Nedostatak protesta glumaca, pisaca i muzičara protiv lošeg stanja u Srbiji posledica je činjenice da su umetnici danas bačeni na marginu od strane medija i aktuelne vlasti
Vladavinu Slobodana Miloševića obeležili su veliki protesti. Devedesete godine protekle su u demonstracijama u kojima su učestvovali vodeći srpski glumci, pisci, muzičari… Danas se čini da su se umetnici ućutali i da nema njihovog protesta zbog lošeg života u Srbiji. Slikar, radio-voditelj i junak filmskog serijala Mi nismo anđeli“ Uroš đurić smatra da se umetnici nisu odrekli bunta i angažmana, već da su ih današnji mediji i vlast gurnuli na marginu.
– Dosta je autora koji kroz svoje radove ili javne nastupe vrlo utemeljeno ukazuju na goruće društvene probleme, ali su ti stavovi marginalizovani, zahvaljujući sprezi vodećih medija i političkih struktura koji filtritaju svaki upad u polje javnog. Uloga kulture je prema standardima aktuelne vlasti u Srbiji – koju mahom čine skorojevići – zamišljena kao dekorativna umesto prosvetiteljska.
Jedemo ono što se kuvalo devedesetih
U vreme Miloševića imali smo ogroman bunt omladine, koja je tražila promene i priključak sa razvijenom Evropom. Veliki deo današnje omladine do guše je u povratku tradicionalnim vrednostima i u dosta arhaičnom fazonu. Da li je to zbog toga što svaka mladost mora da bude u opoziciji u odnosu na vladajuću politiku ili je u pitanju nešto drugo?
– Omladina i omladinska kultura ne predstavljaju jednoobraznu masu. U pitanju je heterogena društvena grupacija koja je potencijalno najveći gubitnik usled višedecenijskog žestokog survavanja svih društvenih standarda, a posebno u obrazovanju, što ih je kačilo u formativnim godinama. Sada jedemo ono što se kuvalo devedesetih i nema mesta čuđenju.
Opšte pobune nije bilo, ali nije sasvim tačno da su izostali artikulisani zahtevi za drugačijim sistemskim rešenjima. Oni, doduše, nisu bili objedinjeni u jedinstvenu platformu, iz mnogobrojnih razloga, ali prevashodno stoga što je osnovno polazište umetničke ili intelektualne prakse u većini individualističkog tipa.
Da li je naša aktuelna situacija posledica onoga što si ti opisao rečima sadašnje upravljačke elite čine ljudi malog dometa, a velike ambicije“?
– Sadašnje elite u Srbiji sastavljene su od polusveta, sprege polukriminogenih novobogataša i režimskih aparatčika, dvorske svite i estrade. čine ih ljudi osrednjih intelektualnih sposobnosti, ali dokazano veštih špekulanata. Posle stravičnih iskustava devedesetih, oni imaju puno pravo da kažu da su, ako ništa drugo, makar uredili državu. Da, ali kako i po koju cenu? Živimo u nešto sofisticiranijem obliku strahovlade. Ljudi nisu spremni otvoreno da govore o problemima sa kojima se suočavaju jer se plaše da ne ostanu bez posla, a u osnovi svega je strah da će time biti prognani iz društva, da će biti obeleženi kao nesposobni. Kod nas nije razvijena kultura socijalnog bunta u trenutku kad se neki problem ukaže, već kad su rešenja za oporavak nemoguća, što je veliki pokazatelj nedostatka socijalne svesti i kukavičluka prouzrokovanog očajnim društvenim položajem najamnih radnika. To je kao kad biste išli kod lekara da vam ukaže pomoć tek kad se nađete u samrtnom ropcu. Sistemsko manipulisanje egzistencijalnim strahovima je najodvratniji produkt ovdašnje tranzicije. Uplašen čovek nije slobodan čovek i time je svaka ideja o solidarnosti ugroženih ugušena.
Danas se umetnici organizuju u borbi za zaštitu platana. Ne potcenjujući seču stabala u Bulevaru kralja Aleksandra, ipak se moramo zapitati da li se jedina angažovanost umetnika danas svodi na odbranu drvoreda?
– Kritički umetnički angažman oko ključnih stvari u ovom društvu je sve vreme prisutan, ali to nije ni medijski atraktivno, niti poželjno sadržajnije propratiti. Mediji su postali sredstvo u borbi za političku prevlast i svako kritički orijentisano mišljenje, koje dovodi u sumnju postojeći poredak, ne registruje se, a ono o čemu ne izveštavate, ne postoji. Lekciju ste uspešno savladali, dobri ste đaci, lokalni moćnik će vam dati za mesečne platice, sedi, pet.
Da li je forsiranje te ušminkane i vesele Srbije idealan način da narod zaboravi na pljačku, na tajkunizaciju društva i na ogromno klasno raslojavanje u Srbiji, u kojoj vesele note prigušuju buku krčanja creva?
– Svakako. Udri brigu na veselje oduvek je bilo u službi vladajuće klase. S tim što ovde nije u pitanju klasno već socijalno raslojavanje. Srbija ima samo dva pola – one koji imaju i one koji nemaju. Postoje samo dve klase: upravljači i obespravljeni.
Da li u današnjoj eri jurenja para“, života u kreditnom ropstvu i strahu od otkaza nema prostora i vremena za pobunu i borbu za više ciljeve“?
– Naravno da ima, ali pitanje je da li je to dovoljan motiv. Oko kakvih programskih načela i ciljeva bi se konstituisao otpor, da li bi se išlo na oružani revolucionarni prevrat ili bi se učestvovalo u političkoj borbi na izborima? Svaki otpor, da bi uspeo, mora imati jasan ideološki okvir delovanja i razrađene etape u usmeravanju snaga ka njegovom ostvarenju.
Pre izvesnog vremena ponovo su se oglasili intelektualci iz nekadašnjih ešalona Francuske7, koji jedini problem današnje Srbije vide u njenom nepristupanju NATO-u. Nigde pomena o ogromnim klasnim razlikama u Srbiji. čini se da ta ekipa intelektualaca nikada nije imala priključak sa realnim životom niti sluha za prazan tanjir prosečnog Srbina.
– Vašar taštine, parada ponosa. Stepen samodopadljive ispraznosti koju proizvode je monumentalnih razmera.
