Udruženi Obrenovićevci i liberali oborili su, na Svetoandrejskoj skupštini, kneza Aleksandra Karađorđevića i vratili na vlast „starog gospodara“ Miloša Obrenovića. Izabran za kneza, Miloš je sačekao da se njegove pristalice najpre obračunaju sa pobeđenim protivnicima, pa da se on tek onda vrati u zemlju. Nastalo je zbacivanje činovnika, hapšenje političkih protivnika; Vučić je pod nerazjašnjenim okolnostima umro u zatvoru, mitropolit Petar Jovanović morao je da ode iz zemlje. Tek pošto je obračun završen, Miloš se vratio u Srbiju.
Druga Miloševa vlada bila je jedna kombinacija despotizma i demagogije. Pokušao je da vlada zajedno sa liberalima, ali je ubrzo došao u sukob sa njima. Uspeo je da povrati nasledstvo kneževskog dostojanstva svojoj porodici, a onda je, da bi se popularisao, zaoštrio odnose sa Turskom. Vojsku i policiju stavio je pod svoju direktnu komandu. Odbio je da prizna Ustav od 1838. godine. Upravno-sudski postupak, pod ustavobraniteljima izrađen po austrijskom uzoru, znatno je uprostio i zadržao sebi pravo na konačne odluke. Neke od seljačkih dugova je otpisao; druge smanjio. Ukinuo je neke sitnije takse i prireze, u prvom redu šumsku taksu, što je bila neobično popularna mera. Uveo je opštinske koševe, u koje su seljaci bili obavezni da daju određene količine žita, koje se potom delilo narodu u slučaju gladi ili nekih drugih neprilika, kao što su sušne godine, poplave ili, kasnije, posle Miloševe smrti, u ratnim uslovima. Ta mera ostala je u Srbiji na snazi sve do poraza 1915. godine. Pristao je, posle dužeg otpora, da mu se odredi civilna lista, ali i dalje nije pravio razliku između državne i lične blagajne. Osiromašio tokom izgnanstva, Miloš je pri kraju života postao škrt. Starao se da što više novca uđe u državnu kasu i zatezao oko svake državne isplate. I za vreme svoje druge vlade, Miloš je Srbiju posmatrao kao svoje privatno vlasništvo, i brinuo se o državi na onaj način na koji se domaćin brine o svom privatnom imanju.
Na početku svoje vladavine, knez Mihailo nagovestio je raskida sa patrijarhalnim despotizmom kneza Miloša i obznanio je da zakon postaje najviša volja u Srbiji. Milošev režim imao je da se zameni prosvećenim apsolutizmom i Mihailova pravna država bila je jedna policijska država u kojoj je birokratija bila oslobođena svake političke odgovornosti. Prema Mihailovom shvatanju, Srbija ima preče zadatke od uvođenja u život liberalnih ideja. Srbija je, i kulturno i privredno, isuviše zaostala zemlja da bi bila zrela za demokratske institucije.
U spoljnoj politici knez Mihailo imao je za cilj obezbeđenje nezavisnosti Srbije, a unutrašnjoj stvaranje moderne evropske države. Kao preduslov jednog i drugog bilo je stavljanje van snage Ustava od 1838. godine. Ustav od 1838. godine omogućavao je Turskoj da se meša u srpske unutrašnje stvari i, praktično, davao svu vlast savetskoj oligarhiji. Zakonom o Državnom savetu, promenjena je uloga ovog tela. Po Ustavu od 1838. svemoćan, Savet je pod Mihailovom vladom postao jedno administrativno telo koje se bavi izradom zakona po kneževim željama, predstavlja najviši upravni sud koji tumači akta državnih vlasti i ima poslednju reč u administrativnim sporovima. Zakonom o Narodnoj skupštini izmenjena je uloga ove ustanove i od Narodne skupštine, kakva je bila u vreme pada Aleksandra Karađorđevića, stvoreno je jedno savetodavno telo koje je moglo da saopšti knezu narodne želje, a od kneževe procene zavisilo je da li će te želje biti ispunjene ili ne. Skupština se sastajala jedanput u tri godine, a na njen sastav imale su znatnog uticaja policijske vlasti. Posle donošenja ova dva zakona, Ustav od 1838. godine praktično je prestao da važi.
Da bi ostvario svoje namere knez Mihailo je pokušao da se izmiri sa svojim ranijim političkim protivnicima. Po povratku u Srbiju, knez Miloš se svetio onima koji su ga prognali, a ubrzo potom došao je u sukob i sa liberalima. Kada je knez Mihailo 1860. godine došao na vlast, progoni Karađorđevićevih i Vučićevih pristalica bili su u punom jeku. Mihailo je prekinuo te progone i ubrzo se nagodio sa jednim od vođa ustavobranitelja Ilijom Garašaninom kome je poverio vođenje spoljne politike. Uređenje administracije bilo je povereno Nikoli Hristiću.
U pripremi za oslobođenje od Turske prvi korak je bilo formiranje narodne vojske. Osnovni problemi bili su slabo naoružanje i nedostatak stručnog komandnog kadra. Da bi organizaciju vojske sproveo kako valja doveden je iz Francuske pukovnik Ipolit Monden, koji je organizovao Narodnu vojsku. Narodna vojska delila se na tri poziva. Bila je podeljena na bataljone i svako okružno mesto imalo je svoj bataljon. Vojnici su služili vojsku u svome kraju. Pored redovnog roka, bili su pozivani, svake godine, na kraće vežbe. Bataljonima su komandovale lokalne starešine. Određeni broj mlađih starešina poslat je u vojne škole u Francusku, Prusku i Rusiju. Velike sile, u prvom redu Austrija i Turska, protivile su se ozbiljnijem naoružavanju srpske vojske. Posebno su pravile teškoće oko nabavke topova. Naoružavanje vojske zahtevalo je velike izdatke koji su često prevazilazili realne ekonomske mogućnosti zemlje. Da bi se obezbedio novac za naoružanje uvedene su razne fiskalne mere od kojih je najznačajnija bila povećanje poreza sa pet talira na šest.
Spoljnopolitička akcija odvijala se na dva plana. Knez Mihailo pomišljao je na jedan balkanski savez koji ne bi obuhvatao samo Srbiju, Crnu Goru i Grčku, nego bi se u njega uključili i oslobodilački pokreti naroda pod turskom vlašću. U tim Mihailovim planovima značajno mesto zauzimali su Bugari.
Odnosi sa Crnom Gorom u početku su bili dobri. Postojao je plan o podeli Bosne i Hercegovine, tako što bi Bosna pripala Srbiji, a Hercegovina Crnoj Gori. U isto vreme, 1861. godine, knez Mihailo je poslao Iliju Garašanina u Peštu, da radi na izmirenju ugarskih Srba sa mađarskom opozicijom. Uspostavljene su veze sa đakovačkim biskupom Štrosmajerom i sa Narodnom strankom u Hrvatskoj. Za vreme crnogorsko-turskog sukoba i hercegovačke bune 1862. godine Srbija je, po savetu Austrije, ostala pasivna i srbijansko-crnogorski odnosi su privremeno zahladneli. Ono do čega je knezu Mihailu bilo stalo bilo je uspostavljanje boljih odnosa sa Rusijom. Na početku Mihailove vlade, Rusija je prema Srbiji zauzela rezervisan stav. Mihailova apsolutistička unutrašnja politika dovela je, ubrzo, posle prividnog pomirenja sa opozicijom, do novih sukoba između kneza i liberala. Rusija je podržala liberalnu opoziciju, a liberali su pomišljali na to da zbace Mihaila i zamene ga nekim ruskim knezom iz carske kuće ili iz neke značajne ruske aristokratske porodice.
Sledeći politiku svoga oca koji je nastojao da se Turci isele iz Srbije i da se turske vojničke posade povuku iz gradova, Mihailo je odmah po dolasku na vlast pokušao da se u tom smislu sporazume sa Turskom. Podržana od Engleske i Austrije, Turska je te predloge odbila. Međutim, odnosi između srpskog i turskog stanovništva u Srbiji postajali su sve napetiji i tu napetost srpska vlada nastojala je da iskoristi. Jedan incident, kada je na čukur-česmi, u Beogradu, 15. juna 1862. godine turski vojnik ubio jednog srpskog mladića, doveo je do obračuna između Srba i Turaka. Tokom nereda turski topovi sa beogradskog grada bombardovali su Beograd. Mihailo je ponovio zahtev za iseljenje Turaka iz Srbije i stavio u izgled mogućnost srpsko-turskog rata. Na međunarodnoj konfederaciji u Carigradu Mihailov zahtev podržali su Rusija i Francuska, ali su se Austrija i Engleska tom zahtevu usprotivile. Mihailo je dobio minimalne ustupke. Nezadovoljan postignutim, Mihailo se odlučio na dugoročnu diplomatsku akciju. Naš stalni predstavnik u Carigradu Jovan Ristić pregovarao je sa poslanicima velikih sila na Porti i tražio od njih da izvrše pritisak na sultana. Istovremeno, pregovarao je i sa velikim vezirom. Filip Hristić otišao je u zvaničnu misiju u London. Jedan od vođa liberalne opozicije Vladimir Jovanović uputio se, privatno, u Englesku i pokušao da utiče na englesko javno mnjenje. Pregovori su se konačno završili 1867. godine, kada su turske posade napustile Beograd, Smederevo, Kladovo, Šabac, Užice i Soko na Drini. Turski suverenitet formalno je sačuvan na taj način što se u aktu o predaji gradova predstavilo da je sultan poverio Srbima gradove na čuvanje. Kao znak turskog suvereniteta ostala je turska zastava pored srpske, koja joj se priključila na bedemima ustupljenih gradova.
Mihailova unutrašnja politika izazvala je veliko nezadovoljstvo među liberalnom inteligencijom. Učesnici prevrata od 1858. godine, liberali nisu bili samo nezadovoljni Mihailovim režimom, nego su se na izvestan način osećali i izigranima. Oni su počeli borbu u javnosti, ali ih je stroga cenzura ubrzo onemogućila. Onemogućeni da se bore protiv Mihailovog režima štampom, oni su se povukli u naučne institucije i pod vidom naučnih istraživanja kritikovali Mihailov režim. Najjače uporište imali su u Srpskom učenom društvu sve dok Mihailov režim nije januara 1864. godine, zbog predavanja koje je držao Vladimir Jovanović, obustavio rad ove naučne institucije.
Onemogućeni u Srbiji, liberali prenose borbu protiv Mihailovog režima u Novi Sad i u krugu oko Svetozara Miletića stiču ozbiljne saveznike. Vladimir Jovanović odlazi u Švajcarsku i pokreće list Sloboda. Mihailova vlada zabranjuje novosadskoj Zastavi i Jovanovićevoj Slobodi ulazak u Srbiju. Jedan deo liberala vodi borbu protiv kneza Mihaila kroz Ujedinjenu omladinu srpsku. U početku je knez Mihailo bio naklonjen omladini i čak je bio spreman da je materijalno potpomaže. Osnovana 1861. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska imala je za cilj oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja. U početku ona odobrava Mihailovu spoljnu politiku i mnogi omladinci učestvuju u stvaranju tajnih odbora u Bosni. Posle bombardovanja Beograda, omladina bodri kneza Mihaila da zarati s Turskom. Mihailovo opredeljenje za diplomatsku akciju izaziva među omladinom veliko razočarenje. Kritikujući Mihailovu unutrašnju politiku, omladina dolazi u sukob s njim.
Ako je Mihailo želeo da se izmiri sa Karađorđevićima, Karađorđevići nisu želeli da se mire sa njim. Godine 1863. otkrivena je zavera kojoj je na čelu stajao bivši državni savetnik Antonije Majstorović i za koju se tvrdilo da iza nje stoji supruga Aleksandra Karađorđevića, kneginja Persida. Istragom se ispostavilo da je zavera manje ozbiljna nego što se u početku sumnjalo. Prvostepeni sud oslobodio je veći broj optuženih, našao je da delovanje optuženih ne može predstavljati zaveru i izrekao samo nekoliko blažih kazni za uvredu vladaoca i nepoštovanje zakona. Veliki sud preinačio je presudu prvostepenog, našao da nema nikakvog krivičnog dela i sve optužene oslobodio svake odgovornosti. Nezadovoljan presudom Velikog suda, knez Mihailo je u njegovom postupku video svojevrsnu zaveru, suspendovao sudije, izveo ih na sud i osudio na dugogodišnju robiju. Među zaverenicima bio je i jedan od vođa liberala Milovan Janković. Po svojim političkim uverenjima republikanac, Janković nije mogao imati nikakve veze sa Karađorđevićima. U javnosti se verovalo da je Mihailo, obračunavajući se sa Karađorđevićima, želeo, usput, da se obračuna i sa liberalima. I drugi liberalski prvak Jevrem Grujić osuđen je kao sudija Velikog suda zajedno sa ostalim sudijama.
Proces raspadanja porodičnih zadruga, ubrzan posle donošenja Građanskog zakonika od 1844. godine, nastavio se i u vreme Mihailove vlade. Prilikom raspadanja zadruga, noga imanja su bila isuviše mala, kako se pokazalo, da bi svi bivši zadrugari dobili dovoljno zemlje. Mala siromašna seljačka imanja često nisu bila dovoljna da bi se porodice prehranile. U izmenjenim životnim uslovima dolazi do naglog zaduživanja seljaka. Seljaci se, uglavnom, u nedostatku banaka, zadužuju kod zelenaša uz velike kamate. Te kamate iznosile su, često, i 30 do 40 procenata godišnje, kao što su i nominalni iznosi na obligacijama glasili, ponekad, na veće iznose od onih koje je dužnik primio.
Pored zvaničnih Srpskih novina vladinu politiku zastupao je i list Vidovdan, oko koga se okupio veći broj intelektualaca koji su podržavali Mihailov režim. Pred kraj Mihailove vlade liberal Ljubomir Kaljević pokrenuo je list Srbija koji je uprkos smetnjama cenzure uspeo da se održi duže vreme. Godine 1864. Stojan Novaković pokrenuo je književno-naučni časopis Vila oko koga su se okupili najistaknutiji predstavnici romantičarske književnosti sa obe strane Save i Dunava. Pesnik Milan Kujundžić-Aberdar, pod uticajem ideja Xona Stjuarta Mila, objavljuje radove iz logike. Pod uticajem Spensera, Alimpije Vasiljević radi na psihologiji. Prelaskom Jovana Turomana iz Novog Sada u Beograd studije klasičnih jezika i književnosti postavljaju se na čvršću naučnu osnovu. đuro Daničić, na Velikoj školi, stvara krug mladih filologa. Objavljuje se veći broj starih srpskih rukopisa i formira se romantičarska istorijska škola čiji je glavni predstavnik bio Panta Srećković. Dvoroupravitelj kneza Mihaila Anastas Jovanović izrađuje čitav niz dagerotipija. Počinje da radi i prva žena slikar Katarina Ivanović. đura Jakšić prelazi u Srbiju i pored književnog rada slika portrete uglednih Beograđana i nekoliko portreta kneza Mihaila. Promene u društvenom životu dovode do oživljavanja muzičkih zbivanja u Srbiji. Još dok je živeo u emigraciji, Mihailo je materijalno pomagao mnoge umetnike i naučnike. Pred kraj života dao je znatna sredstva za osnivanje Narodnog pozorišta u Beogradu koje je počelo da radi nekoliko meseci posle njegove smrti.
………………………………………………………………………………………
