Foto: Privatna arhiva
Ivana je diplomirana sociološkinja na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radila je sa migrantima u Beogradu, a učestovovala je i u organizaciji protesta „1 od 5 miliona“.
Ona trenutno živi u Ostinu, u Americi, gde je radila kao servirka u restoranu, a danas sa suprugom radi na osnivanju start-up kompanije.
Razlozi za odlazak, kaže, bili su, pre svega, lične prirode.
„Suprug i ja smo najpre živeli u Srbiji i Crnoj Gori nekoliko godina i dogovor je bio da neko vreme živimo ovde kako bismo bili blizu njegove porodice i u sredini koja će omogućiti projektu na kojem radimo da se razvija“, kaže Ivana.
Ona ne isključuje opciju da se vrati u Srbiju jednog dana.
„Ne mislim da sam u poziciji da „postavljam uslove“ da bih se vratila. To je kao stavljanje tereta na leđa ljudi koji su ostali. Činjenica je, međutim, da Srbija trenutno nije dobra ni za koga sem za vladajuću manjinu, ali to se da promeniti. Verujem da su ljudi koji delaju u grupama poput inicijative „Ne davimo Beograd“, Združene akcije „Krov nad glavom“ i drugim koje se bore za ljudska i građanska prava nosioci socijalne i političke revolucije koja je preko potrebna srpskom društvu. Politički aktivizam i neposlušnost vidim kao preduslove promena. Kako profesor Jovo Bakić voli da kaže: „Bavite se politikom, ona će se svakako baviti vama“.“, ističe Ivana.
Kaže da je grad Ostin, u kom trenutno žive, otvoren za ljude iz celog sveta.
„Život u sredini koja prihvata i poštuje različite nacionalne, religijske, seksualne i druge identitete je jako osvežavajuće iskustvo, pogotovo kad dođete iz konzervativnih lokalnih sredina u Srbiji. Takođe, postoji infrastruktura za pojedince i grupe koje žele da se bave određenim javnim interesima, uslovi rada su regulisani i stoga predvidivi. Situacija nije idealna ni ovde, ali činjenica je da će zaposlenje i napredak u poslu zavisiti pre svega od rada i integriteta, a ne od (ne)pripadanja političkoj stranci i(li) samovolje raznih Jutki, Milovanovića, Čučkovića i ostalih lokalnih velmoža“, naglašava Ivana.
Ipak, ona nam kaže da ni u Americi sistem ne funckioniše toliko perfektno.
„Moje lično iskustvo ne korespondira sa dominantnom socijalnom i političkom situacijom u Sjedinjenim Državama. Ovo neoliberalno društvo ne tretira sve svoje građane i građanke na adekvatan način. Takođe, ne postoji razvijena mreža socijalne zaštite. U Srbiji sam imala priliku da steknem visoko obrazovanje o trošku republičkog budžeta, što je nepoznanica za ogromnu većinu studenata i studentkinja u Sjedinjenim Državama“, navodi Ivana.
Bez obzira na svoju trenutnu lokaciju, Ivana i dalje prati svakodnevna dešavanja u Srbiji.
„Pratim dešavanja u Srbiji i među mnogima koji svakodnevno dokazuju propadadnje i instrumentalizaciju institucija zarad interesa nekolicine – otimanje kuća porodicama, uništavanje grada, lažni doktorati – događaji koji su me duboko potresli su oni u Ivanjici s početka ovog meseca, jer vinovnici nisu bile formalne poluge vlasti, već sugrađani/ke ožalošćene porodice. U društvu u kojem su sve institucije adaptirane interesima „investitora“, prava radnika krajnje marginalizovana, a mehanizmi zaštite na radu gotovo nepostojeći, gotovo je izvesno da će životi biti izgubljeni i uništeni. Pored svega toga, građani i građanke okupili su se u znak podrške direktoru preduzeća i time se sveli na bića pukog preživljavanja, potpuno dehumanizovani siromaštvom i borbom za svakodnevnu egzistenciju“, ističe Ivana.
Pitali smo Ivanu i da li ljudi iz njenog okruženja znaju nešto o Srbiji.
„Razlozi zbog kojih su ljudi u Ostinu čuli za Srbiju su uglavnom sportisti i dešavanja iz devedesetih godina. Potonji neretko pitaju da li se situacija promenila i na koje načine. Nekoliko osoba mi se izvinilo zbog NATO bombardovanja. Međutim, ljudi najčešće žele da saznaju o kulturi, hrani, zabavnim aktivnostima kojima se mogu baviti u Srbiji i da nauče po koju reč na našem jeziku“, kaže ona.
Kako nam kaže, jedino negativno priofesionalno iskustvo u Americi imala je baš sa ljudima iz Srbije.
„To se desilo u malom restoranu balkanske kuhinje, kojim je upravljala porodica iz Srbije. Služili su se sekstističkim praksama koje su na ovom tržištu rada krajnje neprihvatljive i za koje poslodavci mogu lako biti tuženi. Generalno, nečiji etnicitet ili nacionalnost nisu primarne (ni sekundarne) karakteristike zbog kojih bi se odlučila da (ne) stupim u odnose sa drugim ljudima. Takve odluke vode ka zatvorenosti čitavih društava i ograničavaju mogućnost učenja i napredovanja. Balkan je savršen primer takvih praksi i njihovih posledica“, ističe Ivana.
Iz Srbije joj, kaže, najviše nedostaju porodica i prijatelji.
„Najveća promena leži u činjenici da sam daleko od svoje porodice i prijatelja. Ovde sam svega šest meseci i i dalje se navikavam na novine u svakodnevnom životu. Još uvek mi je zapanjujuća količina vremena koju prosečan stanovnik/ca većih gradova u Americi provede u automobilu. Takođe, u stanju sam da značajnu količinu energije koju uštedim, jer stvari funkcionišu, alociram ka ličnom razvoju“, objašnjava Ivana.
