I pored milion nezaposlenih u Srbiji svake godine ostaje 50.000 do 60.000 radnih mesta za razna zanimanja za koja se niko ne javi, objavila je nedavno Nacionalna agencija za zapošljavanje. U petini slučajeva se traže ljudi sa fakultetskim diplomama. Zato je ministar za rad Slobodan Lalović primetio da će Srbija u narednoj deceniji ostati bez radnika i da će morati da uvozi iz Kine. Ovom izjavom je pokrenuo lavinu negodovanja u javnosti, ali i stekao pristalice. Nevladina organizacija Beogradska otvorena škola (BOŠ) pridružila mu se frapantnim podacima iz svog istraživanja: od svake generacije u Srbiji, koja na početku broji oko 80.000 đaka prvaka, u inostranstvo zauvek odlazi skoro 20.000 stručnjaka, akademskih ili zanatskih. I to, naravno, onih najdarovitijih.
Refik Šećibović, čelnik BOŠ-a i profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu takođe tvrdi da će Srbija morati da uvozi i radnike i stručnjake, čim se zahukta privreda.
– LJudi u Srbiji ne traže posao, kao što se to čini na Zapadu, ili kod naših naprednijih suseda, nego posao biraju. U vreme Miloševićevog režima i neposredno posle ljudi su razvili sposobnost da se snalaze. Sada je to državni problem, jer ima isuviše mladih koji jednostavno neće da rade. U BOŠ-u smo ih svrstali u nekoliko kategorija – kaže Šećibović. Jedan broj još radi u sivoj ekonomskoj zoni. Tih ljudi je sve manje, ali oni nisu dovoljno motivisani da rade što bolje.
Vraća se svaki treći
Od najmanje 10.000 visokoobrazovanih ljudi koji svake godine odu u inostranstvo vraća se trećina. Ali, ti ljudi uglavnom počinju da rade za strane firme, ili ih te firme šalju u treće zemlje, kaže Refik Šećibović. Ponekad ponovo odlaze u svet, gde uz dobre preporuke stranaca pronalaze još bolji posao.
– Kod nas uspešna karijera nije dobra preporuka za posao, jer mlad a uspešan čovek često nailazi na loš prijem kolega. U domaćim firmama slabiji ali poslušniji radnici bolje prolaze od stručnjaka koji imaju svoje mišljenje i pokazuju inicijativu. To ne važi za strane firme, koje su u Srbiju uvezle svoje radne standarde, dok su veliki domaći sistemi tek počeli da ih podražavaju – kaže Šećibović.
– Dosta poslodavaca isplaćuje službenicima samo deo plate preko bankovnog računa, a ostalo u koverti. Ili, jedan radnik je formalno zaposlen, a umesto njega zaista radi troje ljudi. Tu je i sve više nastavnika, prevodilaca i sličnih stručnjaka koji otaljavaju redovan posao, a potom se posvete privatnim časovima koje drže „na crno“ – ističe sagovornik „Vesti“.
Istraživanja BOŠ-a su pokazala da od 90-ih godina svaka druga porodica, samo u Beogradu, ima nekog člana u inostranstvu. Većina kući šalje po 500, 600 evra, od čega se u matici može udobno živeti bez rada. Među njima je druga kategorija mladih ljudi kojima ne pada na pamet da potraže posao. U trećoj su oni koji žele da rade, ali nemaju odgovarajuće kvalifikacije za tzv. stalan posao. NJih je najviše na berzi rada.
– Radne knjižice su im išarane pečatima raznih firmi, a da na brojnim poslovima nisu stekli ozbiljne preporuke – ističe Šećibović.
četvrtu grupu neradnika u Srbiji još izdržavaju roditelji. Ti mladi ljudi će radije čekati kod kuće posao o kakvom sanjaju nego što će konačno početi da rade bilo šta u struci ili van nje. Ova pojava uzima maha, a uočava se posle brojnih konkursa, gde ostaje dosta slobodnih radnih mesta jer se nudi mesečna plata manja od 200 evra.
Niko neće da gradi
Refik Šećibović je učestvovao u konsultacijama u projektu „Lepa Srbija“, koji je jedna američka kompanija pokrenula po uzoru na projekat „Lepa Bugarska“. Tu je našim ljudima bez zanimanja i posla ponuđena obuka za radove na građevini.
– U Srbiji, u kojoj niču gradilišta, ponuđena im je besplatna obuka, i zvanje građevinskih majstora za 3.500 ljudi. Međutim, javilo se manje od 500, i pored toga što samo na berzi rada ima 100.000 ljudi bez ikakvih kvalifikacija – ističe sagovornik „Vesti“.
– BOŠ je utvrdio da čak 90 odsto mladih sa diplomom višeg ili visokog obrazovanja niti pomišlja da počne karijeru za prosečnu platu u Srbiji. Premalo je domaćih firmi u kojima može da se napreduje samo zahvaljujući stručnosti i marljivosti. Oko 70 odsto fakultetski obrazovanih ljudi odlazi iz zemlje upravo u potrazi za karijerom, dok je za one koji ostaju u matici dobra plata jedini motiv za zapošljavanje – ističe Šećibović. On kaže da se u Srbiji još ne neguje karijera, jer se većina srpskih privrednika nije obogatila radom. Na skoro svim radnim mestima se zato ponavlja slika: onoga ko želi da unapredi poslovanje firme saplešće mnoge kolege koje ne žele promene, pošto svaka promena obično donosi više posla, ali ne i unapređenje.
