U svojoj istoriji Srbi su imali dva veka veličanstvenog uspona. četrnaesti i devetnaesti. Ako je četrnaesto stoleće bilo razdoblje velikih vojnih uspeha i osvajanja, devetnaesti vek bio je period obnove i izgradnje moderne srpske države.
Tokom tih stotinu godina, Srbija je prešla veliki put od pašaluka u Otomanskom carstvu do parlamentarne kraljevine. Stvaranje nezavisne države bilo je u isti mah i uzrok i posledica sveukupnog društvenog i nacionalnog preobražaja srpske nacije. Srbija je koračala evropskim koracima prateći one istorijske tokove koji su određivali politička, ekonomska i kulturna kretanja na kontinentu. Srbi su se postepeno udaljavali od dugovekovnog turskog nasleđa i istovremeno tražili nove puteve da izraze svoje narodne i državotvorne težnje.
Put je bio krivudav, prepun zamki i zabluda. Nisu Srbi ni brzo ni lako izgradili narodnu državu. Još je teži zadatak bio u tome što je bilo neophodno da čitava nacija shvati i usvoji one neminovne zakonitosti koje, kao svoje zahteve, nameće savremena državnost.
U modernoj srpskoj istoriji poslednjih dve stotine godina sasvim se jasno primećuju tri osnovne etape u razvoju nacionalne ideje i njenog spoljašnjeg izraza – nacionalne države.
Prva istorijska ravan pripada nacionalnim i oslobodilačkim težnjama srpskog naroda. Svest o pripadnosti jednoj nacionalnoj grupaciji, koliko god bila maglovita u predstavi o rasprostranjenosti Srba i njihovim etničkim granicama, bila je u svakom pogledu i izvor i oslonac borbe za nacionalno oslobođenje. Otud i nacionalni ciljevi te prve faze umnogome odgovaraju početnom stadijumu nacionalne ideje. U istorijskom pogledu, Prvi i Drugi srpski ustanak obeležili su ovu fazu u razvoju srpske nacionalne ideje.
Dalji pravac razvoja nacionalne svesti Srba vodio je ka stvaranju same nacionalne države. Nacionalno oslobođenje i nije ništa drugo nego oružana, duhovna i ekonomska bitka protiv stranog gospodara usmerena ka stvaranju sopstvene države. Otuda sledeća stepenica u nacionalnom razvitku, uslovno nazvana državotvorni nacionalni program, dobija mnogo određenije obrise. Postepeno se zaokrugljuje slika o jednom narodu, u ovom slučaju srpskom, o njegovim granicama, osobinama, veri, običajima, jeziku i, ono što je najvažnije, njegovom samostalnom državnom ustrojstvu.
Proces stvaranja nacionalne države podrazumeva postupnost i dugotrajnost. Stoga su i nacionalni ciljevi na ovom stepenu razvoja izražavali pojedine momente tog razvoja. Istovremeno su se preplitali i sažimali sa prethodnom, oslobodilačkom idejom.
Najzad, oslednji i najzreliji stadijum nacionalne ideje jeste onaj u kome se nacionalno biće jednog naroda uključuje u univerzalnu zajednicu Evrope i sveta, kada Srbi, sveobuhvatno svesni svog Srpstva i u stvarnom i u duhovnom smislu, uspevaju da sebe ugrade u opšte okvire svetske politike i kulture. Ovaj kulturni model Srbi nikada nisu sasvim dostigli, ali su u jednom trenutku svoje istorije bili sasvim blizu (kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka).
Vaskrs države srpske početkom minulog stoleća imao je svoje čvrste oslonce u onim srpskim tradicijama koje su preživele tursku vlast. Ta dva stuba srpske kolektivne svesti bili su Srpska pravoslavna crkva kao nosilac Srpstva i u duhovnom i u organizacionom smislu i narodno pevanje kao izraz spontanog sećanja na nekadašnju veličanstvenu istoriju Srba.
Srpska crkva je od svog nastanka (1219) imala dvostruki karakter: duhovni i nacionalni. Pravoslavni pogled na svet, pod osmanskom vlašću prerastao je u način života srpskog naroda. Svetosavlje, dakle srpsko posebno shvatanje pravoslavlja, činilo je samu bit srpskog opstajanja u duhim vekovima pod Turcima. Poruka Svetog Save u svojoj sveobuhvatnosti pravoslavne pobožnosti bila je taj najdublji, nepromenljivi sadržaj Srpstva. Osećaj zajedništva u stalnim iskušenjima neverničke sile, učinio je od Srba jedan narod duboko svestan svoje unutrašnje duhovnosti.
Srpska pravoslavna crkva imala je i svoj spoljašnji vid u zaštiti Srpstva pod Turcima. Ukupna crkvena organizacija, sa manje ili više snage i reda, bila je, pored svega, jedini dejstvrujući sistem koji je delovao pod Turcima okupljajući srpski živalj oko crkava i manastira.
čuvajući svoje unutrašnje biće od stranog gospodara, Srbi su vekovima spontano pevali o svojoj negdašnjoj slavi i uspesima. Tako su, možda i nesvesno, gradili jedan svet iz prošlosti, ulepšan i idealizovan, ali snažan i ubedljiv da služi kao osnov budućeg narodnog ustanka i državne obnove. Prenoseći s kolena na koleno to kolektivno osećanje na prohujalu veličinu, Srbi su u stvari tražili izalaz i utehu u beskonačnim noćima ispunjenim bedom, nesrećom i strahom. Istovremeno, sami su sebe hrabrili upornim podsećanjem na slavnu prošlost.
Samo tako su Srbi mogli da prežive i opstanu bezmalo pet stoleća osmanske okupacije.
Borba za nacionalno oslobođenje i proces stvaranja sopstvene države bili su procesi koji su se u srpskoj istoriji devetnaestog veka preplitali i dopunjavali. Brlo brzo posle početka Prvog srpskog ustanka, Karađorđe i njegove vojvode shvatili su potrebu za organizovanjem sistema autonomne vlasti. U tom pogledu obrazovanje Praviteljstvujuščeg Sovjeta i Karađorđevi zakoni čine prve pokušaje da se udare temelji nove države.
Drugi ustanak i vladavina Miloša Obrenovića imaju sasvim jasne odlike izgradnje državnih ustanova. Mada u sasvim primitivnom obliku koncentracije vlasti u Miloševim rukama, bez pisanih zakona i istinskog državnopravnog ustrojstva, to su bili prvi koraci u izgradnji države. I sam knez Miloš brzo je shvatio zahteve pravnog uređenja države. Protivljenje drugih srpskih starešina Miloševoj apsolutnoj vlasti vodio je u stvari ka srpskoj državo-tvornosti, ali sa protivne strane.
Prvi srpski ustavni dokumenti, Sretenjski iz 1835. i Turski iz 1838. godine sasvim su približili Srbiju državnom modelu. Državotvorni proces se toliko zahuktao da ga više niko nije mogao zaustaviti iako su pokušaji u tom cilju, i spoljašnji i unutrašnji, bili i česti i snažni.
Prva polovina devetnaestog veka bila je, stoga, obeležena dvostrukim procesom. S jedne strane, Srbi su vodili bitku, oružanu i diplomatsku, za oslobođenje od turske vlasti. S druge strane, taj u osnovi protivdržavni proces pretvarali su u vlastiti graditeljski napor.
Karakter državnog uređenja Srbije određen je tek krajem minulog stoleća. Ali, temelji za taj veliki nacionalni posao udareni su upravo u Prvom i Drugom srpskom ustanku.
Poraz Prvog srpskog ustanka nije mogao da zaustavi srpsku borbu za oslobođenje. Turski tror koji je usledio posle sloma 1813. samo je učvrstio narod u uverenju da se protiv Turaka mora ponovo ratovati.
Pre nego što su odlučili da se ponovo podignu na ustanak, Srbi su, pod pritiskom turskog zuluma, morali da pronađu nekakav sporazum sa omraženim gospodarima. Miloš Obrenović, jedan od onih starešina koji nisu izbegli posle poraza 1813, prihvatio se starešinstva u Srbiji po milosti Sulejamn-paše. Nemajući mnogo izbora, on je pokušao da u dogovoru sa Turcima smiri stanje u zemlji. Tako je u septembru 1814. Miloš pomogao Turcima da uguše Hadži-Prodanovu bunu. Mihailo Gligorijević, Hadži-Prodanov brat i Pajsije, iguman manastira Trnova napali su Turke u čačanskom kraju i pozvali narod na ustanak. Uz mnogo muka Miloš, koji je odbio poziv da se pridruži buntovnicima, uspeo je da uguši pobunu zajedno sa Turcima. Hadži-Prodan prešao je na drugu obalu Morave sa namerom da nastavi oružani otpor. Posle neuspeha, bio je primoran da prebegne u Austriju početkom oktobra. Ovo je dalo povoda Turcima da u Srbiji zavedu još goru strahovladu nego što je dotad bila.
Ali, već u proleće 1815. i Miloš i ostali viđeni Srbi shvatili su da bez novog ustanka neće biti moguće opstati pod Turcima. Na Cveti 1815. (11. aprila) Miloš je sakupio narod u Takovu i proglasio početak Drugog srpskog ustanka čuvenim rečima: „Evo mene, eto vama rata sa Turcima“. Kidajući sporazum sa Sulejman-pašom, Miloš je postao predvodnik i vođ ustanka po volji narodnoj. Borbeni glas munjevito se širio sa obronaka Rudnik planine u sve krajeve Srbije. Nekadašnje Karađorđeve vojvode i buljubaše ponovo su stali na čelo ustanka buneći narod po celoj zemlji i pozivajući ga na oružje.
U Takovu, tog dana s proleća 1815, Miloš je javno prekinuo sa Turcima i postao vođ velikog ustanka koji će na kraju Srbiji doneti državnu autonomiju, a Milošu naslednu titulu Kneza i ugled prvog srpskog gospodara. U tom trenutku, nije imao više od trideset i pet godina.
Ako je Karađorđeva buna bila ispunjena junačkim bitkama protiv Turaka, Drugi ustanak bio je osoben po srpljivim i upornim pregovaračkim uspesima sa neprijateljem. Za razliku od Karađorđa, Miloš je uvek ostavljao mogućnost za sporazum. I kada je ratovao, on je na umu imao dogovor sa Turcima. Wegova lukava priroda koja nikad nije odavala prave misli i osećanja Miloševa, njegovo na izgled pomirljivo, ponekad dodvoričko držanje prema Turcima dali su sasvim drukčiji karakter Drugom ustanku. Koliko su Karađorđe i Miloš bili različiti i po temperamentu i po ponašanju, toliko su drukčije bile i bune na čijem čelu su se nalazili. Bila su to u stvari dva lica Srbije i srpskih obeležja. Jedno plahovito, ustaničko, prkosno, ponosno, ali i rušilačko. Drugo lelujavo, prevrtljivo, pomirljivo, neiskreno, ali u krajnjem cilju uspešno. To dvojstvo u srpskom nacionalnom karakteru obeležiće srpsku istoriju ne samo s početka devetanestog veka, nego i u mnogim docnijim decenijama.
Istinski rat između Srba i Turaka vodio se samo tokom prve godine ustanka.
Najveća bitka Drugog srpskog ustanka vodila se na Qubiću i maju 1815. godine. Posle teških borbi u kojima su na početku Turci bili uspešniji, Srbi su u protivudaru do nogu porazili neprijatelja i osvojili grad čačak. Odmah potom, srpski ustanici uspeli su da oslobode gotovo čitav istočni deo Beogradskog Pašaluka, kao i gradove Požarevac, Batočinu, Ranovac, ćupriju i Poreč. U ovim borbama istakle su se vojvode Pavle Cukić, Petar Moler, Stevan Dobrnjac, Marko Abdula Todorović i naravno sam knez Miloš.
U sledeća tri meseca srpska vojska oslobodila je ceo Pašaluk osim velikih gradova (Beograd, Šabac, Soko, Užice, Smederevo).
Srpski vojni uspesi odjeknuli su i van granica Srbije. Mnogi srpski emigranti iz Prvog srpskog ustanka vratili su se u zemlju i pridružili novoj buni. Prota Mateja Nenadović redovno je obaveštavao ruske i austrijske vlasti o događajima u Srbiji. Sam karađorđe živo se interesovao za napredovanje srpskih ustanika. Mobilizacija ruske dunavske armije u julu 1815. bio je znak Turcima da sa Srbima moraju naći mirno rešenje.
Istovremeno, Miloš je dobro znao da ratnički uspesi ne mogu trajno da reše srpsko pitanje. Uporno je ponavljao da je ustanak uperen protiv zuluma Sulejman-paše Skopljaka, a ne protiv zvanične osmanske vlasti.
Pregovori sa Turcima počeli su već jula i avgusta te iste, 1815. godine. Prvo sa Huršid-pašom, a zatim i sa Marašli Ali-pašom. Posle mnogo natezanja, Porta je najzad početkom 1816. poslala osam fermana (dokumenata) koji su uređivali odnose između Srba i Turaka.
Na osnovu pisanja Mihaila Gavrilovića suština ovih uredbi sastojala se u sledećem: 1. carina će se naplaćivati strogo po tarifama; srpski trgovci ne smeju se globiti; 2. spahije mogu uzimati desetak strogo po beratima; 3. svaki Srbin može se slobodno kretati i trgovati po celoj Carevini; 4. porez će se plaćati u dve rate godišnje (o đurđevdanu i Mitrovdanu); 5. vojna posada u Srbiji može psotojati samo u gradovima, isključuje janičarske porodice i može biti sastavljena samo od dobrih Turaka iz Rumelije; 6. po gradovima i palankama uz turskog starešinu sedeće i po jedan srpski knez; dopušta se i jedan stalni savet u kojem će svaka nahija imati po jednog predstavnika; 7. Sultan prašta Srbima svu raniju neposlušnost; 8. Porta je znatno smanjila harač prema onome koliko je iznosio pod Sulejman-pašom.
Ovi ustupci koje je Porta učinila Srbiji nisu ni izbliza ispunjavali srpske zahteve. Umesto pune autonomije, Srbi su dobili nesigurne garancije posebnog statusa u Carevini. Ni sam knez Miloš nije dobio nikakva jemstva svog položaja. Ali, i pored toga, Srbi su uspeli u glavnom: strahovladu Sulejman-paše, zamenio je uređen režim Marašli Ali-paše. Sultanov predstavnik u Beogradskom Pašaluku, beogradski paša, održavao je veze sa narodom preko knezova i Narodne kancelarije. Ali, sve je to funkcionisalo slabo i otežano. Pravo rešenje sprskog pitanja još se nije ni naziralo…
I pod tako nepovoljnim okolnostima, knez Miloš se okrenuo uspostavljanju unutrašnje vlasti u Srbiji. Svoje mesto predsednika Narodne kancelarije vešto je iskoristio da ukloni one srpske starešine koji su mogli da ugroze njegovu ličnu prevlast.
Prvi od tih sukoba bio je Milošev spor sa Petrom Molerom. Moler je bio jedan od uvaženih prvaka Drugog ustanka i nadzornik u Narodnoj kancelariji. On je uporno držao da Srbijom treba da vladaju četiri najistaknutija predvodnika u narodu (knez Miloš, Pavle Cukić, Prota Mateja Nenadović i on sam), svaki u nekoliko nahija u kojima je imao najjači uticaj.
………………………………………………………..
