Dok je Crna Gora odmah po raspadu državne zajednice uvela sopstvena odlikovanja, Srbija ne samo da i dalje poseduje odličja SCG nego je već više od decenije stanje u njihovoj dodeli, u najmanju ruku, haotično. Ordene su do sada uglavnom dobijali sportisti, i to čim osvoje neki šampionat, i oficiri. Pritom se oficirima dodeljivalo ordenje i kao „utešna nagrada“ umesto višeg čina u vojsci. Stručnjaci ne pamte kada su u red za visoko državno priznanje stali i drugi zaslužni građani, naučnici, umetnici i privrednici. Heraldičar Dragomir Acović kaže za „Vesti“ da niko u Srbiji više ne zna ni koje odlikovanje odgovara određenim zaslugama, jer je još važećim zakonom iz 1998. napravljen neprirodan spoj između novih ordena i onih koji su zaostali iz vremena Josipa Broza Tita. Pokušaj da se 2005. godine izglasa nov zakon o odlikovanjima Republike Srbije nije uspeo, a kao koautor nacrta tog zakona Acović kaže da bi najpre bilo potrebno da se spreči zloupotreba ordenja.
Pritisak na Legiju časti
Jedno od najpoznatijih svetskih odlikovanja, Legija časti, dugo je bila jedini orden u Francuskoj. Zato ga danas nosi više od 700.000 živih Francuza.
– To je prevelik broj nosilaca, ali je Legija časti i dalje visoko cenjen orden, jer ima bogatu istoriju. Francuzi su ipak morali da osnuju i Orden za zasluge, kako bi smanjili pritisak na glavni orden. Zadržali su i ordenje koje je bilo isljučivo u nadležnosti pojedinih ministarstava, kao što su odlikovanja za nauku, ili Orden viteza reda umetnosti i književnosti, koji je nedavno dobio režiser Emir Kusturica – kaže Dragomir Acović.
– Uvođenjem tzv. numerus klauzusa država određuje da u svakom ordenu i klasi tog ordena postoji određen broj živih nosilaca. Kad se taj broj popuni, mora da se čeka da neko od nosilaca premine, kako bi mogao da se imenuje sledeći. U protivnom, svaka nova vlast će jeftino kupovati nečiju podršku. Ukoliko se neko odlikovanje, makar bilo i najviše, dodeljuje u ogromnom broju, ponižavaju se i oni koji su ga dobili i oni koji bi tek trebalo ga da prime. Drastično se smanjuju vrednost i uloga ordena, pa ljudi počinju da se stide takvih priznanja, umesto da se njima ponose – ističe Acović. Takođe nije utvrđeno ko i prema kojim merilima predlaže kandidate za neki orden. To, bar na papiru, može učiniti bilo koji građanin, ali je šansa jednaka nuli da se takav predlog prihvati. Sagovornik „Vesti“ kaže da se ordeni i dalje dodeljuju u zavisnosti od političke „težine“ predlagača ili kandidata za orden.
– Svi se utrkuju ko će da predloži popularnog fudbalera, a niko se i ne seti, na primer, manje poznatog pijaniste ili astronoma, jer oni ne donose političke poene. Naročito se greši u kolektivnim sportovima. U nauci, na primer, imamo ljude koji ulože ceo život da bi postigli izuzetan i trajan rezultat, ali se prednost daje, na primer, jedanaestorici mladih momaka koji uz četu trenera, masera i drugih pogodnosti postignu rezultat koji ubrzo odlazi u sportsku istoriju – kaže Acović. On napominje da su zakonopisci tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića 1998. godine iz zakona o odlikovanjima izbacili sve što im se učinilo nepotrebnim, pa je ispalo da predsednik sam predlaže nosioca ordena, i odlučuje ko će ga dobiti, sam donosi dekret i sam uručuje orden ili ga oduzima.
– To ovlašćenje je ostalo i sadašnjem predsedniku – ističe Acović. Zato je on u novom zakonu predložio da svaki orden ima komisiju, u kojoj su članovi nosioci tog ordena.
Protokol
Srbija je u vreme Kraljevine Jugoslavije imala Orden svetog kneza Lazara, jedinstven u svetu, jer su ga mogli poneti samo kralj i prestolonaslednik kada postane punoletan. U svetu postoje i protokolarni ordeni koji se ne dodeljuju za stvarnu zaslugu, nego za status nosioca. Na primer, kad država odlikuje gosta, predsednika druge države samo zato što je predsednik.
– To je vrsta diplomatske učtivosti koja postoji u celom svetu i odavno se primenjuje – napominje Acović.
– Orden je „ugovor“ države i zaslužnog građanina, koji je dobijanjem odlikovanja pozajmio državi pravo da se okiti njegovim imenom i delom. Taj ugovor ne sme biti kompromitovan time što će država u jednom momentu dodeliti odlikovanje dobitniku Nobelove nagrade, a potom identičan orden dodeliti osvajaču srebrne medalje na šampionatu u stonom tenisu – kaže Dragomir Acović. Podvig jeste i jedno i drugo, ali nisu jednake važnosti zasluga za državu i građane.
