DR SRđA TRIFKOVIć, POLITIčKI ANALITIčAR IZ čIKAGA
• Pod „normalizacijom odnosa sa susedima“ od Beograda će se očekivati da prizna vladu u Prištini radi nastavka evrointegracija
Srbija priznaje Kosovo 2010. i godinu dana kasnije normalizuje odnose, a 2012. počinje formiranje kosovske pravoslavne crkve. Ovaj scenario, po uzoru na potez Nemačke, koja je posle Drugog svetskog rata i višedecenijskog odbijanja ipak priznala granicu s Poljskom na Odri i Nisi, predviđa dr Srđa Trifković, ugledni politički analitičar iz čikaga.
– Posle Drugog svetskog rata Savezna Republika Nemačka je teritorije istočno od Odre i Nise, koje su od 1945. bile pod poljskom upravom, tretirala kao deo Nemačke. To je čak bilo ugrađeno u član 23 zapadnonemačkog Ustava. Međutim, kancelar Vili Brant je 1970. potpisao ugovore o prijateljstvu s Poljskom i SSSR-om kojim je granicu na Odri i Nisi priznao kao realnost koja ne može da bude menjana silom. Naravno, neizbežni sledeći korak bio je i formalno priznanje te granice novembra 1990, posle nemačkog ujedinjenja, kada je i ukinut član 23. Ustava.
• Kakva je tu analogija sa Srbijom i njenom južnom pokrajinom?
– Očekujem da će sličan scenario sadašnja vlada Srbije primeniti na KiM, premda u mnogo kraćem roku. Prihvatanje Euleksa je ekvivalent Brantovog prihvatanja de fakto stanja kao nepromenjivog. Beskonačni proces „približavanja Evropi“ staviće i formalno priznanje „Republike Kosovo“ od strane Srbije na tapet iduće, 2010. godine. Ako ova vlada još bude na vlasti, a s obzirom na stanje u opoziciji to, nažalost, nije nemoguće, uprkos svim njenim lažima i promašajima, sa sigurnošću možemo očekivati da će do kraja 2011. ona prihvatiti „normalizaciju odnosa sa svim susedima“ – kako zahtev za priznanjem zovu briselski zvaničnici – kao tobože bolnu, ali neminovnu žrtvu koju treba prineti na oltaru evrointegracija. Naravno, za sve će opet retroaktivno biti kriv Slobodan Milošević.
Priština cepa SPC
• Kakav će biti odnos Prištine prema SPC?
– Krajnji cilj Prištine jeste uspostavljanje „Kosovske pravoslavne crkve “ uz nalaženje makar simboličnog broja srpskih sveštenika i jednog ili dva jerarha spremnih da i to progutaju u ime „opstanka“ jer će prećutna, ali jasna pretnja šiptarskih vlasti biti da nesaradnja povlači konačni nestanak. čućemo tada i argument da su Grci takođe podeljeni u više jurisdikcija determinisanih politikom (Carigrad, Atina, Nikozija, Jerusalim), što im ne menja ni duhovni, ni kulturni identitet.
• Kako bi se u tom slučaju postavila Srpska pravoslavna crkva?
– Kako će se SPC postaviti zavisi u najvećoj meri od toga da li će patrijarh Pavle poživeti još koju godinu – u kom slučaju ostaje status kvo, što je trenutno najmanje zlo – ili će doći do izbora novog poglavara SPC. Ako se desi ovo drugo, veoma je moguće da kormilo preuzme ona struja u episkopatu za koju su proteklih meseci tako intenzivno lobirala državna rukovodstva Srbije i Republike Srpske. Ne treba zatvarati oči pred činjenicom da, što se KiM tiče, ta struja izražava spremnost na svaki ustupak, pod izgovorom potrebe da se „spase šta se spasti može“. NJena krajnja „fleksibilnost“ ispoljena po pitanju obnove svetinja zasniva se na stavu da je bitno da Srbi zadrže Kosovo u metafizičko-duhovnom smislu, a fizički posed i političko ustrojstvo je svetovna, prolazna stvar.
• Kakav je to pristup?
– Ovo smatram za veoma opasan pristup, koji predstavlja upravo ono šta bi srpski neprijatelji želeli daSPC zastupa: Eto vama transcendencije i duhovnosti do mile volje, držite vi nebesko Kosovo čvrsto u okvirima nebeske Srbije, samo ne ometajte Euleks i institucije prizemne kosovske države, već sarađujte sa njima. Ta ionako su prolazne, danas jesu, a sutra (ili za 500 godina) više nisu! Potom bi bilo puko pitanje vremena kada bi šiptarski vlastodršci zahtevali formalnu promenu naziva jurisdikcije, po uzoru na Dedeićevo GG preduzeće na Cetinju. Oni već uveliko srpske svetinje tretiraju kao „kosovske“, u čemu ih podržava Zapad. Prvi korak, nedugo posle razmene ambasadora sa Beogradom negde 2012, biće zahtev za prekrajanjem eparhija i uspostavljanjem „arhiepiskopije kosovske“ čije bi granice bile istovetne „državnim“.
