Srbi u svom ogledalu
(1928)
Pouke Arčibalda Rajsa
Osvedočeni prijatelj Srba ostavio je u rukopisu pre sedam decenija svoj politički testament pod naslovom „čujte Srbi“, čije su poruke više nego aktuelne i danas.
Mnogo puta, od kako traju naši nesporazumi sa svetom moglo je da se čuje – sad bi nam dobrodošao jedan Arčibald Rajs! Ali, drugog Rajsa nismo dobili. On je i u vreme kad je stigao na poziv srpske vlade u Srbiju 1914. godine, bio jedinstven slučaj i ostao to i danas. Zbog njegovih zasluga za srpski narod ostala je uzrečica, ako ikada Švajcarska napadne Srbiju, sve će joj zbog Rajsa unapred biti oprošteno.
Šta je u stvari učinio Rajs? Prvi je upoznao svet sa zločinima koje je napravila austrougarska vojska u Mačvi i Podrinju prema nedužnim srpskim civilima. U toj brigadi je, kao što se zna, kao vojnik bio i Josip Broz.
Od momenta kada je došao u Srbiju, Rajs se našao u svojstvu zvaničnog i neutralnog islednika srpske vlade i vojske, što je do kraja svoje misije i ostao. Jedino odstupanje od potpune neutralnosti bilo je što se Rajs otvoreno proglasio za srpskog dobrovoljca, postajući time, kako je sam kasnije napisao „švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara“. Sprovodeći svoju anketu o zločinima koje su počinili austro-ugarski vojnici i oficiri Rajs se nije zadovoljio samo da sasluša austrijske zarobljenike nego je odlazio na lice mesta – otvarao grobove, pregledao leševe, i ranjenike, posećivao bombardovana naselja, ne odstupajući ni za tren od svoje zakletve da služi istini i pravdi.
Kao ratni izveštač objavljivao je članke u uglednim i tiražnim evropskim časopisima o pomenutim događajima i omogućio time probijanje /i tadašnje/ informativne blokade Srbije i prodor istine o stradanju srpskog naroda u svet. Takvo angažovanje na strani srpske istine i Antante dovelo ga je u središte napada i pretnji u zemljama Centralnih sila, pa čak i u neutralnoj Švajcarskoj.
Rajs se sa srpskom vojskom povlačio i preko Albanije, ali o tome u svojim izveštajima nije ostavio ni traga, sa namerom da o takvom strahovitom i slavnom događaju napiše knjigu.
Svoju privrženost istini i srpskoj stvari Rajs je ispoljio i neposrednim angažovanjem na prijemu i zbrinjavanju srpskih izbeglica, obaveštavajući istovremeno svet o patnjama i mukama kojima su bili izloženi srpsko stanovništvo i vojska. Nastavljajući svoju započetu ulogu i na Solunskom frontu, neumorno je obilazio srpske trupe, odlazio na najopasnija i najinteresantnija mesta i odatle slao pisma-izveštaje.
Završetak rata nije za Rajsa značio i kraj njegove misije u Srbiji i na Solunskom frontu. Želeo je da bude svedok i učesnik izgradnje novog života u razorenoj Srbiji. Angažovao se u Ministarstvu inostranih poslova, Odseku za dokumentaciju ratnih zločina, i Ministarstvu unutrašnjih dela, gde je osnovao dvogodišnju policijsku školu. Ubrzo je prestao da čini usluge beogradskoj policiji, jer kao stranac nije mogao da bude na njenom čelu. Njegov entuzijazam nije mogao da se uklopi u birokratsku administraciju, i prihvatio je posao veštaka za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu.
Posle gotovo decenije i po u Srbiji sastavlja politički testament pod naslovom „čujte, Srbi!“ Ovoj svojevrsni apel i vapaj razočaranog Rajsa, napisan tačno pre sedam decenija – 1. juna 1928. godine – na njegov zahtev mogao je da bude objavljen tek posle njegove smrti. Zahvaljujući istorijskom muzeju Srbije i Dečjim novinama, ovaj spis je sada dostupan i široj čitalačkoj publici. Iako pisan tako davno, u pojedinim segmentima čini se da je sastavljen nedavno. Nabrajajući srpske vrline, a posebno mane, vidi se koliko je Rajs poznavao i voleo Srbe.
Arčibald Rajs
(Hehtzberg u Badenu, 8. jul 1875 – Beograd, 8. avgust 1829)
čujte Srbi
[1. juna 1928.]
Bio sam s vama kada ste bili u nevolji. Delio sam s vama patnje i da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video vaše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenucima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se u toliko jače vezujemo u koliko nas to vezivanje košta žrtvovanja.
Video sam vam, međutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata. Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne po vašu naciju. Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao „čuvajte se“ i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinske i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane.
Vaša nacija je imala veoma lepu prošlost, posle koje su usledili dugi nesrećni vekovi. Pošto ste osnovali veliko carstvo, koje je, sudeći po onome što je od njega ostalo, mnogo obećavalo i u svoje doba bilo napredno poput zapadnih carevina i kraljevina, pali ste pod prevlast Turaka, zatim i u njihovo ropstvo.
Ipak, uprkos svim tim nevoljama, veoma je malo vaših voljenih pokušalo da izbegne taj grozni položaj prihvatanjem muslimanske vere. Velika većina vaših predaka je, i pored dugotrajnih patnji, ostala odana staroj veri i nije htela da povije vrat pred okrutnim tuđinom.
Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem, jer sam gledao vaše vojnike, a oni su bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama Velikog oslobodilačkog rata.
Narod vam je rodoljubiv. Ne znam ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u narodnoj duši kao kod vas.
Pretvorili ste svoju religiju u narodnu crkvu, bolje reći u narodnu tradiciju. Međutim, vi niste religiozni. Niste mogli da prihvatite Boga kakav je u Bibliji, pretvorili ste ga u večnog i svemoćnog glavara svog naroda. Ako bih mogao da u ovoj oblasti upotrebim trivijalan izraz, rado bih rekao da vaš „bog“ nosi oklop i bradu Kraljevića Marka, šajkaču vašeg ratnika sa Cera i Jadra, Kajmakčalana i Dobrog polja.
Vaš narod je gostoljubiv.
Narod vam je demokratičan, i to zaista demokratičan, a ne na način političara. Među vašim ljudima čovek se ceni onoliko koliko je čovek, a ne po onome što su od njega učinili odelo i titule. Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Narod vam je ponosan, ali ne i ohol. Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video.
Pogledajmo sada mane vašeg naroda.
Niste veliki radnici. često odlažete za sutra, čak i za prekosutra, ono što biste mogli da učinite danas. Posledica je da se to, često, nikada i ne uradi. Koliko ste samo ličnih i, još gore, koliko ste gubitaka po svoju zemlju podneli zbog tog olakog dangubljenja! Treba, ipak, reći da se kod vas taj nedostatak radne energije objašnjava na dva načina. Najpre, pod turskom vlašću vam je i najteži rad malo koristio. Od njega se bogatio samo vaš ugnjetač. Tokom vekova navikli ste se da radite samo onoliko koliko je neophodno. Zatim, zemlja vam je toliko plodna. Uz veoma malo rada imate što vam je potrebno za život.
Jedna od vrlina koja je kod mnogih među vama iščezla jeste zahvalnost.
Postali ste strašno nezahvalni. Mnogi među vama su veoma bogati i nemilice troše da bi se istakli i iz zabave, ali kada valja pokazati zahvalnost prema onima koji su se žrtvovali, ništa ne daju, ama baš ništa. Vaše vođe nisu još, za ovih deset godina koliko je prošlo od završetka rata, svečano obeležile ni jedan od onih velikih događaja kojima dugujete slobodu i veličinu zemlje. Jasno je, takve svečanosti bi bile nezgodne većini vaših sadašnjih vođa zato što oni, dok vam je zemlja bila u smrtnoj opasnosti i kad se trebalo žrtvovati, ništa nisu učinili za nju, već su se samo brinuli kako da sklone na sigurno svoju dragocenu ličnost, čak su neki iskoristili nesreću otadžbine da bi se obogatili.
Šta ste učinili za svoje ratne invalide? Od svih zemalja koje su učestvovale u ratu vaša se najgore odnosi prema njima. Dok nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji, u većini slučajeva, ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove, sređuje sebi isplaćivanje „penzija“ koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi.
Vaš čovek iz naroda, seljak, neiskvaren uticajem profesionalnih političara, nije podmitljiv. „Inteligencija“ vam to jeste, i to od najsitnijeg činovnika sa ili bez diplome, do ministra. „Inteligencija“ Srbije skoro ništa nije učinila za svoju zemlju i jedina joj je briga bila da svoje dragocene članove skloni na sigurno.
Vrativši se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, vaši intelektualci su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci njima nisu ništa značili iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili „prostaci“, dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo.
Kao i sva nemoralna bića, i inteligencija se divi sili, čak i kada se najviše zloupotrebljava. To ju je navelo da se, posle rata, skoro odmah pomiri sa najgorim neprijateljima svoje zemlje, sa Nemcima.
Umesto da deluje pozitivno vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena.
Vaš narod je veliki ljubitelj političkih ili bolje rečeno, stranačkih vođa.
Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz vaše sklonosti za stranačku politiku. Oni stvaraju zanimanje od iskorišćavanja vaše sklonosti za stranačku politiku, pa sada imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma, šta govorim – oni zgrću bogatstvo.
Tako su vam političari iskvarili zemlju.
Običaji profesionalnih političara prvo iskorenjuju vrline srpskog tla. A, na nesreću, političari su vam svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti, bilo ono važno ili osrednje, svejedno, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze. Može on biti i najveća neznalica, najnečasniji čovek, ako je „štićenik“ političara-strančara stranke na vlasti, pobediće i čoveka najkvalifikovanijeg i u stručnom i u moralnom pogledu.
Funkcioneri su vam, po pravilu, najgoreg kvaliteta. često nisu ni sposobni da obavljaju posao koji se traži od mesta koje zauzimaju.
Posebno dobro poznajem vašu policiju jer sam, na svoju nesreću, neko vreme sarađivao sa njom. U policiju su vam političari postavili ljude kažnjivane zbog krađe i drugih zlodela. Vaši policajci su, posebno u Južnoj Srbiji, krali od naroda i otimali novac. Prijavio sam to vašim vlastima, ali ti policajci-zločinci, koji su istovremeno bili i strančari, nisu bili kažnjeni, a mene su toliko izvređali da sam bio prinuđen da podnesem ostavku.
Kada stignu do ministarskog položaja, vaši političari postaju toliko oholi da je to skoro smešno.
Opasan vetar vam zahvata omladinu i gasi onaj pročišćavajući rodoljubivi plamen. Za većinu vaše sadašnje omladine rodoljublje se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemljama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodoljublje.
Savremeni mladić smatra da nije njegovo da obezbeđuje život državi, nego da je država dužna da njemu pribavi sve kako bi on mogao da vodi što je moguće prijatniji život. Otuda i ona jurnjava mladih za funkcijama. Svi bi da budu činovnici, i mladići i devojke. Vidite, mladi oba pola jako dobro znaju da sada u vašoj zemlji nije potrebno nikakvo znanje ili sposobnost da bi neko postao činovnik, potrebno je samo da ga pogura neki poslanik, ministar, ili uticajni političar-strančar.
Današnja omladina će vam odlučno reći da nipošto ne želi da gine, jer joj to ništa ne donosi. Zna ona iz iskustva, gledala je to svojim očima, i kako oni koji su se žrtvovali, kod vas, u vašoj modernoj Srbiji, dobijaju samo nogom pozadi.
Nemojte dozvoliti da vaša lepa duša propadne u tom đubretu koje se na njoj nataložilo naročito posle rata. Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, ali ne i poražena, uspela da se vrati na svoja ognjišta kao pobednik – ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.
(1928)
