Za Mihailove vlade nastavlja se proces evropeizacije gradskog života započet za vreme prve vlade kneza Miloša i ustavobranitelja. Tradicionalnu mušku i žensku gradsku nošnju zamenjuje srednjoevropsko odelo. U građevinarstvu postepeno se napušta balkanski stil. Najpre na Mihailovom dvoru, a potom i u kućama uglednijih Beograđana, održavaju se balovi. Uvodi se običaj dočeka Nove godine. U Beogradu i u unutrašnjosti formiraju se streljačke družine. Slikar Steva Todorović osniva „Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje“. U beogradske knjižare stižu strane knjige i novine. Priređuju se i prve konjske trke. Smrt jednog mladog oficira na konjskim trkama izaziva veliko uzbuđenje u javnosti i taj događaj Zmaju služi kao povod da napadne kneza Mihaila u pesmi „Vidovdanu“.
Poslednje godine vladavine kneza Mihaila nastaje preokret. Posle sklapanja vojne konvencije sa Grčkom, Mihailo odustaje od aktivne spoljne politike i otpušta Iliju Garašanina sa položaja predsednika vlade. Za Garašaninovu smenu postojao je još jedan razlog: Mihailo je nameravao da se oženi svojom bliskom rođakom Katarinom, unukom gospodar Jevrema Obrenovića. Garašanin se tome usprotivio. Posle sastanka sa grofom Andrašijem, zajedničkim ministrom spoljnih poslova Austro-Ugarske na svome poljoprivrednom dobru u Ivanki, Mihailo usmerava svoju spoljnu politiku prema Austro-Ugarskoj. Za ovu promenu spoljne politike postoje tri mogućna objašnjenja. Po jednom, vojne pripreme potpuno su iscrple materijalnu snagu zemlje, a ono što se postiglo nije bilo dovoljno za ozbiljnije ratovanje. U takvoj situaciji aktivna spoljna politika izlagala bi zemlju ozbiljnim opasnostima. Drugo objašnjenje jeste da je Mihailo shvatio da je predajom gradova Srbija dobila sve što su velike sile bile spremne da joj daju i da se u dogledno vreme ništa više ne može očekivati. Prema trećem objašnjenju, Mihailu je stavljeno do znanja da velike sile neće dopustiti nikakve teritorijalne promene na Balkanu.
Ova promena spoljne politike pogoršala je, ionako rđave odnose kneza Mihaila sa Ujedinjenom omladinom srpskom. Godine 1867. policija zabranjuje rad Omladinskoj skupštini u Beogradu, a nešto kasnije srpska vlada zabranjuje svaku aktivnost Omladine na teritoriji Kneževine Srbije. Ni ekonomske mere za zaštitu seljaka nisu dale one rezultate koji su se očekivali. Već 1862. godine osnovana je Uprava fondova koja je, između ostalog, trebalo da daje jeftin kredit zemljoradnicima. Dogodilo se suprotno od očekivanog. Zelenaši su kod Uprave fondova uzimali jeftin kredit, da bi potom novac davali seljacima uz visoke kamate. Bilo je to vreme kada su se davanjem novca pod interes, kako to kaže Slobodan Jovanović, bavili svi. Jedan od Mihailovih poslednjih planova bio je pokušaj izgradnje železničke pruge kroz Srbiju. Počeli su pregovori sa stranim preduzećima koje je prekinula iznenadna Mihailova smrt. Ideja o izgradnji železnice nije bila dobro primljena u većem delu srpske javnosti, jer se smatralo da će železnica učiniti ionako zaostalu Srbiju još više zavisnom od Evrope i da će od te izgradnje biti više štete nego koristi.
Knez Mihailo ubijen je 29. maja 1868. godine prilikom jedne šetnje u Košutnjaku. Kao što često biva, posle Mihailove smrti nastala je neka vrsta njegovog kulta. Zaboravljene su sve njegove mane i, ako tako može da se kaže, postao je mnogo popularniji posle smrti, nego što je za života bio. Na vest o pogibiji kneza Mihaila ministar vojni Milivoje Petrović-Blaznavac pohitao je u beogradski Grad i uz pomoć vojske proglasio za kneza maloletnog unuka gospodara Jevrema koji je u to vreme živeo u Parizu. Na taj način, Blaznavac je spasao dinastiju Obrenovića, jer Mihailo nije imao dece pa nije postojao prestolonaslednik. Ubice kneza Mihaila braća Radovanovići i njihovi saučesnici osuđeni su na smrt i streljani na Karaburmi. Atentat na kneza Mihaila namesnički režim je iskoristio da se obračuna sa pristalicama dinastije Karađorđevića i sa porodicom Nenadovića iz koje je poticala knjeginja Persida za koju se tvrdilo da je bila jedan od organizatora atentata.
Posle ubistva kneza Mihaila formirano je privremeno namesništvo koje je, u skladu sa Zakonom o nasleđu prestola, sazvalo skupštinu koja je imala da potvrdi izbor novoga kneza i da izabere stalno namesništvo. Za namesnike su izabrani Milivoje Petrović-Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Praktično, namesničku vlast vršili su Blaznavac i Ristić, pošto je Gavrilović već bio star i nije se mešao u državne poslove. Prvi korak novog namesništva bilo je donošenje Ustava od 1869. godine. Taj Ustav predviđao je jednu državu koja bi bila kombinacija parlamentarne monarhije i policijskog sistema. Da bi se do tog Ustava došlo, namesnici su se nagodili sa liberalima. Proganjani zbog svoje isključivosti za vreme vlade kneza Mihaila, liberali su pristali na kompromis. Rezultat toga kompromisa bio je Ustav od 1869. godine. Ustav je zakonodavnu vlast prepuštao Narodnoj skupštini, ali je zakonodavnu inicijativu davao isključivo vladi. Načelno, Ustav je garantovao sva građanska prava i političke slobode, ali je dalju razradu tih načela ostavljao zakonodavcu. Zakoni koji su na osnovu tog Ustava doneti praktično su i građanska prava i političke slobode učinili fiktivnim. U javnosti se govorilo da je vlast ono što je davala jednom rukom, drugom rukom uzimala. Dve trećine poslanika birao je narod, a jednu trećinu postavljao knez ukazom. Ustanovljen je visok birački cenzus. Glasanje je bilo javno i birači nisu birali poslanike nego poverenike koji su potom učestvovali u izboru poslanika. Javno glasanje i sistem poverenika omogućavali su vlastima da bitno utiču na izborne rezultate. Kneževski poslanici omogućavali su vladi da obezbedi skupštinsku većinu ukoliko na izborima ne bi dobro prošla. Državni činovnici, penzioneri i advokati nisu mogli biti narodni poslanici. Na taj način, opoziciono orijentisana inteligencija bila je isključena iz Skupštine. Inteligenciju su u Skupštini predstavljali kneževi poslanici koje je narod zvao „vladinima“. Oficiri i podoficiri nisu imali pravo glasa i nisu mogli biti birani za narodne poslanike, ali su mogli da budu kneževi poslanici. Ministri nisu mogli biti poslanici.
Novi Ustav naišao je na kritike, pretežno u novosadskoj štampi. Jedan od najoštrijih kritičara novog Ustava bio je Svetozar Marković koji se člankom „Naše obmane“ oglasio kao politički čovek. Marković je studirao u Rusiji i Švajcarskoj i tamo se upoznao sa socijalističkim idejama. U to vreme bio je na čelu levog krila Ujedinjene omladine srpske i ubrzo došao u sukob sa glavnim omladinskim ideologom Vladimirom Jovanovićem. U Ujedinjenoj omladini srpskoj formirala su se dva krila – liberalno, na čijem je čelu bio Vladimir Jovanović, i socijalističko, na čijem je čelu bio Svetozar Marković. Ostavši bez državne potpore, Marković se vraća u zemlju i pokreće prvi socijalistički list Radenik, 1870. godine. Uprkos ograničenjima i smetnjama koje je pravila vlast u svakom opozicionom delovanju, u Srbiji se javljaju dva vida opozicije. Jedan su bili konzervativci, deo birokratije iz vremena kneza Mihaila koja nije učestvovala u Blaznavac-Ristićevoj nagodbi sa liberalima, a drugi – pristalice Svetozara Markovića. Bliski konzervativcima i povezani sa njima porodičnim vezama bili su izvesni krugovi intelektualaca koji su sa Zapada doneli liberalne ideje. Za razliku od starokonzervativaca, koje su vodili Jovan Marinović i čiča Danilo Stefanović, intelektualci koje su predvodili Milan Piroćanac i Stojan Novaković nazivali su se u javnosti mladokonzervativcima. Mladokonzervativcima bili su bliski liberalski disidenti koji nisu prihvatili kompromis 1869. godine i koje je predvodio Ljubomir Kaljević. Oko Svetozara Markovića okupljala se levo orijentisana inteligencija kojoj su u podjednakoj meri bile bliske socijalističke i radikalne ideje. Godine 1873. oglasila se jedna grupa seljačkih poslanika oštrom kritikom birokratskog sistema, zahtevima da se seljaci zaštite od zelenaša, smanje činovničke plate, ukinu penzije i obezbedi jeftin kredit za zemljoradnike. Tu grupu su predvodili i pop Milija Milovanović i Adam Bogosavljević. Adam Bogosavljević studirao je pravo na Velikoj školi, ali nije hteo da da završni ispit da ne bi došao u iskušenje da jednog dana zatraži državnu službu i postane činovnik. Između tzv. Adam-Milijine grupe i umerenih pristalica Svetozara Markovića postojala je velika bliskost. Tokom svog političkog delovanja, Marković je razvio živu publicističku aktivnost i posle zabrane Radenika pokrenuo list Javnost. Kada je Javnost zabranjena, Marković je pokrenuo Glas javnosti. Po političkim idejama socijalist, Marković je po svojim filozofskim idejama bio prirodnjački materijalista. Godine 1874. jedan od najbližih Markovićevih saradnika, Pera Todorović, pokreće književni i politički časopis Rad u kome populariše socijalističke ideje ruskih socijalista-utopista i nemačkih prirodnjačkih materijalista. Na opštinskim izborima 1875. godine pristalice Svetozara Markovića osvojile su opštinsku upravu u Kragujevcu. U prevelikom oduševljenju, oni su kragujevačkim ulicama proneli crveni barjak na koje je bila ispisana reč „samouprava“. Vlasti su u ovome videle znak pobune, raspustile opštinsku upravu, a učesnike demonstracija stavile pod sud.
Posle smrti kneza Mihaila, namesnici su, imajući u vidu unutrašnju situaciju, izbegavali svaku aktivniju spoljnju politiku. Za razliku od kneza Mihaila, koji se pred kraj života okrenuo Austriji, namesnici su, isto tako oprezno, počeli da se udaljavaju od Austrije i približavaju Rusiji. Tu politiku nastavio je knez Milan približavajući se Rusiji bez ikakve rezerve. Kada je 1875. godine izbio bosansko-hercegovački ustanak, u srpskoj javnosti javio se jak pokret za objavu rata Turskoj. Ruska vlada savetovala je knezu Milanu da Srbija ne ulazi u rat pre nego što Rusija napadne Tursku. Neophodan uslov da Rusija napadne Tursku bilo je sklapanje rusko-austrijskog sporazuma o tome da će ko u slučaju raspada Turske dobiti i šta će na Balkanu biti ruska, a šta austrijska interesna sfera. Slovenofilski komiteti i ruski ambasador u Carigradu general Ignatijev požurivali su Srbiju da uđe u rat. Te dve ruske politike izazvale su veliku zabunu u Beogradu i na kraju je preovladalo mišljenje da ruska vlada, iz izvesnih obzira, ne može direktno da savetuje intervenciju i da to čini preko slovenofilskih komiteta. U leto 1876. Srbija i Crna Gora oglasile su rat Turskoj. Slovenski komiteti dali su pomoć u novcu i poslali jedan dobrovoljački odred kojim je komandovao general černjajev. Predenjen u srpskoj Vrhovnoj komandi, černjajajev je postavljen za glavnokomandujućeg srpske vojske. Posle početnih srpskih uspeha, ratna sreća se okrenula u korist Turske. Turci su zauzeli i zapalili Zaječar i Knjaževac i naneli težak poraz srpskoj vojsci kod đunisa. Srbija je ponudila Turcima primirje, što je Porta, u prvi mah, odbila, jer se u Carigradu pomišljalo na to da se Srbija može ponovo osvojiti. Zajednički pritisak svih evropskih velikih sila na Carigrad naveo je Tursku da pristane na primirje. U međuvremenu došlo je do dogovora između austrijskog i ruskog para o podeli interesnih sfera na Balkanu. Kada je Rusija objavila rat Turskoj, ona je pozvala Srbiju da joj se priključi. Srbija je oklevala, čekajući da ruska vojska postigne određenu prednost. Tek pošto su Rusi pobedili Turke kod Pančeva, Srbija je ušla u rat. Drugi rat bio je uspešniji od prvoga. Nadirući prema jugoistoku, srpska vojska oslobodila je Niš i Pirot, a u prodoru na jug došla do Vranja.
Posle poraza kod Plevne Turska je zatražila mir. Mirovni ugovor sklopljen je u San-Stefanu i njegov tvorac bio je general Ignatijev. Stvorena je velika bugarska država koja je obuhvatila današnju Bugarsku, Makedoniju, delove Albanije i veći deo teritorija koje su Srbi oslobodili. Srbija je dobila neznatno proširenje i od Velić mesta koje je oslobodila ostao joj je samo Niš, a čak i njega su Rusi bili spremni da daju Bugarima. Stvaranje velike Bugarske poremetilo je ravnotežu na Balkanu i Rusiju učinilo odlučujućim faktorom u tom delu Evrope. Velike sile bile su sklone da u Bugarskoj vide pre neku vrstu ruske gubernije, nego nezavisnu državu. Zbog toga se u Berlinu sastao mirovni kongres, koji je imao za cilj reviziju Sanstefanskog ugovora. Od velike Bugarske ostale su dve mele države Bugarska i Istočna Romelija – pod vrhovnom vlašću sultana. Srbija je dobila nezavisnost. priključeni su joj niški, pirotski, politički i vranjski okrug, tako da se njena teritorija skoro udvostručila. Uz obavezu da naknadi turskim posednicima zemlju oduzetu zbog ukidanja feudalnog poretka, Srbija je bila dužna i da izgradi železničku prugu koja će povezati Tursku i vazalne bugarske kneževine sa Evropom. Tajnim dogovorima, Srbija se našla u austrijskoj interesnoj sferi. Austro-Ugarska dobija le mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski sandžak. Tajni protokol davao je Austro-ugarskoj pravo da kada se steknu uslovi anektira Bosnu i Hercegovinu, ali ne i Novopazarski sandžak. Posle smrti Svetozara Markovića (1875) nastaje raslojavanje u njegovom pokretu. Sam Marković pred kraj života počeo je da se udaljava od apstraktnih socijalističkih ideja i da se približava nekoj vrsti političkog radikalizma. Prelomnu tačku u njegovom razvoju predstavljala je knjiga Srbija na istoku u kojoj je zastupao tezu da samo demokratska Srbija može da bude srpski i balkanski Pijemont. Odmah posle drugo rata Ristić-Milojkovićev režim pokušao je da se obračuna sa svojim političkim protivnicima. U Topoli je pod nerazjašnjenim okolnostima izbila buna za čije su kolovođe proglašeni pukovnik Jevrem Marković, brat Svetozara Markovića, Ilija Milosavljević – Kolarac i Aćim čumić, jedan od vođa mladokonzervativaca, koji je samo dve godine pre toga bio predsednik srpske vlade. Marković je bio jedan od najsposobnijih srpskih oficira. Neposredno pred rat dao je ostavku na vojnu službu i posvetio se politici. U Narodnoj skupštini pripadao je opozicionoj grupi koja je bila bliska Svetozaru Markoviću. jedan od poslanika te grupe bio je i mladi beogradski inženjer Nikola Pašić. Za vreme srpsko-turskog rata, Marković se ponovo aktivirao. Presudom prekog suda Marković je osuđen na smrt i streljan, a Kolarac i čumić su osuđeni na dugogodišnju robiju u teškom okovu.
Od pristalica Svetozara Markovića i pripadnika Adam-Milijine grupe formiran je u Narodnoj skupštini jedan opozicioni klub. Drugi opozicioni klub osnovali su mladokonzervativci udruženi sa mladoliberalima. Iz prvog kluba razvila se Radikalna stranka, a iz drugog Napredna stranka. U početku su ta dva kluba međusobno sarađivala. Radikali su pošli od Markovićeve pretpostavke da samo demokratska Srbija može da bude srpski Pijemont i iz toga izveli zaključak da Srbija može da postane demokratska samo ako se široki narodni slojevi uključe u politiku i u njoj imaju odlučujuću reč. Svoju akciju radikali su usmerili prema seljaštvu kao najbrojnijem i ekonomski najznačajnijem društvenom sloju. Naprednjaci, u principu, nisu nisu odbacivali načela parlamentarne demokratije, ali su smatrali da narod treba prvo prosvetiti, pa mu tek onda dati političke slobode. U to vreme, u većini republikanci, radikali su za model države uzimali Švajcarsku koja se u tadašnjoj Evropi smatrala uzorom demokratskog uređenja. U spoljnoj politici radikali su se okrenuli prema Rusiji. Njima nasuprot, naprednjaci su uzimali Prusku, kao zemlju čiji red i disciplina najbolje mogu da unaprede jednu zaostalu i neprosvećenu zemlju kao što je Srbija. U prilog svojoj tezi, naprednjaci su navodili činjenicu da je Pruska samo godinu dana radnije sa uspehom izvela nemačko nacionalno ujedinjenje. U spoljnoj politici naprednjaci su naginjali oslanjanju na Austro-Ugarsku.
U početku, ma koliko različiti, radikali i naprednjaci udružili su se s ciljem da sruše liberalsku vladu Jovana Ristića. Pre ratova bezrezervno odan Rusiji, knez Milan je posle Berlinskog kongresa i razočarenja u Ruse otišao ud rugu krajnost i potpuno se podredio Austriji. Uz to, izgledalo mu je da je Ristić zbog uspeha na Berlinskom kongresu isuviše osilio i da nije shvatio neophodnost srpske spoljnopolitičke preorijentacije. Nepoverljiv prema radikalima, knez se okrenuo naprednjacima. Pri korak približavanja Srbije Austro-Ugarskoj bilo je sklapanje trgovinskog ugovora sa bečkom vladom. Uslovi koje je Austrija ponudila učinili su se Ristiću nepovoljnima. Knez je insistirao da se oni prihvate i Ristić je dao ostavku. Vladu je obrazovao voša naprednjaka Milan Piroćanac. Bivši sekretar kneza Mihaila, Piroćanac je izišao na glas kao stručnjak za ustavna pitanja i kritičar Ustava od 1869. godine. U prvi mah, naprednjaci i radikali mislili su da na izboru izađu u koaliciji. Kad od koalicije nije bilo ništa, radikali su tražili od ministra unutrašnjih dela Milutina Garašanina da se policija ne meša u izbore. Garašanin im je odgovorio da mogu da računaju na solidnu manjinu, ali da nikako ne moguć dobiti većinu. Otpočela je oštra izborna borba, a izborni rezultat dao je malu prednost radikalima. Naprednjaci su se ispomogli kneževskim poslanicima. Pored borbe u narodu, naprednjačko-radikalski sukobi preneli su se i u štampu. U glavnom radikalskom listu Samoupravi Pera Todorović nije samo popularisao radikalske ideje, nego je i lično napadao naprednjačke voše ne prezajući ni od kleveta. Ne tako retko Todorović je napadao i kneza Milana što ni u jednoj parlamentarnoj monarhiji nije bilo dopušteno. Naprednjaci su u svom organu Videlo dokazivali da su radikali demagozi i bukači, da u njihovim redovima ima nogo protivnika dinastije, privatne svojine i svih srpskih svetinja. Liberalima je u pomoć pritekao iz Novog Sada Laza Kostić, koji je postao urednik njihovog organa Srpska nezavisnost.
………………………………………………………………………………………………………………..
