatrali useljenicima, već kako bi se to danas reklo – radnicima na privremenom radu, te je retko ko uzimao kanadsko državljanstvo. Nisu se lako ni prilagođavali ni asimilovali. Jezik su primali sluhom, i to samo osnovne pojmove, neophodno potrebne u osnovnoj komunikaciji. U vrsti rada nije im mnogo bio potreban jezik, već samo snaga. Poneki retki pismeni Srbin morao je da služi svim zemljacima kao prevodilac, legalni savetodavac, posrednik pri traženju posla, slanja pisama i garancija. Zajednička muka spajala je ljude u trajna prijateljstva, pobratimstva i kumstva. Oni koji su osnovali porodice trudili su se da deci prenesu kulturno blago koje su sa sobom doneli: pravoslavnu veru, epsku poeziju i ljubav za stari kraj. Pomagali su svoje roditelje, porodična imanja, u nadi da će se vratiti. Dovodili bi sebi neveste iz svojih sela, ili bi se vraćali, ženili i ostavljali ženu i porodicu da još nešto zarade u Kanadi.
Od svojih niskih i nesigurnih dohodaka izgradili su prve srpske crkve u Kanadi u želji da se mole na svom maternjem jeziku, da opstanu u tuđem svetu, da se ne izgube. Prva srpska crkva je izgrađena 1916. u Ređajni, na zapadu Kanade, a druga u industrijskom gradu Hamiltonu 1917. Mnoge srpske crkve grade se tek posle Drugog svetskog rata, kad se naglo povećalo srpsko stanovništvo, kad je došao veliki talas takozvanih „dipijevaca“ (skraćeno D.P., za Displaced persons, tj. raseljena lica). Jedna od najlepših crkava je u Vindzoru (1950), sagrađena u stilu Gračanice, a prva srpska crkva u Torontu podignuta je tek 1955. godine. Zbog tragičnog i bolnog crkvenog raskola 1964, stvara se posebna i nezavisna Srpska slobodna crkva, odvojena od Patrijaršije u Beogradu, čiji parohijani, izuzetno snažno motivisani, grade nove, bogate i lepe hramove. Tako danas postoje srpske pravoslavne crkve u mnogim gradovima Kanade: u Torontu, u Hamiltonu, Nijagari, Kičineru, Londonu, Montrealu, Sadburiju, Kalgariju, Vinipegu, Edmontonu, Vankuveru, Vindzoru, Vest Lornu, Okvilu, Otavi. Prvi srpski pravoslavni manastir osvećen je u Miltonu 1994. godine, na lepom parohijskom imanju, na pola puta između Toronta i Hamiltona.
Uloga Srpske pravoslavne crkve je od velikog istorijskog značaja za duhovni i nacionalni život srpskih kolonija. Srpske crkve u prošlosti, pa i danas, predstavljaju ne samo hrišćanske bogomolje i pravoslavne hramove, kuće molitve i obrednih svečanosti, već i središta prave duhovne, kulturne i nacionalne identifikacije. Mnoge kulturne organizacije bile su sastavni deo crkvenog života, na primer, horovi, folklorne grupe, tamburaški orkestri, amaterska pozorišta. U crkvenim školama učili su se srpski jezik i veronauka. Kolo srpskih sestara sa svojim ograncima pri svakoj crkvi bilo je čvrsta osnova na kojoj se odvijao sav crkveni i društveni život. Može se slobodno reći da bez vrednih ženskih ruku ne bi mogle da se lako urede i održe crkve i crkveni domovi. Kolo srpskih sestara je spremalo crkvene slave i proslave, svadbe i bankete i igranke, kao i tužne običaje prilikom sahrana, daća i pomena. Ono je bilo stub tradicije, humanitarne pomoći i zajedništva. Srpske majke su prenosile i čuvale tradicionalne običaje, iako su mlađe generacije neminovno nametale promene i unosile neke običaje, ne uvek srećno pozajmljene od kanadskog društva.
U početku Prvog svetskog rata američki Srbi, predvođeni Mihailom Pupinom, osnovali su 1914. patriotsku organizaciju „Srpska narodna odbrana“ u cilju pomaganja Srbije u ratu i ostvarenja težnje da se Srbi ujedine u jednu državu. Ubrzo je u Kanadi osnovan ogranak ove organizacije (1916) koja je aktivno radila za sve vreme rata; ponovo je počela da radi 1941, kad se javila potreba za delovanjem ovakve organizacije „Srpska narodna odbrana“ i danas postoji u Americi i Kanadi, još uvek motivisana istim patriotskim ciljevima kao i u doba kada je osnovana. To je, svakako, najstarija i najpoštovanija srpska organizacija na severnoameričkom kontinentu.
U malom gradiću Velandu, na putu od Toronta ka Nijagari, osnovane su prve srpske novine Kanadski glasnik, koje su izlazile od jula 1916. do kraja 1918. godine. Ove novine biće obnovljene tek mnogo godina kasnije, 1934. u Torontu, kao Glas Kanade, tada zvanični organ Jugoslovensko-kanadskog udruženja. Novine će promeniti ime 1944. u Glas kanadskih Srba i postati formalni organ „Srpske narodne odbrane“ u Kanadi, sa sedištem u Vindzoru, a od 1979. do danas uredništvo se nalazi u Torontu. Tek posle Drugog svetskog rata javljaju se i druga glasila: Kanadski Srbobran, Bratstvo, Srbija, Naše novine, kao i mnogobrojni glasnici srpskih crkava i bilteni raznih organizacija.
Za vreme Prvog svetskog rata srpske kolonije u Americi i Kanadi, iako i same siromašne, slale su pomoć svojoj otadžbini u ratu. Najvažnija pomoć je bila u ljudstvu. Preko kanadske luke otišlo je 12.000 Srba dobrovoljaca iz Amerike i Kanade, koji su, kako se onda govorilo – „stali pod barjak“. Ova relativno mala srpska kolonija dala je ogroman broj dobrovoljaca. Mora se znati da su to bili Srbi iz Krajina, što je značilo da je duhovna i patriotska povezanost i nacionalna identifikacija sa maticom Srbijom bila izuzetno snažna i živa. Mnogi su, posle rata, ostali da žive kao kolonisti u Vojvodini ili na Kosovu, a veoma mali broj se vratio u Kanadu, i to oni koji su već nešto stekli u Kanadi ili su ostavili nezbrinutu porodicu.
Ova prva generacija Srba u Kanadi bila je duhovno čvrsto povezana sa rodnim krajem, održavala je svoje crkvene i porodične veze. Iako nije mnogo stekla, i nije se obogatila, ova generacija je pokazala izdržljivost, upornost, vrednoću i snalažljivost koja je za svako poštovanje. Iz njihovog osećanja dužnosti prema zemljacima nastale su razne patriotske organizacije. Pomagali su Srbiju u Prvom svetskom ratu i Jugoslaviju u Drugom.
Posle Drugog svetskog rata Srbi, starosedeoci su bili glavni organizatori prihvatanja mnogih Srba koji su iz logora Italije i Nemačke tražili utočište u Kanadi. članovi Jugoslovenske kraljevske vojske koje je kraj rata zatekao u nacističnim logorima i koji su odbili da se vrate u Jugoslaviju, četnici, članovi Zbora, i sa njima masa mladog svega, rođaka, žena i dece izbeglih krajem rata iz Jugoslavije, a zatim mnogi mladi ljudi koji su bežali preko granice iz protesta protiv komunističkog režima, čine drugi emigracioni talas Srba useljenika u Kanadu. Po socijalnoj strukturi to je sasvim drugačija grupa ljudi od prethodne generacije. Među njima ima visokih intelektualaca, bivših ministara i činovnika, kraljevskih oficira, nesvršenih studenata, trgovaca i zanatlija. Oni će uticati na društveni život srpske kolonije i usmeriti ga u novom pravcu. Većinom su to mladi ljudi, srećni da su preživeli rat, zahvalni što im je Kanada dala mogućnost da rade i mirno žive. To se oseća po veoma živom, aktivnom životu srpskih kolonija. Okupljali su se najviše oko crkava, ali se organizuju i folklorne, sportske i kulturne organizacije. Osnivaju se i razne političke organizacije, koje deluju više kao društveni i debatni klubovi. Nijedna srpska politička organizacija u Kanadi nije se nikad bavila nelegalnim i terorističkim aktivnostima. Mlađi ljudi su sebe doškolovavali i našli svoje mesto u kanadskom društvu. Svoju decu su ohrabrivali da novu otadžbinu prihvate kao svoju, ali su insistirali na čuvanju srpskih verskih tradicija i srpskog jezika u crkvi, porodici i publikacijama. Svoju ljubav za otadžbinu su stalno isticali: pravili su razliku između naroda i režima. Nisu se nimalo ustručavali da kritikuju komunizam kao ideologiju, a posebno komunističku praksu u Jugoslaviji. Smatrali su dužnošću i potrebom da u novinama i raznim publikacijama svedoče o svome ratnom iskustvu.
Ova generacija, danas starijih ljudi, i njihova deca, pozdravili su sve pozitivne demokratske promene u Srbiji i odazvali se bez ustezanja da u vreme rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini stave sva svoja antikomunistička osećanja na stranu, da velikodušno i požrtvovano, materijalni i moralno pomogne Srbe u otadžbini da izdrže i prežive strahote rata. Oni koji su u svojoj mladosti preživeli pokolje, koji su svedoci ustaških zverstava i ogromne tragične bratske mržnje u građanskom ratu, pokazali su da imaju razumevanja i saosećanja sa patnjama srpskog naroda.
Ekonomska emigracija, koja krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina dolazi u Kanadu, predstavlja treći emigracioni talas Srba. To su visoko obrazovani ljudi, lekari, dentisti, farmaceuti, arhitekte i inžinjeri, čije su diplome bile priznate, profesionalci koji su se i u svojoj zemlji isticali znanjem i vrednoćom, tako da su uspeli da se brzo snađu u novom zemlji. To je generacija oslobođena svih političkih opterećenja, motivisana težnjom za ekonomskim i naučnim napretkom. Kao intelektualci bili su veoma kosmopolitski nastrojeni, te ime je kanadsko društvo, sastavljeno od raznih nacija, veoma odgovaralo. Ova uspešna generacija pokazala je veliku sposobnost brzog prilagođavanja, ali nažalost, i najveću meru asimilacije. Govoreći uopšteno, malo njih je pripadalo crkvama ili se bavilo srpskim nacionalnim radom. Bili su apolitični do te mere da nisu uzimali učešće ni u političkom životu Kanade. Srpska etnička grupa u Kanadi nema svoje ljude u političkim partijama, niti u delegatskim sistemima na bilo kom nivou reprezentacije. To se pokazalo kao definitivno važan nedostatak onda kad je trebalo štititi interese i ime srpskog naroda u Kanadi i u starome kraju. Ova generacija je osnovala nekoliko kulturnih organizacija koje još uvek postoje sa malobrojnim članstvom i skromnom kulturnom aktivnošću. To su Srpska nacionalna akademija, Singidunum (Udruženje diplomiranih studenata Beogradskog univerziteta) i Udruženje književnika „Desanka Maksimović“.
Najnoviji talas Srba koji se od 1991. uselio u Kanadu najbrojniji je i najraznovrsniji. Dolaze izbeglice iz popaljenih krajeva Kninske krajine, Republike Srpske i Zapadne Slavonije. Srećni što su živi izbegli ratne strahote i stradanja, pokazuju skromnost i ogromnu želju da se što pre osamostale i da ne budu nikome na teretu. Dolaze i mnogi školovani mladi ljudi iz Srbije i Crne Gore motivisani željom za boljom i mirnom budućnošću. Dolaze čak i ljudi u zrelim godinama koji su izgubili nadu da će se u Jugoslaviji u dogledno vreme poboljšati ekonomska i politička situacija, pa žele da bar svojoj deci obezbede bolju budućnost. Svesni su da su oni, kao i mnogi pre njih, žrtvovana generacija.
U rasponu od jednog veka različiti su ekonomski i politički urzoci odlučivali o iseljavanju Srba u Kanadu. Svaka generacija imala je svoje opravdanje za iseljenje. Tragično je da srpska država, kad je već morala da dozvoli iseljavanje, nije ništa učinila da ne dođe i do otuđivanja od nje. Jer, sve generacije iseljenika vodila je ista želja, da nađu ekonomski prosperitetnu, slobodnu i demokratsku zemlju. Ono što je zajedničko svim Srbima u Kanadi jeste osećanje da su učinili dobar i mudar izbor. Život ih je brzo uverio da su istinite izreke: „Dom ti je tamo gde ti je dobro“, „Rođena zemlja mora se uvek voleti, a usvojena zemlja i voleti i poštovati“. Tuga za rodnim krajem prihvata se kao konstantna komponenta življenja i može postati kreativna motivacija za nacionalni rad.
Sofija Škorić je direktor Centra Petro Džejsik za Srednju i Istočnu Evropu pri Biblioteci Univerziteta u Torontu (Petro Jacik Central and East European Resource Centre). Aktivno se bavi radom na širenju srpske kulture u Kanadi. Jedan je od osnivača Srpske nacionalne akademije. Kao naučni radnik bavi se istorijskim studijama, literaturom i prevođenjem.
