Kada se moj mandat britanskog ambasadora u Sarajevu završio sredinom 1998, odlučio sam da napravim pauzu u karijeri i otišao sam na Univerzitet Harvard. U proleće 1999. pozvao me Robin Kuk da predvodim britanski tim za sprovođenje politike prema Balkanu.
Na letu za London u junu te godine odredio sam tri ključne stavke aktivne nove politike:
Prva je bila naša poruka. Milošević je opstajao zahvaljujući dvema velikim lažima: da on sam može da reši probleme Srbije i da svet dolazi u Srbiju preko njega. Morali smo da uzvratimo udarac i insistiramo na tome da je Milošević uzrok problema Srbije i da su on i njegov režim ključna prepreka ulasku Srba i Srbije u evropsku porodicu.
U praksi je to značilo izolovanje Miloševića i njegove najbliže elite, ali istovremeno uspostavljanje kontakta sa svim ostalim ljudima od uticaja (uključujući uglednije nacionalističke političare i – posredstvom tajnih poruka – neke ključne vojne/policijske komandante). To je takođe značilo ulaganje značajnih napora da se pomogne novim medijima u Srbiji i oko nje kako bi naši politički signali stigli do što šireg auditorijuma. Mreža Otpora i B92 obavila je ovde sjajan posao.
Druga je bila doslednost. Nije imalo smisla da najznačajnije vlade izoluju Miloševića, a da se prema hrvatskom predsedniku Tuđmanu ponašaju kao prema prihvatljivom partneru. Robin Kuk se gnušao Tuđmana i toplo je podržao ovu ideju, pa je blokirao mnogobrojne inicijative EU da se uspostave tešnje veze sa hrvatskom vladom dok je Tuđman na vlasti. Zapadne vlade su kontaktirale s umerenijim elementima u Republici Srpskoj, kako bi pokazali Srbima bilo gde u regionu da se razumna politika isplati.
Treća je bila podrška pobednicima. Nije bilo dovoljno da vlade EU na rečima toplo podržavaju demokratske snage u Srbiji. Morali smo da im pokažemo da znamo da će da pobede – i pomognemo im da izađu na kraj s novim teškim obavezama upravljanja. Ja sam uzeo novac iz britanske državne kase da bih osnovao Forum nove Srbije u Budimpešti. Zahvaljujući toj inicijativi, više desetina budućih lidera prošlo je kroz obuku vođenja praktične svakodnevne politike (poljoprivredne, ekološke, finansijske itd.). To je odlično funkcionisalo. Nažalost, ovu taktiku nismo primenili protiv drugih autoritarnih režima, recimo, protiv Kube.
Uspešno sam izložio ove stavke nove politike višim diplomatama EU i SAD neposredno nakon što sam se vratio u London. I prionuli smo na posao.
Naša velika prednost bio je Miloševićev inat i njegova preterana samouverenost. On nije sprečavao srpske demokratske političare da putuju po Evropi i učestvuju u inicijativama orijentisanim na promene. Bio je ubeđen da će na svakim izborima pobediti, ili barem namestiti rezultate u svoju korist, i ostati na vlasti.
Moskva je u to poverovala. Ruske diplomate i zvaničnici su ignorisali prodemokratski orijentisane Srbe i nisu shvatili kolike snage može da okupi kompjuterski povezana opozicija. Time se objašnjava grozničava poseta ruskog ministra inostranih poslova Ivanova Beogradu 6. oktobra 2000: ruska vlada je pokušala da spase bar deo kredibiliteta iz olupine svojih pogrešnih političkih procena.
Kad su narodni protesti protiv Miloševića dostigli vrhunac, pridružio sam se ključnim funkcionerima EU i SAD u žučnoj telefonskoj raspravi. Francuska i Nemačka su tražile da se sankcije Zapada protiv Srbije ublaže i pošalje snažan signal podrške demokratskim snagama. Britanija i SAD su to odbile: sankcije je trebalo ukinuti onda kad naša politika da rezultate. Šta ako ukinemo sankcije sada, a Milošević ipak ostane na vlasti? Svi bismo ispali smešni.
Sankcije su ostale na snazi dok Milošević nije pao. Kasnije smo dobili veliku profesionalnu satisfakciju kad nam je šef francuske diplomatije priznao da je britanski i američki stav bio ispravan.
Deset godina kasnije? Uspeh i razočaranje.
Srbija je na putu ka članstvu u EU. Sve bolje se živi. Moguće je da Beograd najzad počinje stvaralački da razmišlja o problemu Kosova.
Godine 2000. zapadne vlade su ponovo pokušale da na jeftin način doprinesu promenama, kao što su to uradile kad je sovjetski komunizam doživeo krah. Za oporavak Srbije izdvajale su što je moguće manje novca. Ta bedna, kratkovida politika pomogla je antidemokratskim snagama da se pregrupišu, što je dovelo do ubistva Zorana đinđića.
Britanska vlada (velikim delom na moju preporuku) uradila je mnogo da bi doprinela dolasku Vojislava Koštunice na vlast. Ali on je završio u psihološkoj zamci formalističkog uskogrudog nacionalizma pomešanog s neumesnom sentimentalnošću prema etno-gangsterima Karadžiću i Mladiću. Da je ispoljio makar deo đinđićeve poletnosti i vizionarstva, Srbija bi mnogo bolje prošla s Kosovom, Crnom Gorom i liderstvom u regionu uopšte.
Svaka zemlja je kovač svoje sreće. Previše Srba se suprotstavljalo Miloševiću ne zbog onoga što je radio, već zbog toga što nije uspeo da uradi to što je pokušao.
Ta kolektivna egzistencijalna greška skupo je plaćena. Srbija je danas mnogo siromašnija nego što bi trebalo. Cena miloševićizma plaćaće se decenijama, čak i vekovima. Ali bolje je biti u sporoj traci ka oporavku nego u brzoj traci ka propasti.
Autor je bivši ambasador Velike Britanije u Srbiji
Komentari posetilaca sajta BlicOnline
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/209961/Srbija-je-i-danas–siromasnija-nego-sto-bi-trebalo/komentari#ostali
