Neprijateljstvo Miloša i Molera uvelo je i Turske u njihovu raspravu. Ubrzo zatim, Moler je optužen za proneveru novca prikupljenog za isplatu poreza. Na insistiranje nahijskih knezova i samog Miloša, Marašlija je na kraju pristao da privede Molera u beogradsku tvrđavu. Tu je i ugušen zajedno sa starim Karađorđevim vojvodom Radičem Petrovićem. Tako se Miloš oslobodio jednog od najopasnijih protivnika.
Miloš se, međutim, nije nikako osećao sigurnim dogod su u inostranstvu još živeli Karađorđe, Jakov Nenadović, Mladen Milovanović i ostali junaci iz Prvog ustanka. Oni su i u Srbiji imali svoje skrivene pristalice. U prvom redu kneza Simu Markovića i Vujicu Vulićevića.
Sukobi između srpskih starešina preneli su se i u narednu 1817. godinu. U februaru je izbila buna protiv Miloševe vlasti na čijem čelu su bili Sima Marković, Pavle Cukić i Dragić Gorunović, bivši Karađorđev kapetan. I ovu bunu Miloš je uspeo da uguši uz pomoć Turaka. Marašli Ali-paša je posekao Markovića i Gorunovića, a Pavla Cukića je najverovatnije pogubio sam Miloš.
U leto iste godine veliki vožd Prvog srpskog ustanka Karađorđe odlučio je da se vrati u Srbiju. Još u emigraciji, on je prišao jednom tajnom udruženju za oslobođenje čitavog Balkanskog poluostrva od Turaka pod nazivom „Filike Heterija“. Bilo je već ugovoreno sa čelnicima ovog bratstva da Karađorđe predvodi taj veliki ustanak Srba, Grka i Bugara za oslobođenje Balkana od osmanskog zavojevača. Sa takvim planovima Karađorđe je došao u Srbiju tražeći susret sa Milošem. Lukavi gospodar Srbije odbio je ovaj sastanak i naredio Karađorđevo ubistvo. Karađorđe je mučki umoren na spavanju u Radovanjskom lugu 13. jula 1817. godine. Miloš je poslao Karađorđevu glavu prvo u Beograd, a zatim i Sultanu u Carigrad. Tursko zadovoljstvo uklanjanjem vožda Prvog ustanka, njihovog velikog neprijatelja donelo je Milošu još čvršće poverenje i naklonost Turaka.
Knez Miloš je docnije ovaj čin opravdavao državnim razlozima. Isticao je da je dizanje novog ustanka moglo ugroziti sporazum sa Marašlijom i vratiti u Srbiju tursku strhovladu. Štiteći narod od daljeg stradanja, tvrdio je Miloš, morao je da se odrekne Karađorđa.
Od samog početka svoje vladavine Miloš je pokazao dve glavne osobine. Odanost narodnim interesima, ali i neutoljivu želju za ličnom vlašću. U tome nije birao sredstva. Nije prezao da okrvavi svoje ruke, ali i ruke drugih.
Dve godine posle Takovskog ustanka knez Miloš je postao neprikosnoveni gospodar u Srbiji, priznat i uvažavan i od Srba i od Turaka.
Još nekoliko buna izbilo je u Srbiji za vreme Miloševe vladavine. Godine 1821. bunu protiv Miloševe samovolje podigli su knezovi Stevan Dobrnjac i Marko Abdula Todorović. Pobuna je zahvatila Požarevačku i ćuprijsku nahiju, ali je Miloš lako uspeo da je uguši. Todorović je ubijen, a Dobrnjac je nekako uspeo da pobegne u Leskovac. I ponovo je Miloš iskoristio ove nerede da pred Portom sebe prikaže kao jedinog čoveka koji u Srbiji može da održi red i očuva osmansku vlast.
četiri godine docnije, 1825. izbio je novi oružani bunt. U januaru te godine podigao se živalj u Jasenici, Smederevskoj i Kragujevačkoj nahiji. Buna se delimično proširila i na Beogradsku i Požarevačku nahiju. Na čelu pobune nalazio se Miloje Popović-đak po kome je pobuna i dobila naziv – đakova buna. Usmerena protiv zloupotreba i zuluma Miloševih knezova, pobunjenici su u prvi mah oterali Miloševu vlast iz ovih krajeva. Ali, posle samo nekoliko dana knez Miloš je uspeo da budu savlada, što obećanjima, što pretnjama. Vođi bune su pogubljeni, a Miloševi momci nemilosrdno su kaznili pobunjene seljake.
I naredne 1826. godine narodno nezadovoljstvo preraslo je u pobunu. Ovoga puta neposredan cilj pobunjenika bio je svrgavanje samog kneza Miloša sa vlasti. Bunu je predvodio đorđe čarapić, sinovac vojvode Vase čarapića iz Prvog ustanka. Po njemu je buna i dobila ime. I ovu pobunu koja je više ličila na državni udar beogradskih trgovaca i zanatlija, Miloš je uspeo relativno lako da uguši.
Razračunavajući se sa protivnicima, Miloš je u stvari sve više učvršćivao svoju vlast u Srbiji. Opšte nezadovoljstvo stanovništva umirivao je postepenim i povremenim smanjivanjima poreza i ostalih dažbina. U nesumnjive Miloševe uspehe moraju se računati dve bitne tekovine: nemešanje turskih vlasti u unutrašnje stvari u Beogradskom pašaluku i uređenje poreskih obaveza prema Turcima.
I pored toga, čitav period Miloševe vladavine bio je obeležen pokušajima pojedinih viđenih Srba da ograniče Miloševu obesnu vlast, kao i Kneževim naporima da te pokušaje osujeti, a svoje protivnike ukloni.
Borba za srpsku autonomiju nastavila se tokom čitave druge decenije minulog stoleća. Korak po korak, srpljivo i postupno, Miloš je krčio put ka državnoj samostalnosti, koristeći međunarodne odnose i podršku Rusije.
U tom razdoblju Srbi su sedam puta slali svoje deputacije u Carigrad ponavljajući svoje narodne zahteve. Bilo je to u dva maha 1815, u leto 1816, još dva puta 1820, početkom 1827. i najzad u februaru 1830. godine.
Preokret u korist srpske stvari došao je promenom na ruskom prestolu. Godine 1825. ruski car je postao Nikolaj I, mladi, energični i ratoborni vladar iz dinastije Romanov. Već sledeće 1826. on je Carigradu postavio ultimatum zahtevajući zaštitu hrišćanskog življa u Osmanskoj imperiji. Razbuktavanje grčkog ustanka tokom tih godina i nerešen položaj Srba učinili su da Petrograd preduzme odlučne korake. Usvajajući zahteve Rusije, Porta je prihvatila ultimatum. Garancije su date u tzv. Akermanskoj konvenciji (1827) čije su se odredbe odnosile i na Srbiju.
Razvoj rusko-turskih odnosa išao je naruku Miloševoj spoljašnjoj politici oslonjenoj na Petrograd. Kratkotrajan rat Rusije i Turske 1828-29. završen je mirom u Jedrenu 1829. godine. I odredbe ovog ugovora izlazile su u susret srpskim zahtevima za autonomiju na kojima su Srbi insistirali još od 1815. godine.
Peta tačka Akermanske konvencije predviđala je da Srbija dobije potpunu kneževsku samoupravu i da joj se vrati šest nahija oduzetih 1813. Prvi put je srpsko pitanje postalo predmet jednog međunarodnog ugovora. Srbi su stekli pravo da po Turskoj putuju sa srpskim pasošima overenim kod turskih vlasti.
U rusko-turskom ratu Miloš je stao na stranu Rusije, ali srpska vojska nije aktivno učestvovala u ratnim operacijama. Posredna pomoć Srbije ogledala se u davanju obaveštenja ruskoj komandi, sprečavanju bosanske vojske da se priključi sultanovim trupama i u Miloševom uspešnom posredovanju da skadarski vezir Mustafa-paša ostane neutralan.
U svojoj šestoj tački, Jedrenski mirovni ugovor obavezao je Sultana da izda hatišerif kojim će se potvrditi autonomija Srbije. Krajem iste godine Sultan je zaista i izdao hatišerif o nacionalnoj samoupravi Srba pod Miloševom upravom.
Carski hatišerif bio je svečano objavljen 1830. na Tašmajdanu u Beogradu pred Milošem i beogradskim pašom uz prisustvo mnogih turskih činovnika i srpskih starešina.
Bio je to najveći uspeh kneza Miloša u borbi za srpska nacionalna prava.
Sledećih nekoliko godina Miloš je suvereno vladao Srbijom oslanjajući se na stare oprobane metode upravljanja. I pored toga, prvi Obrenović je posebno radio na utemeljenju državnog statusa Srbije i uspostavljanju pravnih odnosa u zemlji. Najznačajnija od tih pitanja bila su ona vezana za iseljavanje Turaka, pretvaranje seljačke baštine u privatnu svojinu, utvrđivanje granice između Srbije i osmanske države, prisajedinjenje šest oduzetih nahija i priznanje srpske nacionalne crkve od carigradskog patrijarha. Ovo poslednje Miloš je uspeo da dobije još u januaru 1832.
Sultanov hatišerif iz 1833. konačno je uobličio položaj i karakter Kneževine Srbije. Ovim dokumentom najzad je pripojeno šest spornih nahija, a posebnim beratom Miloš je dobio dostojanstvo srpskog naslednog kneza.
Period Miloševe vladavine posle 1833. bio je obeležen borbom za ograničavanje kneževe apsolutne vlasti.
Srpski vladar je uporno oklevao da oformi Državni savet iako je po hatišerifima bio obavezan da to učini. A kada je 1834. bio prinuđen da obrazuje popečiteljstva (ministarstva), nije im dao nikakva autoritativna ovlašćenja. Pa ipak treba pomenuti da su ti prvi ministri pod Milošem bili: Lazar Teodorović (pravosuđe), đorđe Protić (unutrašnja dela), Toma Vučić-Perišić (vojska), Koča Marković (finansije) i Dimitrije Davidović (inostrana dela). Ništa se bitno u načinu vladanja nije promenilo. Knez je i dalje vladao samostalno izdajući uredbe, ukaze i naredbe.
Najveće rezultate Miloševa uprava u Srbiji imala je u administrativnoj organizaciji. Već 1834. čitava državna teritorija bila je podeljena na pet serdarstva. Time su ukinuti svi prethodni oblici lokalne organizacije preostali iz turskih vremena, a uprava je u dobroj meri preuređena i centralizovana. Miloš je vredno radio i na jačanju vojne moći Srbije. Stvorio je narodnu vojsku: svaka poreska glava bila je dužna da ima pušku i ostali pribor. Miloš je proširio svoju vojnu pratnju tzv. „kneževu gardu“. Skrivajući od Turaka, srpski knez je upravo tih godina nabavljao topove iz Rusije. Tada je stvoren i prvi oficirski kadar sastavljen od Srba, austrijskih vojnika iz Vojne krajine.
Uprkos tim dostignućima Miloševe vladavine, većina narodnih starešina pripadala je opoziciji kneževoj autokratskoj vlasti. Njihovo nezadovoljstvo potajno je tinjalo, sve dok se nije javno pokazalo. Taj trenutak došao je u januaru 1835. godine. Bunu je predvodio Mileta Radojković, veliki serdar rasinski, kome se pridružilo još nekoliko viđenih Srba. I knjeginja Ljubica i Milošev brat Jevrem Obrenović bili su saglasni sa pobunjenicima. Miletina buna počela je u Kruševcu i Jagodini i zahvatila je ćuprijsku, Jagodinsku i Kragujevačku nahiju. Kada su ustanici stigli u sam Kragujevac, srpsku prestonicu, došlo je do pregovora. S jedne strane našao se Toma Vučić-Perišić komandant Knjaževe garde, a sa druge predvodnici pobune. Pregovori su se završili sporazumom. Knez je obećao oprost pobunjenim seljacima, smanjenje poreza i hitno sazivanje Narodne skupštine. Buntovnici su zauzvrat pristali da se mirno vrate kućama i obustave dalje nerede.
Narodna skupština okupila se u Kragujevcu na Sretenje februara 1835. godine. Ta skupština donela je prvi ustav u srpskoj modernoj istoriji poznat pod imenom Sretenjski ustav. Ustavni dokument izradio je Dimitrije Davidović po ugledu na najbolje ustave onog vremena. Mada nije proglašena za suverenu državu, Kneževina Srbija je određena kao državna celina u vrlo labavoj vezi sa Turskom. Sretenjski ustav predvideo je stalnu Narodnu skupštinu pored kneza i Savet kao organ izvršne vlasti. Pravosuđe je trebalo da bude potpuno nezavisno. Pojedini državni poslovi preneti su u nadležnost ministarstava. Ustav je jemčio široka građanska prava. Bio je to jedan od naprednijih ustavnih akata onoga vremena u Evropi.
Vek Sretenjskog ustava bio je vrlo kratak. Nije opstao ni nekoliko nedelja. Uz pomoć dve staromodne carevine Austrije i Rusije koje nisu imale razumevanja za liberalizam Davidovićevog dokumenta, Miloš je relativno lako ukinuo prvi srpski ustav. Tako je došlo do konačnog razlaza između Miloša i istaknutih narodnih starešina.
Miloševi suparnici među srpskim vođama ubrzo su stekli naziv „ustavobranitelji“ upravo zbog činjenice što su uporno branili ukinuti ustav iz 1835. To ime ostaće simbol u srpskoj istoriji za grupu viđenih srpskih glavešina čija je borba protiv Miloševe samovolje stvorila preteču modernih političkih stranaka u Srbiji.
Pokušaj da se Miloševa autoritarna vlast ograniči nisu se završili ukidanjem Sretenjskog ustava. Naprotiv, zajedničkim pritiskom, u kome su učestvovali i Porta i Rusija i Miloševi protivnici u sporazumu, najzad su se okončali uspehom. Godine 1838. Miloš je bio primoran da prihvati tzv. „Turski ustav“ kojim je potvrđena turska vrhovna vlast u Srbiji. Iako nametnut spolja i oslobođen liberalnih ideja ustava iz 1835, i ovaj dokument je donekle sužavao apsolutnu kneževu vlast.
Na osnovu slova ustava iz 1838. Miloš je morao da imenuje četiri popečitelja. To su bili: Avram Petronijević za inostrana dela, đorđe Protić za unutrašnja dela, Aleksa Simić za finansije i Stevan Stefanović-Tenka za pravosuđe i prosvetu. Istovremeno Miloš je imenovao i sedamnaest članova Sovjeta i Velikog Suda. Ovo uvaženje dobili su: Toma Vučić-Perišić, Milutin Garašanin, Mateja Nenadović, Laza Teodorović, Stojan Simić, Mileta Radojković, Milosav Zdravković, Vule Gligorijević, Ranko Majstorović, Stanko Jurišić, Petar Tucaković, Ilija Popović, Cvetko Rajović, đorđe Parezan, Stevan Stojanović-ćosa, Anta Protić i Jevrem Obrenović. Ovaj poslednji bio je i predsednik Sovjeta.
Knez Miloš nije nikako mogao da se pomiri sa novim stanjem u kojem je morao da deli vlast sa Svojetom. Svi njegovi napori da obori ustav i ukine Sovjet završili su se bez uspeha. Nevoljan da popusti, Miloš je juna sledeće 1839. godine napustio Srbiju i prešao u Zemun. Nasledio ga je stariji, teško oboleli sin, Milan. Određeno je i namesništvo koje je trebalo da vlada u ime novog kneza. U njegov sastav ušli su: Jevrem Obrenović, Avram Petronijević i Toma Vučić-Perišić.
Knez Milan je izdahnuo samo mesec dana pošto je izabran za srpskog vladara. Namesnici su ne zadugo potom pozvali Miloševog mlađeg sina Mihaila da stane na srpski presto.
Narednih dvadeset godina Miloš je proveo u izgnanstvu na svojim imanjima u Vlaškoj. U tom periodu Srbijom su vladali ustavobranitelji. Po njima je to razdoblje srpske istorije i dobilo naziv.
Mladi knez Mihailo Obrenović preuzeo je vlast u Srbiji marta 1840. godine. U tom trenutku nije imao ni punih sedamnaest godina. Zbog toga su mu kao savetnici postavljeni Toma Vučić-Perišić i Avram Petronijević, dva najpoznatija ustavobraniteljska prvaka.
Sukob između dve struje u borbi za vlast nikako nije prestajao. Postalo je sasvim izvesno da dve zaraćene strane, obrenovićevci i ustavobranitelji, neće moći da nađu zajednički jezik. Mladi knez, potpomognut poklonicima svoga oca i uz podršku svoga strica gospodar Jevrema Obrenovića, suprotstavio se uticaju ustavobranitelja. Situacija je pretila da se razbukta u otvoreni obračun. Da bi nekako smirila nemirnu Srbiju Porta je poslala jednog izaslanika u Beograd sa zadatkom da razreši krizu. Musa-efendija, sultanov emisar, uspeo je da okupi Narodnu skupštinu u kojoj je većina bila odana Obrenovićima. Nemajući kud, Musa-efendija je najzad odlučio da se vrati u Carigrad i da vođe ustavobranitelja povede sa sobom. Tako je 37 najistaknutijih protivnika dinastije odbeglo u inostranstvo. Time se za kratko vreme primirilo stanje u Srbiji.
Privremena pobeda mladog Obrenovića nije obećavala mir u Srbiji. Visoki porezi i zahtevi nerazvijenog državnog aparata ponovo su izazvali nezadovoljstvo naroda i neposredno pomagali ustavo-braniteljskim planovima.
Sa spoljašnjeg gledišta, režim kneza Mihaila upadao je u sve veće teškoće. Pod pritiskom Rusije, knez Mihailo je morao da dozvoli povratak ustavobraniteljskim prvacima. To se i dogodilo u proleće 1842. godine. Ni u Carigradu, Mihailov položaj nije bio ništa bolji. U očima Turaka, on je postao puko oruđe u rukama Rusije.
Nezadovoljstvo režimom, i unutrašnje i spoljašnje, dovelo je, i to vrlo brzo, do konačnog kraha prve vladavine kneza Mihaila u Srbiji. Glavnu ulogu u izvršenju ovoga cilja imao je opet Toma Vučić-Perišić. On je u kasno leto 1842. prešao iz Austrije u Smederevo i odmah počeo da okuplja ljude i pobunjuje narod. Za kratko vreme njegova vojska je toliko narasla da je Vučić lako stigao do Kragujevca. Do presudnog sudara sa redovnom vojskom je došlo upravo u okolini Miloševe prestonice. Knez Mihailo i njegovi pomagači poraženi su zahvaljujući izdaji u svojoj vojsci, pošto je jedan deo njegovih snaga prebegao Vučiću. Nemajući kud, Mihailo je, zajedno sa stričevima i svojim činovnicima, izbegao u Austriju.
Beogradski paša i Porta priznali su novu vlast u Srbiji. Tako je Vučićeva buna svrgla dinastiju Obrenovića, ali su međunarodni činioci stajali u senci njegovog uspeha.
U septembru te 1842. sazvana je nova Narodna Skupština ovog puta sastavljena od ustavobraniteljskih pristalica. Na tom saboru izglasan je povratak Aleksandra Karađorđevića, Karađorđevog sina. Trijumf ustavobranitelja bio je potpun, a njihov prvi čovek, Toma Vučić-Perišić, na vrhuncu svog političkog uticaja.
Srbija je, sa novim knezom i pobedničkom vladom, ulazila u nov period svog političkog razvoja.
Ali završetak vremena nestabilnosti, buna i prevrata nije se ni nazirao…
Proces stvaranja moderne države i sazrevanja nacije bio je spor i prepun teških iskušenja…
Ovo je bio tek početak…
Vladavina ustavobranitelja trajala je čitavih šesnaest godina. Ali, ni to razdoblje nije bilo razdoblje mira i ravnoteže u Srbiji. Naprotiv, nastavila se kriza i u Srbiji i oko nje.
Knez Aleksandar Karađorđević navršio je trideset i šest godina života kada je stupio na srpski presto, konačnom potvrdom Carigrada. Njegove političke sposobnosti i državničko iskustvo nažalost nisu odgovarale ni imenu koje je nosio, ni zahtevima nacionalnog trenutka. Za sve vreme svoje vladavine ostao je zbunjen i neuspešan, nespreman da Srbiju predvodi u teškim i nesigurnim vodama borbe za konačno ostvarenje državnih ciljeva.
Sa svoje strane, i ustavobranitelji, mada pobednici, nisu zagospodarili Srbijom kako su prethodno zamišljali. Novi sukob bio je neizbežan.
Najzad, i međunarodne okolnosti nisu išle Srbiji naruku. Velike sile pokazivale su sve više interesa za situaciju na Balkanu. U prvom redu Rusija i Turska, ali su i ostale moćne evropske države tražile svoje mesto u jugoistočnom delu Kontinenta.
U prvi mah rusija je bila ta koja se suprotstavila izboru Aleksandra Karađorđevića zahtevajući ponovno sazivanje Narodne skupštine. Pod uticajem ustavobraniteljske većine i ta nova skupština potvrdila je kneževsku titulu Karađorđevom sinu. Rusija je i dalje zadržala neprijateljsko držanje prema novom poretku, iako su na njeno insistiranje Vučić i Petronijević morali ponovo u emigraciju.
Ni stanje u zemlji nije obećavalo poboljšanje. Narodni zahtev da se skupština pretvori u stalno predstavničko telo, zasnovano na samoupravnom načelu, ustavobranitelji su odbili. Kao zastupnici ideje o oligarhijskom obliku državne uprave, uporno su izbegavali da se skupština okupi u sledećih nekoliko godina, sve do revolucionarnih događaja 1848. Ovakav osoran stav vlasti prema narodnim pravima, ozlojedio je i onaj deo seljaštva koji je bio naklonjen ustavo-braniteljima. Ta vrsta narodnog otpora se pokazala od početka ustavobraniteljske vladavine preteći opstanku režima sve do njegovog kraja 1858. godine.
Opozicija odana Obrenovićevima takođe je uporno radila protiv novog poretka. S vremena na vreme kovane su zavere i dizane bune protiv kneza Karađorđevića. Podsticane ili organizovane iz emigracije ove pobune nisu uspele da zbace postojeću vlast, ali su jasno pokazivale snagu i preduzimljivost suparničke struje. U pozadini ovih događaja četrdesetih godina prošlog veka, po pravilu je stajao stari knez Miloš koji nikako nije pristajao na mirenje sa novonastalim stanjem u Srbiji.
Ubrzo su se politički činioci u samoj Srbiji podelili na interesne grupe. Ovoga puta to se dogodilo na osnovu podrške koju su uživali ili koju su očekivali spolja. Tako su se izdvojila tri centra: turkofilski, neutralni i rusofilski. Avram Petronijević, po povratku iz emigracije, pokazao se kao predvodnik turkofilske struje. Njegov dugogodišnji saborac, Toma Vučić-Perišić, pošto se razišao sa knezom, prešao je u izrazite rusofile.
U brobi za prevlast u Srbiji, i jedni i drugi nadali su se pomoći iz inostranstva.
…………………………………………………..
