Bivšem ministru Vukčeviću se zamera što je ređe putovao u Evropu i preko okeana i tu veliku manu državne politike sadašnji ministar Srđan Srećković pokušava megalomanski da ispravi.
Kada je počela da se raspada bivša SFRJ, Srbi su najpre branili Jugoslaviju, a onda Srbe u Jugoslaviji. Na tom poslu ne samo da nisu imali uspeha nego su, bez međunarodne podrške, jasnog cilja i neprirodnog surogata nacionalizma i poraženog komunizma, ispali glavni krivci za raspad zemlje. Cenu takve politike platili su Srbi u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini.
Ono malo naroda što nije moglo da stane na traktore, prepušteno je zaboravu i bez ikakve podrške iz matice, iako je na ministarskim mestima, u tobože brižnoj otadžbini, prodefilovala cela politička elita, počev od socijaliste Stanka Cvijana, radikala Milorada Mirčića, pa do ministara proevropske provijencije Milice čubrilo. Najveći podvig ministarke čubrilo, čuveni đelićev uvoz iz Francuske, na izgradnji pokidanih veza matice i dijaspore bio je skandal kada je svom dečku iz Kanade dala pare iz državnog budžeta Srbije kako bi snimio potpuno nevažan film!
čudo se desilo pre neki dan kada se prvi put od osnivanja medijske kuće B 92, kao gost te televizije, u društvu Brane Crnčevića, jednog od lidera Srba van Srbije iz doba Miloševićeve vlasti, pojavila Mila Alečković Nikolić, ćerka naše pesnikinje i francuska intelektualka poznata po tvrdim nacionalnim stavovima. Šta je i o čemu govorila, za ovu priču manje je bitno od same činjenice da nekih pomaka u stavu „takozvanih domaćih evropejaca prema dijaspori ipak ima“? Bar kad je o drugačijem mišljenju reč.
Zanimljivo je da u nekoliko poslednjih godina, od petooktobarske promene vlasti, u vladinom resoru dominiraju kadrovi Srpskog pokreta obnove, stranke Vuka Draškovića koja je svojevremeno zgrnula veliki novac od naših ljudi u rasejanju. Ta stranka je u dva mandata držala ministarstvo za dijasporu.
Vojislav Vukčević, prvi SPO-ov ministar za dijasporu u Koštuničinoj vladi, je prvi definisao popis Srba van Srbije kao državnu politiku, koju eto, u Cvetkovićevoj vladi ima priliku da sprovede njegov stranački kolega Srđan Srećković, što bi moglo da znači da Draškovićevu stranku i Srbe van Srbije ne veže samo novac. Iz ovog ministarstva je izašao nacrt Zakona o dijaspori što je povod da Srećković i njegov kabinet, pod plaštom javne rasprave predloženog zakona, vide malo belog sveta, jer ministru Vukčeviću je strašno zamerano što nije putovao često u velike centre dijaspore u Evropi i preko okeana. Njegov stranački kolega se trenutno jedva sastavlja od arčenja para i putovanja.
Ministarstvo za dijasporu koje trenutno drže Vukovi i Danini kadrovi građanima je malo poznato i prema nekim istraživanjima, ako je verovati statistici u brojke, tek jedan od deset ispitanika zna da ono uopšte postoji. Kako onda država može da sprovede gigantski projekat popisa dijaspore, koji bi trebalo da pruži odgovor na pitanje koliko Srba živi van Srbije ostaje da se vidi?
Spekulacije o broju Srba u rasejanju uzdizale su se od dva pa do famoznih četiri miliona, da bi se tokom popisa stanovništva u Srbiji 2002. godine, na osnovu registracije onih koji su se prijavili kao državljani Srbije našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, ovaj broj sveo na svega 400.000. Pet do deset puta manje?!
Iste godine, međutim, prema poslovično preciznoj nemačkoj statistici u toj državi se nalazilo 800.000 naših građana, dok ih je u Austriji bilo oko 300.000.
Ove statistike „naše građane“, izvesno, nisu klasifikovale po etničkoj pripadnosti, ali teško da je u njihovom zbiru bilo sto posto Srba poreklom iz današnje Srbije! No, čak i da je ova brojka tačna, opet u zbiru nedostaje nekoliko miliona ljudi! Statistika je, što neko reče, kao „bikini“ – otkriva ono što je nevažno, a sakriva ono što je suštinsko – ali statistička greška je u ovom slučaju daleko izvan margine „kalkulisane“ greške, jer će nama pripasti i onih 120.000 Roma sa svih prostora bivše Jugoslavije, kao uslov za ulazak u Evropsku uniju. Neke zapadnoevropske države su već počele da nam ih vraćaju, iako svi ti Romi nisu naši!
Država Srbija nema preciznu evidenciju koliko Srba živi van Srbije. Samo od početka 90-tih godina oko 500.000 ljudi napustilo je Srbiju, među kojima je sto hiljada diplomiranih stručnjaka i 5.000 doktora nauka.
Jedan pisac nadahnuto je primetio da kada bi svi Srbi, nekim čudom, morali da stanu pod jednu šljivu, kao što kaže Tarabićevo proročanstvo, niko ne bi mogao da kaže koliko velika bi morala da bude krošnja. Jer, godinama se pitamo isto – koliko nas ima, a nikada niko nije prebrojao sve Srbe koji žive van Srbije.
Raznim metodama došlo se do nezvanične procene da naša dijaspora broji više od četiri miliona ljudi. Najveći deo, oko dva miliona, „otpada“ na zemlje u okruženju, sve države bivše Jugoslavije, ali i Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku i Albaniju.
Ovo je možda i najtačniji podatak s kojim raspolaže Ministarstvo za dijasporu Republike Srbije: u Bosni i Hercegovini živi oko 1.650.000 (u Republici Srpskoj 1.600.000 i Federaciji BiH 50.000), u Hrvatskoj i Crnoj Gori ih je po 200.000, u Sloveniji 40.000, Makedoniji 45.000, Rumuniji 22.000, u Mađarskoj 15.000 i Bugarskoj 10.000, gde su u tri opštine Srbi autohtono stanovništvo. Sa ovim je zaključen broj Srba koji žive u okruženju.
Iz naše zemlje se u beli svet odlazilo u nekoliko talasa. Prvi je nazvan ekonomska migracija, još od 19 veka, uglavnom u SAD i zapadnu Evropu, zatim politička emigracija posle Drugog svetskog rata, a od 1990. godine, kada su se spojile politička i ekonomska migracija, Srbi su naselili sve delove sveta. Naši su dogurali i do fotelja u vodećim institucijama nekih država. Jedan naš čovek se oženio sa Indijankom iz Kalifornije, pa ga je njeno pleme proglasilo poglavicom. Neki su se lako prilagodili na poligamiju afričkih zemalja, Srbi spadaju i među veće uzgajivače trešanja u čileu.
Računa se da preko granica naše zemlje deluje oko 1.300 različitih asocijacija i udruženja na svih pet kontinenata, najviše u porodici Evropske unije, u Severnoj Americi i Australiji. Srpska pravoslavna crkva u svetu ima 22 eparhije, više od 1.200 parohija, oko hiljadu crkava i manastira.
četiri miliona ili polovina stanovništva izvan matične države je strašno veliki kapacitet i potencijal Srbije. Izrael je jedna od retkih država koja je do perfekcije izgradila čitav mehanizam odnosa matice i dijaspore. Grčka koja je odavno shvatila snagu sa 16 miliona ljudi u rasejanju, a 14 miliona u Grčkoj, može da posluži kao odličan primer dobre brige države prema svom narodu izvan granica otadžbine.
Srđan Srećković, novopostavljeni ministar za dijasporu, najavio je nedavno da je popis Srba u okruženju (i rasejanju) i donošenje Zakona o dijaspori prioritet državne politike. Državni vrh do sada nije imao nikakvu strategiju i ona je bila prepuštena ličnoj inicijativi i koristi pojedinaca. Trećina naših ljudi koji žive van granica naše zemlje, doskoro nisu imali pravo na srpski pasoš i pravo glasa, a putem deviznih doznaka svake godine u Srbiju od njih dođe oko pet milijardi dolara koji se najčešće potroše na najneproduktivniji način, jer novac odlazi u krajnju potrošnju.
U bliskoj prošlosti se često dešavalo da država vara i obmanjuje dijasporu pa je tako oko 3,5 miliona evra iz Fonda dijaspore za maticu završilo u stečajnoj kasi Beogradske banke. Taj novac je država u obavezi da vrati po sistemu stare devizne štednje, Jezdinih i Dafininih poverioca, odnosno na – sveti nikad.
Jedan od najbogatijih Srba u svetu, Branko Tupanjac, koji je imao plan za ekonomski oporavak Srbije, dao je procenu da bi vraćanjem samo jedne petine iseljenih Srba u zemlju, ušlo više para nego od MMF i Svetske banke zajedno.
Najava da će nova vlada konačno napraviti suštinsku prekretnicu u odnosu prema dijaspori, koja je u poslednjih 50 godina izgubila poverenje u Srbiju podrazumeva korenite poromene? Ukoliko država ima strateški interes da na partnerskim osnovama sarađuje sa svojom dijasporom onda to mora i u praksi da pokaže.
četnička emigracija manje je „četnička“ od 5. oktobra 2000, a i na srpske gastarbajtere ne gleda se kao ranije. Bar ih tako više ne doživljava takozvana demokratska vlast, ako je suditi po pričama državnih zvaničnika o značaju i planovima s dijasporom. Dakle, osim što će nastaviti da unose devize u zemlju, našim ljudima rasutim po svetu, ne samo po konzulatima, obećava se ostvarivanje prava koje emigranti razvijenih društava, pa i bivšeg komunističkog bloka, odavno uživaju.
Konačno, Srbi iz dijaspore osim prava da biraju treba da imaju i „svog“ predstavnika u srpskom parlamentu. Odnosi matice i iseljenika definitivno nisu onakvi kakvi bi trebalo da budu. Suprotno Hrvatskoj, srpske vlasti nisu nikada prihvatale srpsku emigraciju kao deo srpskog naroda punog ljubavi prema otadžbini. Treba podsetiti i na to da je albanska emigracija više uložila novca i političkog truda u „nezavisno Kosovo i Metohiju“ nego što su „investirali“ albanski politički prvaci i međunarodna zajednica zajedno.
U različitim vladama Srbije delovala su različita ministarstva za „odnose sa Srbima van Srbije“ kao Miloševićev izum iz ranih devedesetih, koji je u januaru 2001. ukinuo pokojni Zoran đinđić kada je formirao vladu DOS-a i osnovao Agencija za dijasporu. Nikada nijedan od motiva nije ostvaren u potpunosti, niti u detaljima. Ni megapolitičko lobiranje za promociju srpskih „nacionalnih interesa“, jer je imao pogrešne promotere, Radmilu Milentijević, recimo.
Zahvalan Srbin iz dijaspore bio je i Milan Panić, koga je Milošević doveo na mesto saveznog premijera ondašnje SR Jugoslavije, sve dok ovaj Miki Maus političke scene nije poželeo da naplati privremeni boravak u otadžbinu.
Stanko Cvijan, prvi ministar za Srbe van Srbije, izgovorio je 20. mart 1991. godine u narodnoj skupštini „da Srbi van Srbije neograničeno veruju u Slobodana Miloševića“. Koliko je obesmišljena ideja o uključivanju dijaspore u aktivan politički život Srbije svedoči i podatak da je na prošlim predsedničkim izborima, u januaru ove godine, glasalo samo jedan odsto naših u rasejanju s pravom glasa. Kažu, uglavnom za Borisa Tadića, što znači da politička oligarhija u Srbiji ima neopravdan strah da je srpska dijaspora naklonjena nacionalnim i desničarskim strankama. Dok se ovde vlasti i ministri menjaju, van domovine raste nova generacija iseljenika koju domovina njihovih predaka, osim nostalgije, uopšte i ne zanima. Mnogo im je bitnije kako su stvari sređene u njihovoj novoj domovini.
Nikola Janjić, jedan od najpoznatijih predstavnika Srba u Evropi, lider Srpskog saveza u Švedskoj koji okuplja oko 12.000 naših ljudi, nije se prošle godine pojavio na Vidovdanskim danima dijaspore u Beogradu iz protesta što je sa dnevnog reda skinuta rasprava o Kosovu i Metohiji, na insistiranje agitatora Demokratske stranke, što je u rasejanju poljuljalo verodostojnost ove stranke po pitanju aktivnosti za Kosmet. Naravno i verodostojnost predsednika Borisa Tadića koji je uvek isticao potrebu angažovanja sveukupnog srpstva i važnost da se to čini svim raspoloživim sredstvima. Mi smo za maticu uvek „raspoloživi“, a mislim i da možemo i te kako da budemo korisno „sredstvo“, ironično primećuje Janjić, koji propada redu najvećih kritičara vlasti u Beogradu zbog nejasnog stava prema dijaspori.
– Godinama smo diskutovali o odnosu matice i rasejanja. Bilo je govora o raznim formama neke institucije, biroima, savetima i drugim namenskim i resornim službama pa, naravno, i o Ministarstvu za dijasporu čije je otvaranje za nas bila radosna vest. U tom radovanju nismo primetili plan i cilj da „naše“ ministarstvo bude samo „šalter za dijasporu“, kako je u više navrata izjavila gospođa Milica čubrilo, kritikovao je Janjić bivšu ministarku dijaspore.
Vlada bivše SRJ je prvi put u istoriji odnosa dijaspore i matice, decembra 2001., donela Odluku o obrazovanju Saveta dijaspore kao savetodavnog tela Vlade SRJ, sastavljenog na paritetnoj osnovi o trošku države. Tadašnji ministar inostranih poslova Goran Svilanović saglasio se s prioritetnim zahtevima iseljenika: ostvarivanjem prava glasa, prava na državljanstvo i poboljšanjem mogućnosti za ulaganja u zemlji.
Ponesen tim obećanjima, Zoran Milinković iz Pariza, predsednik Patriotske stranke dijaspore koja je jedno vreme delovala u Beogradu, podsećao je na reči predsednika bivše Jugoslavije Vojislava Koštunice da je dijaspora jedan od stubova društva, na čvrst stav ubijenog premijera Zorana đinđića da će dijaspora moći da glasa na prvim izborima, ali sve što je urađeno, prema Janjićevim rečima, bilo je ukidanje resornog ministarstva na republičkom nivou i formiranje Saveta na saveznom, čiji su poslovi, nakon raspada zajednice Srbije i Crne Gore, preneti na ministarstvo inostranih poslova.
Ne treba zaboraviti ni kako je dijaspora burno negodovala na pokušaj imenovanja novinara Stojana Cerovića za ambasadora u Vašingtonu, jer su to pojedini lideri DOS-a doživeli kao mešanje u suverenitet i unutrašnju politiku, te da je ministar Goran Svilanović tad rekao „kako dijaspora sebi pridaje veći značaj nego što ga ima“. U protivnom bi sprečila bombardovanje…
Deo DOS-a takođe je smatrao da emigranti nisu dovoljno uradili za Srbiju ni tokom rata, ni u rušenju Miloševića, niti posle njegovog pada što je pomalo i iznerviralo biznismen Miroslava-Majkla đorđevića, lidera srpskog kokusa u Americi, i navelo da problem definiše kao jeftinu priču neznalica, „jer prve pare za gotovo sve opozicione stranke došle su iz dijaspore, a da tih para nije bilo, naša ondašnja opozicija ništa ne bi uradila“.
Pomenuti Janjić je nezadovoljan što se ljudima koji su došli iz razvijenih zapadnih zemalja, u matici govori o mogućnostima interneta, jer je u februaru ove godine ministarka čubrilo, na skupu o brendiranju Srbije, naglašavala značaj njenog ministarstva na „edukovanju dijaspore“ upotrebljavajući reč „pecanje“ kad je reč o pronalaženju uspešnih pojedinaca u rasejanju.
– Pa i moja voljena i pre dve nedelje preminula osamdesetogodišnja tetka Darinka iz Mladenovca, do zadnjeg dana njenog života, znala je da dijaspora odavno ima pristup internetu i radi na računarima kakve danas koriste u ministarstvu, primetio je jedan od učesnika skupa.
Pod dijasporu spadaju svi ljudi širom sveta koji Srbiju smatraju svojom maticom i identifikuju se s njenom kulturom. Broj koliko nas ima zavisi i od razlike između dijaspore, odnosno ljudi koji su otišli iz Srbije i Srba koji već vekovima žive u našem okruženju i u tim zemljama su autohtoni narod, bez obzira da li imaju status nacionalne manjine ili konstitutivnog naroda.
Jedna od takvih rasprava letos se vodila i na sastanku skupštinskog Odbora za Srbe van Srbije, koje već drugi mandat vodi, kao predsednik, Branimir đokić, harmonikaš i član Srpske radikalne stranke, a utisak je da i narodni poslanici ponekad brkaju status Srba u, recimo, Mađarskoj sa onima koji žive u Americi ili Australiji. To su dva potpuno različita pitanja.
– To razlikovanje je od velikog značaja za naše ljude koji žive u regionu i nama susednim zemljama. Ako bismo i njih smatrali dijasporom ugrozili bismo njihov status kao autohtonog naroda – pojašnjeno je u Ministarstvu za dijasporu.
Kada je reč o statusu, ističe se onaj u Bosni i Hercegovini, gde Srbi imaju status konstitutivnog naroda i svoj entitet. Status nacionalne manjine imaju u Hrvatskoj, Mađarskoj, Rumuniji i Makedoniji. Međutim, bez obzira na ustavne garancije, u praksi se prava Srba u Hrvatskoj uglavnom ne poštuju. Status nacionalne manjine Srbi nemaju u Albaniji, Bugarskoj i Sloveniji. Ovde se, prema podacima Ministarstva za dijasporu, 10.000 ljudi srpske nacionalnosti vode kao izbrisani, jer nisu dobili slovenačko državljanstvo. Država Slovenija nijedan evro nije udelila srpskim udruženjima pa su mnoga, sa imenima Tesle i Pupina, pred gašenjem, a hiljadama ljudi je odloženo pravo na stečene penzije u toj bivšoj Jugoslovenskoj republici sve do ulaska Srbije u EU, odnosno dok ne pomru.
Vlasti Srbije ignorišu te životne probleme Srba i prema njima se ponašaju kao prema šestom prasetu. A da treba da ih uzme u zaštitu više je nego neophodno.
činjenica je da se državne institucije Slovenije prema srpskoj populaciji, koja živi u Republici Sloveniji već 18 godina, ponašaju diskriminatorski. Tako su Srbi u Sloveniji postali državljani nižeg ljudskog ranga. Približno deset godina unazad je u Republici Sloveniji organizovano i ustanovljeno oko deset srpskih društava, koja su se sve ove godine borila za preživljavanje.
Podaci iz BH federacije su više nego alarmantni. Iz Bosne i Hercegovine je izbrisano 527 srpskih naselja. U više od 527 naselja u Federaciji BiH, u kojima su pre rata živeli isključivo Srbi, nema nijedne obnovljene kuće, nijednog Srbina povratnika. Ta naselja su skoro sva izbrisana i s novih Bošnjačkih geografskih karata, a tamo gde su se Srbi vratili, žive u veoma teškim uslovima, jer i 13 godina nakon rata nemaju struju, posao, penzije i zdravstvenu zaštitu. Najveće etničko čišćenje Srba dogodilo se u Sarajevu, gde je od predratnih 160.000 Srba ostalo da živi samo sedam hiljada, kojima su nedostupna radna mesta, kao i sve rukovodeće funkcije u javnim preduzećima i ustanovama.
Srbi su u Hrvatskoj formalno zaštićeni zakonom o nacionalnim manjinama, ali se on ne primenjuje. Trebalo bi da imaju oko 20.000 zaposlenih, u skladu sa njihovim proporcionalnim učešćem u broju stanovnika, ali je to mrtvo slovo na papiru, za rad pritisaka iz EU, a srpska SDSS četiri prethodne godine održava vladu Ive Sanadera.
Šta su uradili za te četiri godine?! Ništa! Obilazeći Hrvatsku, sociolog iz Zagreba Svetozar Livada, autor knjige „Etničko čišćenje – ozakonjeni zločin stoljeća“ pronašao je 300 naselja u kojima žive Srbi bez struje?! Kao, obnavljaju se kuće, ali nema opreme, nema sredstava za rad, nema stočnog fonda, nema trgovine, nema saobraćaja, nema telefona, ničeg nema… I šta čovek da očekuje u takvoj sredini.
Do sada se vratilo 50.000 osoba nakon rata, a hrvatske vlasti su knjižile da se vratilo 100.000. Većina njih se u stvari nije vratila, nego su došli da srede dokumenta, obave sahrane, obiđu zavičaj i da odu. A od ovih 50.000 koji su se vratili, 15.000 je umrlo. Samo u ministarstvu za obnovu, gde je Srbin doministar, u prethodnom mandatu bilo je 14.300 žalbi na obnovu zapaljenih srpskih kuća.
Tako da to što je Srbin postao potpredsednik hrvatske vlade pre svega je dobra stvar za Sanadera i srpskog lidera u Hrvatskoj, Milorada Pupovca, da bi se formalno prikazivalo pred Evropom kako Srbi uživaju sva prava. Primera radi, za univerzitet u Mostaru iz budžeta Hrvatske dato je 360 miliona kuna, za kulturne potrebe crkvenih prelata u Bosni dato je 50 miliona, a za prosvetu Srba u Hrvatskoj, kojih ima isto koliko Hrvata u Bosni, dato je ukupno sedam miliona kuna?! I onda se s tim licitira kako Srbi dobijaju pomoć. I budžet se, dakle, formira po etničkom principu.
Kad se saberu sve ove nedaće Srba iz okruženja i uporede sa lagodnim životom srpske dijaspore iz Švajcarske, Amerike i drugih ekonomski uređenih država, postavlja se pitanje ima li popis Srba u svetu smisla. Šta uopšte znači zakon za zaboravljene sirotane iz okoline Skadra i one iz Toronta, Pariza, čikaga… Puki broj ili je u nečijoj mašti projektovano da se i kroz zakonski akt Srbi iznova podele tako da uz četnike, debeovce, komunjare, vukovce, đinđićevce, slobiste, dijapazon podela bude još bogatiji i sočniji, proširen i na hrvatijance, crnogorijance, amerikanijance… Ta tragikomična srpska pojava, termin Srbijanac, potpuno se odomaćio u štampi s početkom raspada bivše Jugoslavije, čak je i među obrazovanim svetom postao legitiman opis distanciranja Srbije od ostatka sveta. A reč Srbijanac skovana je još u Austrougarskoj (serbianische) čija je svrha bila da i terminološki odvoji Srbe sa leve i desne obale Drine. Kada se zanemari njegova očigledna politička (antisrpska) konotacija, reč Srbijanac je i gramatički neispravna, jer (oni za sebe) ne kažu Italijanac, Španijanac, Slovenijanac, Hrvatijanac, Mađarijanac…
Doskorašnja ministarka za dijasporu Milica čubrilo, iz DS, valjda u nedostatku sopstvenih ideja, odjednom je, možda opet na nečiji „mig“ kao jednu od najvažnijih stavki svog rada navela popis Srba! Istu priču širi i današnji državni sekretar Ministarstva za dijasporu Miodrag Jakšić iz SPO. O stvarnim problemima dijaspore i matice nema ni reči. Ali se zato sve češće pominje obaveza dijaspore za jače finansijsko angažovanje, jer doznake nisu dovoljne za Srbiju? Da nije tih para finansijska konstrukcija svake vlade posle 2000. godine bi pucala na nepokrivenom uvoznom deficitu! Baška što dijasporu kroz kurs dinara svaka srpska vlada opelješi za bar još dve milijarde evra godišnje.
Što se popisa tiče, ne bacajte pare uzalud, čuje se iz rasejanja. Niti Srbi hoće da se prebroje, niti mogu da se popišu! Ko to da uradi? Crkve, konzulati, aktivisti bivši udbaši, ili možda sadašnji „demokratski aktivisti“? Malo morgen, jer su „Srbi van sebe“ izgubili volju za to.
Nekoliko poslednjih godina, od petooktobarske promene vlasti, u vladinom resoru za dijasporu dominiraju kadrovi Dane i Vuka, odnosno Srpskog pokreta obnove, stranke koja je svojevremeno zgrnula veliki novac od naših ljudi iz rasejanja.
čuveni đelićev uvoz iz Francuske, Milica čubrilo, naporno je radila na izgradnji pokidanih veza matice i dijaspore pa je zapamćena po skandalu kada je svom dečku iz Kanade dala pare iz državnog budžeta Srbije kako bi ovaj snimio potpuno nevažan film.
Bivšem ministru Vukčeviću se zamera što je ređe putovao u Evropu i preko okeana i tu veliku manu državne politike sadašnji ministar Srđan Srećković pokušava megalomanski da ispravi.
Crko konj bez džokeja
Priča o srpskom lobiranju u svetu započeta je osnivanjem srpsko-američkog kokusa, formiranog na inicijativu Kongresa srpskog ujedinjenja, što je u prvi mah u Beogradu bila vrlo dobro prihvaćena ideja, osim onog dela vezanog za finansiranje, koji bi prema ideji inicijatora trebalo da padne na pleća građana Srbije.
Kokus je imao 29 od 400 američkih kongresmena, koji su navodno bili aktivno uključeni u rešavanje problema sa kojima se srpska država sretala u svetu, pod pokroviteljstvom Kongresa srpskog ujedinjenja, osnivanog 1990. godine kao nevladina međunarodna organizacija u SAD.
Uz sve podele i raskole koji su pratili srpsku stvar, Miroslav Majkl đorđević, osnivač KSU i američki biznismen, stvorio je „svemoćnu“ organizaciju srpske dijaspore u Americi čiji je vrhunac bio Konvencija u Las Vegasu, skup kome je prisustvovalo pola Koštuničine vlade, kada je upozoreno da ako Beograd ne pronađe pare za kokus, srpski lobi u Vašingtonu će politički da umre.
Komentarišući situaciju vezanu za srpski kokus, koji su u američkom kongresu predvodili Den Barton i đorđe Vojnović, đorđević ga je opisao kao konja na trkačkoj stazi bez džokeja. Taj konj još čeka da ga neko vodi u trku. A taj neko treba da bude Vlada Srbije, odnosno srpska država. Ulje na vatru dolio je đorđević izjavom da mi Srbi našim lobijima, nažalost, nismo parirali ni na jedan način i zato gubimo rat za Kosmet u Americi.
Ispalo je da „trkački konj“ crkava jer nema šta da jede, odnosno da je srpska dijaspora bila ipak upućena na finansije iz otadžbine. A trebalo bi zapravo obrnuti stvar. Tačno se u paru zna koliko je (njihovu) emigracija koštao patriotizam za albansku i hrvatsku stvar.
Bože moj, Srbi su i u belom svetu Srbi.
Dođi i drpi
Cvetkovićeva vlada namerava da vrati u zemlju veliki broj stručnjaka. Trend povratka u otadžbinu motivisan je patriotskom nostalgijom, neuspehom u tuđini i realnom mogućnošću da ovde može nešto na brzinu i da se drpi.
Osim čuvenog Milana Panića i Radmile Milentijević, koja je bila ministar informacija u Vladi Srbije, kabineti su nakon pada Miloševića postali prenatrpani Srbima iz dijaspore. Pomenimo samo neke. Božidar đelić je, sudeći po cirkusu zvanom Skupština Srbije, stekao zavidno bogatstvo – desetak miliona evra – za kratko vreme, a Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju, sin Srbina iz dijaspore, ubraja se danas među najbogatije Srbe sveta.
