Ko štiti interese SCG u svetu.
Završne pripreme za nezavisnost Kosova upravo su u toku, tvrde pojedini američki analitičari. Oni veruju da je Srbija isuviše naivna kada misli da je dobila naklonost američke administracije i da se tu problem rešava. Tvrdu barijeru za srpski interes u SAD predstavlja Kongres, gde se odluke zapravo i donose. Tu se uticaj albanskog lobija, koji teži proglašenju nezavisnosti južne srpske teritorije, meri milijardama dolara. Logično je onda i pitanje zašto Srbija, i pored svih iskustava iz devedesetih, nema svoju grupu za pritiske u centrima moći.
– Pitate me da li postoji srpski lobi? Uzvratiću pitanjem – da li znate nekog Srbina iz dijaspore koji je uložio u zastupanje srpskih interesa nekoliko hiljada evra? Da vidimo koje pozicije u američkom Kongresu zauzimaju oni koji se nazivaju srpskim lobistima. Ako govorimo o nekom ko je u to uložio milion dolara, govorimo o ozbiljnom lobisti, ako govorimo o senatoru ili kongresmenu, guverneru, govorimo o pravoj osobi. Osim Roda Blagojevića, guvernera Ilinoisa, i Džordža Vojinovića, kongresmena, sa kojima smo u stalnom kontaktu, druge ne znam. Ne želim da govorim o navodnim srpskim lobistima, o ljudima koji žele da ostvare veći uticaj u Srbiji nego što ga imaju u Americi – kaže Goran Svilanović, šef diplomatije SCG.
Svilanovićev odgovor na pitanje zašto nema srpskog lobija je veoma jednostavan, nema Srba u dijaspori, osim pomenutih, sa realnim uticajem u američkom Kongresu, niti onih koji su spremni da poput Amerikanaca albanskog porekla odvajaju milionske sume dolara za interese matice.
Svilanovićevu tezu podržavaju i Aleksandar Vlajković, predsednik Srpske veze, asocijacije za odnose sa Srbima u svetu, i Predrag Simić, ekspert za međunarodne odnose.
– Ne, ne postoji srpski lobi. Postoje samo razne grupacije Srba u dijaspori koji žele da se predstave kao lobisti. Međutim, nikada niti jedan Srbin iz dijaspore nije uložio ozbiljan novac za zastupanje srpskih interesa – kaže Vlajković.
– SCG nema definisanu platformu o lobiranju niti izdvojena sredstva u budžetima za takav posao. Ali činjenica je i to da lobisti ne mogu da presude u donošenju odluka u Kongresu. Mogu samo da ubrzaju ili uspore donošenje odluke – kaže Simić, ne želeći da precenjuje značaj lobija.
Međutim, neki srpski analitičari ipak veruju da izostanak lobi grupa Srbiju može da košta gubitka južne teritorije ili da dovede do granice novog ratnog sukoba. Zato se SCG preporučuje da hitno razvije srpski lobi, da se aktiviraju međunarodne PR agencije i da diplomatija uz njihovu pomoć krene u ofanzivu. Za sve to je preduslov, kako kažu analitičari, definisanje jasne, sažete i svima razumljive globalne strategije oko Kosova. Naravno i novac, sa čijim je hroničnim nedostatkom suočena Srbija.
Ostvarenje nezavisnosti Kosova na nivou priče o presudnom uticaju lobista Svilanović, uopšte ne želi ni da komentariše. On, međutim, strah od albanskog lobija smatra veoma realnim, uprkos činjenici da je američka administracija veoma dobro upoznata da se taj lobi finansira parama narko-mafije.
Prema nekim informacijama, u albanski lobi, koji u SAD funkcioniše skoro 20 godina, upumpano je zvanično između 500 i 700 miliona dolara. Nezvanično se procenjuje da se taj iznos množi puta tri.
– Nije tajna da američki kongresmeni lobiraju za razne interese sasvim legalno. Lobiranje je legalna stvar u SAD, samo mora biti zavedeno u Ministarstvu pravde – kaže Predrag Simić.
U okviru ove činjenice treba sagledavati informaciju da su 2003. godine, kako se procenjuje, Albanci uložili od 150 do 200 miliona američkih dolara za zastupanje njihovih interesa. Naredne, ključne godine za određivanje statusa Kosova, može se očekivati, kako predviđaju analitičari, da će taj iznos dostići pola milijarde dolara. Albanski lobi u SAD zvanično je osnovan januara 1989. pod nazivom „Albansko-američka građanska liga“ – AACL. Osnivač je bivši američki kongresmen italo-albanskog porekla Džozef Diogardi, rođen u Bronksu, gde danas živi oko 20.000 Albanaca poreklom s Kosova i čiji glasovi i novac imaju uticaja na izbor kongresmena.
Najpoznatiji Diogardijev politički saveznik bio je Robert Dol. Diogardi i Dol su još juna 1986. podneli Kongresu i Predstavničkom domu nacrt rezolucije broj 150, u kojoj se izražava zabrinutost zbog položaja etničkih Albanaca u tadašnjoj Jugoslaviji. Pored Dola, Diogardi je od sredine 80-ih godina uspostavio bliske veze i s jednim brojem uticajnih članova Komiteta za međunarodne odnose Predstavničkog doma i Senata, kao što su Džozef Liberman, Bendžamin Gilman, Dana Rorbaher i Tom Lantoš, kao i sa kongresmenom iz Njujorka Eliotom Engelom, koji je preuzeo ulogu vodećeg albanskog lobiste u Kongresu. Senatori Bob Gilman i Tom Lantoš nedavno su u Kongresu podneli nacrt rezolucije o nezavisnosti Kosova.
– AACL namerava da skrene pažnju Bušove administracije u SAD, ali primećuju da to neće biti lako zbog toga što je grčki lobi jedan od najvećih kontributora prilikom reizbora za Predstavnički dom i Senat u SAD, dok zapadna Evropa okleva da preduzme bilo kakav korak koji bi mogao da destabilizuje njene južne susede – kaže Simić.
Za razliku od Srba, koji na tome tek treba da rade, Hrvati, muslimani i kosovski Albanci znali su kakav je značaj agencija za odnose sa javnošću. Mnoge reportaže na najvažnijim televizijama sveta nisu bile delo novinara, već moćnih PR kompanija. Prvo je na balkansku scenu stupila agencija „Ruder i Fin“, čiji su klijenti bile vlade Hrvatske, Bosne i kosovski Albanci. Američki mediji saznali su da je za prvih šest meseci 1993. godine „Ruderu i Finu“ uplaćeno 320.000 dolara, od čega su kosovski Albanci platili 230.000, a ostalo Hrvati i Bosanci. Ugovor je u ime Albanaca sa Kosova potpisao Ibrahim Rugova 1993. godine tokom posete Zagrebu. U Vašingtonu tvrde da su poslednjih godina Albanci „Ruderu i Finu“ platili preko dva miliona dolara i da su bili spremni da ulože dodatnih 10-15 miliona dolara.
Šta razumeju Amerikanci
Holandska televizija nedavno je objavila dokumentarni film „Slučaj Milošević“, u kojem spin doktor (svetski manipulator javnog mnjenja) Džems Harf iz „Rudera i Fina“ do detalja opisuje korake koje je njegova PR agencija preduzela zastupajući interese Slovenaca, Hrvata, muslimana u Bosni, i konačno Albanaca sa Kosova.
– Sklopili smo ugovor. Slike koncentracionih logora, Dubrovnika, Kristijan Amanpur kako se sakriva sa mikrofonom i TV ekipom u ulazu dok se čuju fijuci metaka… Takve slike obrazovale su javno mnjenje u tom ratu. Mislim da je iz toga jasno proizašla slika o progonitelju i o gonjenom. Imali ste dobru i lošu stranu sveta – ispričao je Harf. – Mnogo smo uradili od 1992. godine kada je Rugova došao do nas. Smislili smo deset tačaka kosovske povelje, to je ono što Amerikanci razumeju – deset tačaka. Razmišljali smo šta možemo reći da nas razumeju, na primer, da su svi Albanci otpušteni sa posla. To je bilo kršenje ljudskih prava. Ali prvo od prava koje smo smislili bilo je da se na Kosovu uspostavi protektorat UN. Trudili smo se da nađemo povezanost sa Poveljom UN. Posle čaše vina, rekli smo: „Što da ne“. To je bilo 1992. godine. Postavili smo deset tačaka na veliku tablu, bilo je lakše za medije da ih prate.
Kada je NATO preduzeo akciju 1999. godine, otvorili smo šampanjac… Trebalo je da prođe sedam godina dotle. Mnogo smo uradili od 1992. godine kada je Rugova došao do nas. Posle bombardovanja protekorat je zaista uspostavljen i postoji i dan-danas – izjavio je svetski manipulator javnog mnjenja.
