Srbija i NATO od neprijatelja do saveznika
Kako teče približavanje naše zemlje Severno-atlantskoj vojnoj alijansi. Vojni analitičar Milan Petković, smatra da Alijansa toliko dominira reorganizacijom našeg sistema odbrane da se može zaključiti da :
NATO potpuno kontroliše Vojsku Srbije
– Uniforme oficira SAD su postale čest prizor u Srbiji. Mi bismo želeli da ih bude još više – rekao je prošle nedelje u Domu garde u Topčideru američki ambasador Majkl Polt prilikom potpisivanja novog, trećeg po redu, vojnog sporazuma o saradnji Vojske Srbije i Evropske komande američkih oružanih snaga.
Diplomatski predstavnik SAD nije želeo ovim rečima da najavi okupaciju Srbije od strane Amerike, kako su u šali komentarisali pojedini vojni izveštači, već da izrazi želju da Vojska Srbije uđe u NATO i ojača saradnju sa američkom armijom. To je delimično i učinjeno, jer nam je posle potpisivanja novog vojnog sporazuma, američki general Vilijam Vord, zamenik komandanta Evropske komande američkih oružanih snaga iz Štutgarta otkrio da je sa Vojskom Srbije dogovorena izrada Programa združenog kontakt tima za 2007. koji predviđa ukupno 35 zajedničkih vojnih vežbi. Od toga 24 u Srbiji i 11 u SAD i regionalnim komandama.
– Odnosi sa NATO su u ovom trenutku vrlo sadržajni, sa velikim potencijalom da se dodatno razvijaju. Imamo Prilagođeni program saradnje preko kog članice saveza bilateralno sarađuju sa nama, imamo prostora za školovanje u Oberamergau, posmatranje vojnih vežbi NATO-PZM od inicijalnog procesa planiranja do analize na kraju. Taj je odnos sadržajni i aktivniji nego u slučaju mnogih zemalja koje već jesu članice Partnerstva za mir– rekla nam je pomoćnik ministra odbrane Snežana Samardžić-Marković i predsedavajući Grupe Srbija-NATO koja tokom ove godine vodi proces prilagođavaja sistem naše odbrane standardima Partnerstva za mir i NATO.
Vojni analitičar Milan Petković, inače, nekadašnji pukovnik bezbednosti, međutim, smatra da su današnji odnosi NATO i Srbije prerasli u proces dominacije Alijanse nad Ministarstvom odbrane i našom armijom:
– NATO potpuno kontroliše Vojsku Srbije – kaže Petković i dodaje:
– Tu kontrolu naših oružanih snaga NATO danas vrši preko američkog ambasadora Majkla Polta, preko pojedinih država SAD i njihove Nacionalne garde, preko raznih vojnih savetnika iz zemalja članica Alijanse, i preko naših visokih političara i oficira „zaljubljenika“ u NATO.
Uostalom, zagovornici teze o kontroli naše armije od strane NATO tvrde da je “Alijanska preko Karla del Ponte insistirala da general Zoran Stanković postavi za ministra odbrane”, a da je general Zdravko Ponoš, zastupnik načelnika Generalštaba “strani đak”.
– NATO danas u Vojsci Srbije sve kontroliše, sem vojnih tajnih službi, koje su još naklonjene nacionalnim snagama – rekao nam je jedan od visokih oficira Vojno-bezbednosne agencije.
Od neprijatelja do saveznika
Kada je marta 1999. zbog rata na Kosovu, 19 članica NATO započelo operaciju Allied Force, u kojoj je bombardovanjem Srbiji naneta šteta od 100 milijardi dolara, malo ko je mogao da predvidi da će u roku od samo dve godine Beograd i Brisel na tu epizodu gledati samo kao na neprijatnost iz prošlosti. Politički analitičari u Vašingtonu su tada, naime, očekivali da će se posle pada Slobodana Miloševića naša zemlja osloniti na tradicionalne saveznike poput Rusije, Grčke ili Francuske, ali su ih lideri DOS-a razuverili, jer su insistirali na razvoju odnosa sa Evropskom zajednicom. Na početku vladavine DOS-a, međutim, sam NATO je zbog traumatičnog bombarodvanja Srbije 1999. spominjan vrlo malo.
U svojoj političkoj kampanji predstavnici EU i SAD ubeđivali su srpsko javno mnjenje da NATO nije neprijateljski raspoložen prema Srbiji. Kao argument za to, predstavnici NATO nudili su činjenicu da članice Alijanse želi da izgade veze sa Srbijom.
– Za to je, međutim, potrebno da u Srbiji doći do potpune evolucije stavova o NATO-u, kao što se već dogodilo u ostalim zemljama u regionu. Pre 20 godina ko bi mogao da zamisli da će Bugarska, jedna od najpokornijih i najlojalnijih članica Varšavskog pakta, pristupiti Alijansi. Da će izolovana Albanija započeti kampanju na svim nivoima kako bi se pridružila NATO – – rekao je jednom prilikom američki otpravnika poslova Roderik Mur.
Samo 2 godina posle napada u srpskom društvu je došlo do konsenzusa da je NATO deo budućnosti Srbije.
– Najviše zasluga za približavanje SRJ i NATO imao je potpredsednik srpske vlade Nebojša čović. Suočen s potrebom da reši krizu sa albanskim teroristima na jugu Srbije, čović je još u decembru 2000. započeo intezivnu saradnju sa KFOR i NATO. Ta saradnja Beograda i Brisela je rezultirala okončanjem krize sredinom 2001. Saradnja SRJ i NATO razvijala se dalje kako na političkom, tako i vojnom planu, ulaskom naših snaga bezbednosti u selo Oraovica, odnosno u kopnenu zonu bezbednosti na jugu Srbije, u junu 2001. To je, ujedno, bila prva vojna operacija u istoriji Jugoslavije, u kojoj su snage bezbednosti bile pod vrhovnom komandom oficira NATO i KFOR. Tada su srpski i NATO oficiri zajedno planirali i izveli akciju ulaska u sve sektore kopnene zone bezbednosti. Ti potezi su udarili temelje vojne saradnje sa Alijansom – tvrdi Danijel Šunter, urednik u časopisu NATO u Beogradu.
Tiha okupacija
– Koliku pažnju je NATO poklonio razvoju odnosa sa SRJ najbolje pokazuje podatak da je delegacija, koju su predvodili Nebojša čović, savezni ministar inostranih poslova Goran Svilanović i komandanti jugoslovenskih snaga bezbednosti, tri puta 2001. boravila u komandi NATO u Briselu, gde su je primili najviši zvaničnici Alijanse. Tada je donesena politička odluka da naš državni neprijatelj treba da postane naš glavni saveznik. Sredinom 2001. i vojni vrh SRJ je prihvatio ovaj politički stav i pokazao interesovanje za ulazak u NATO program Partnerstvo za mir, jer je tada procenjeno da bi time Srbija dobila mogućnost da modernizuje svoje oružane snage i prilagodi ih zapadnim standardima, ali i da poveća svoj politicki rejting na međunarodnom nivou i postane potencijalni kandidat za ulazak u NATO, i poboljša šanse za pristupanje EU – kaže Danijel Šunter.
Kritičari bliske saradnje sa NATO danas tvrde da je Srbija prosto okupirana od Alijanse i da članice ovog vojnog saveza svojim prisutvom na našoj teritoriji, a i u vojnim krugovima, direktno utiču na reorganizaciju sitema odbrane i oružanih snaga. Jer time NATO želi da realizuje neke svoje vojne ciljeve.
– Srbija ima visok rejting u NATO, jer ima važan strateški položaj u regionu, velike vojne rezerve u naoružanju i ljudstvu, odlične vojne škole i vojne kadrove, jaku vojnu industriju i narod sa visokim borbenim moralom. Posle ulaska u Bugarsku i Rumuniju, da bi izašla na Crno more i bila blizu arapskoj i ruskoj sferi uticaja, Amerika želi da osvoji Srbiju ne bi li time zaokružila svoju zonu dominacije na Starom kontinentu – tvrdi Greg Elič, vojni analitičar iz SAD, autor knjige čudni oslobodioci, u kojoj analizira 50 američkih vojnih intervencija u svetu.
Njegov beogradski kolega Aleksandar Radić se sa ovom tvrdnjom delimično slaže:
– NATO na Balkanu želi da zaokruži ovaj region, jer Balkan sa Srbijom, Bosnom i Hercegovinom i Crnom Gorom, koje su izvan programa Parnterstvo za mir, predstavlja zonu potencijalne nestabilnosti. Zato NATO pokušava da što pre proširi svoj uticaj i na te države. NATO kao bezbednosna organziacija u svetu politike i odbrane traži črvste oslonce saradnje da bi afirmisao svoja strateška očekivanja. Ne radi se tu o tome da NATO kontroliše Ministarstvo odbrane Srbije, Vojsku Srbije, Generalštab VS ili vojne tajne službe. Niti je tačno, kao što se priča, da je Karla del Ponte “namestila” generala Zorana Stankovića za ministra odbrane. Mislim da izraz „kontrola“ u odnosima NATO i Srbije pripada vokabularu tereticara zavere, jer u bezbednosnim integracijama sudeluju države, koje žele da kroz NATO afirmišu i svoje strarteške planove i programe.
članice NATO su na teritoriju Srbije ušle 24. marta 1999. godine i postavile 13 baza Kfora na Kosmetu. Najveće od njih su baza Komande Kfor u Prištini i baze američke vojske u Gnjilanu i Uroševcu. Od oružanih snaga Amerikanci u Srbiji imaju od 2002. i Kancelariju Evropske komande oružanih snaga i dve čete marinaca u Beogradu, koje su stacionirane u Ambasadi SAD.
Od 2000. godine do danas Ministarstvo odbrane Srbije i naša vojska imali nekoliko direktnih bliskih mirovnih susreta sa snagama NATO. Posle zajedničkog ulaska u Kopnenu zonu bezbednosti 2001. godine, naša vojska je 2004. zajedno sa armijom Rumunije u đerdapu izvela vojnu vežbu Plavi put po standardima NATO. U međuvremenu, jedinice NATO su u tranzitu u nekoliko navrata prošle kroz Srbiju do svojih baza na Kosmetu i u Bugarskoj.
Kako smo saznali u ovom trenutku predviđene su još dve vojne vežbe Vojske Srbije sa snagama NATO u Bugarskoj i Mađarskoj, a u planu je krajem novembra i zajednička vežba naše armije sa Nacionalnom gardom Ohajo u Srbiji.
Srbija ne radi dovoljno
U radu sedmog sastanka Grupe Srbija-NATO za reformu odbrane u Beogradu pre desetak dana učestvovao je i Frank Boland, direktor Direkcije NATO za planiranje sa trojicom svojih saradnika, koji su došli iz Komante Alijanse u Briselu. Kada smo gospodina Bolanda upitali kada će Srbija ući u NATO, rekao nam je:
– Trenutna presuda NATO je da Srbija ne radi dovoljno na saradnji sa Hagom. Da li će se to promeniti do samita u Rigi, ja ne znam. Zato mislim da će se konačna odluka doneti nakon samita u Rigi. Mi ćemo u Briselu raspravljati čitav niz tema, uključujući i jedan broj onih tema u vezi sa Partnerstvom i vezama NATO sa zemljama zapadnog Balkana i sa Srbijom
Tihi bojkot vlasti
Zvanično NATO u Srbiji danas kao svoju instituciju ima samo Ambasadu za kontakt sa Srbijom. Taj zadatak je u ranijem periodu obavljala ambasada Velike Britanije, a sada Ambasada kraljevine Norveške u Beogradu. Interesovanje za ovu vrstu saradnje je veliko, jer su i češka i Italija želele da budu tzv. Ambasada NATO za kontakt sa Srbijom.
– Na predlog Kraljevine Norveške od februara 2006. počela je sa radom i Grupa Srbija-NATO za reformu odbrane, sa namerom da se reforme sistema odbrane usmeri i ubrza. U okviru ovog tela postoji 15 radnih stolova, čiji su učesnici predstavnici Ministarstva odbrane Srbije, NATO i drugih organizacija – rekla nam je Snežana Samardžić-Marković.
Na taj način je NATO izvršio direktan uticaj na reorganizaciju Vojske SRJ, pre svega na projektovanje naših oružanih snaga, koje su svedene sa 75.000 na 25.000 vojnika.
Govoreći na jednom predavanju o tome šta Srbija dobija ulaskom u NATO, američki diplomata Roderik Mur je jasno naglasio:
– Ako se Srbija uključi u NATO, u potpunosti je sigurno da vi nikada više nećete biti suočeni sa regionalnim konfliktima koji su oblikovali istoriju Balkana kroz vekove. Kada se pridružite NATO-u, postaćete formalno ujedinjeni sa skoro svim svojim susedima – i bićete ne samo susedi, već i saveznici.
Proces zbližavanja sa NATO u Beogradu je, međutim, ima i danas svoje protivnike. U njih se ubrajaju pojedine proruske frakcije unutar vojske i političke partije desnice. Uostalom, kako je NT saznao od jednog pukovnika Vojske Srbije, danas se saradnji sa NATO javno suprostavljala samo SRS.
– Vladi Srbije ulazak u NATO u ovom trenutku nije prioritet. Zato nije poslata naša vojna misija u Avganisatan, a nije učinjen ni veći pomak u realizaciji Akcionog plana. Sve to usporava i odlaže prijem Srbije u NATO – objasnio nam je jedan pukovnik Vojske Srbije, kog smo sreli na sastanku Grupe Srbija-NATO u Domu narodne skupštine.
Vojni komentator Aleksandar Radić takvo ponašanje tumači kao političko licemerje:
– Postoji veliki raskorak između namera, koje političke vođe predstavljaju Briselu i stavova koje ti ljudi ljudi iznose pred domaću javnost. Naši političari javno vode državu ka povezivanju sa NATO, a istvoremeno u medijima stvaraju sliku o distanci prema bivšim protivnicima. Politička elita u Srbije se time „udvara“ javnom mnjenju, jer ne želi da proizvede negativne poene posebno kod glasača patriotske provenijencije. Primetan je poslednjih nedelja veliki pritisak na naš vojni vrh putem glasina da su vojni profesionalci zapravo predstavnici stranih interesa. Radi se o delovanju antireformista, koji se protive radikalnim promenama u oružanim snagama. Takav odnos političara stvara lošu sliku o Srbima kao narodu, koji nema jasan stav o budućnosti. Jer, ako se već ne želi u NATO zašto se onda traži članstvo u Parnterstvu za mir.
Vlada je, doduše, usvojila zaključak o slanju pripadnika našeg vojnog saniteta u Avganistan i po hitnom postupku uputila predlog odluke Narodnoj skupštini na odobrenje, ali parlament se o ovom predlogu još nije izjasnio.
Zato pomoćnik ministra odbrane kritički primećuje:
– Mnogo je važnih prilika propušteno, mnogo vremena izgubljeno. Mi u Ministarstvu odbrane aktivno radimo u gotovo nemogućim uslovima, ali radimo.
Prijem u NATO 2007
Gospođa Snežana Samardžić-Marković nam je rekla da su MOD i VS spremni da uđu u Partnerstvo za mir onog trenutka kad nam bude upućen poziv.
– Odredili svoje prioritete – šta od ponuđenih mehanizama partnerstva sa NATO želimo da iskoristimo, a šta da od naših kapaciteta ponudimo. Zajedno sa Ministarastvom spoljnih poslova izradili smo koncept Prezentacionog dokumenta, na osnovu koga ćemo formirati sastav naše buduće Misije NATO u Briselu. Trenutno pravimo dinamički plan šta koji sektor sistema treba čini od trenutka kada poziv za članstvo u NATO stigne i biramo ljude, koji će promovisati nove vrednosti.
Američki ambasador Majkl Polt smatra da su Srbija, SAD i NATO došli do jednog zrelog trenutka za ostvarenje vojne integracije, koja je uslovljena političkim problemima sa Hagom i sa Kosmetom. Majkl Polt veruje da će ti problemi biti rešeni u 2007. godini i da će Srbija tada biti primljena u NATO.
I ministar odbrane Zoran Stanković nam je priznao da je ovo ključni trenutak za integraciju sa Sverno-atlanskom vojnom alijansom i da Ministarstvo odbrane nastavlja da radi na ulasku u NATO kao da opstrukcije nema:
– Proces evropsko-atlanske integarcije ima za Vojsku Srbije i međunarodnu zajednicu isti cilj – stvaranje moderne vojske i integraciju u NATO. Naš stav je jasan, mi želimo što pre da budemo član programa NATO Partnertsvo za mir, jer je to naš državni zacrtani spoljno-politički cilj, koji određuje budućnost Srbije.
Šef NATO govori srpski
Francuski general Janike Ase, koji je od strane NATO već postavljen na mesto šefa Kancelarije NATO u Beogradu, je, kako nam je lično rekao, bivši vojni ataše Francuske u Srbiji.
– Bio sam već dva puta na dužnosti vojnog atašea u Beogradu i ovde u Srbiji sam naučio srpski jezik. Prvi put sam došao u Srbiju pre desetak godina kada sam imao čin potpukovnika. Kancelarija NATO u Beogradu bi trebalo da bude otvorena krajem novembra. Potrebno je da se urede još neki tehnički detalji. Zadatak NATO kancelarije će biti da da pomaže u primeni aranžmana oko tranzita formacija NATO. Očekujemo da ova kancelarije doprinese i efikasnosti rada Grupe Srbija-NATO za reformu odbrane na stručnom nivou i sprovođenju Prilagođenog programa saradnje. To je vojna kancelarija za vezu i nema političku funkciju. Njen sastav je određen, tako da se može reći da smo mi spremni za rad – priznao nam je general Janike Ase, koji je tog dana otputovao u Brisel na dodatne konsultacije u Komandi NATO.
Tenički problemi koji još treba da se razjasne oko Kancelarije NATO u Beogradu, jesu zapravo bilatelarna pisma koja razmenjuju Komanda NATO u Briselu i Vlada Srbije. NATO, naime, očekuje da Vlada Srbije donese zvaničnu odluku i odobrenje za otvaranje ovog predstavništva Alijanse.
