Na desetu godišnjicu agresije NATO-a na Srbiju, u centru Pariza iz ugledne izdavačke kuće „L’až d’ om“ ispaljen je pucanj u svet najnovijom knjigom Boška Dukanca pod naslovom „Na meti NATO. Skriveno lice agresije protiv Jugoslavije 24. marta 1999″, istraživača i analitičara vojno-političkih zbivanja na tlu bivše Jugoslavije, koji piše na francuskom. „Ovo je tradicionalno okupljanje povodom obeležavanja agresije na Jugoslaviju“, rekao je tom prilikom Vladimir Dimitrijević, osnivač ove izdavačke kuće sa sedištem u Parizu i Lozani, a u pozivnicama gostima napisao: „Naš front protiv agresije su svedočanstva, kako istorijske i duhovne knjige, tako i romani, knjige iz geopolitike i pravne analize.“ Novo delo Dukanca stopu po stopu raskrinkava reditelje i aktere kosovske nesreće koja se izvodila u interesu viših sila. Koliko je tu bilo podlosti, licemerja i ironije, koliko osvetoljubljivosti, neljudskosti i istorijske neozbiljnosti, kao i nebrige za posledice, analitički razotkriva u svom delu ovaj 70-godišnji Beograđanin, nastanjen u Francuskoj.
• Koliko je trebalo vremena da otkrijete razne podzemne i zakulisne igre, služeći se prevashodno autentičnim dokumentima i brojnim medijskim izvorima?
– Moja istraga je trajala pune četiri godine, a borba za izdavača – mnogo duže. U Francuskoj niko nije zainteresovan za tu temu. Jedino izdavač Vladimir Dimitrijević i hvala mu! Iako sam u svemu prezentovanom bio i ostao samo objektivni posmatrač i hroničar, vlastiti stav izneo sam u predgovoru knjige gde sam ukazao da sve te mutljavine nisu bile stvar pojedinih naroda već njihovih vođa i tajnih organizacija.
Od inženjera do publiciste
• Boško Dukanac je rođen u Beogradu 1939, a u Francuskoj živi od 1973. godine. Po profesiji je građevinski inženjer, danas stanovnik grada Anžea na Loari. U penziji je od 2002. godine. Pisanjem se počeo baviti onda kada je smatrao da je potpuno savladao francuski jezik.
• Napisao je trilogiju o ratovima u Jugoslaviji: „Kao lutke na koncu“, „Glava i pismo“ i „Na nišanu NATO“ od kojih samo druga još nije dostupna javnosti.
• Oženjen je, i otac jednog sina Marka, rođenog u Francuskoj koji se pre sedam godina vratio u zemlju predaka, i danas živi i radi u Beogradu.
• Da li ste u ovaj istraživački rad krenuli iz potrebe da pravim bojama oslikate „svetske humanitarce“?
– Od početka agresije NATO-a na SR Jugoslaviju bilo je očigledno da postoje strateški i politički interesi koji su rezultirali u zakulisnim manevrima. Upustio sam se u to jer verujem u ulogu knjige na razotkrivanju istine, nadam se da može probuditi savest, samo je pitanje koliko ljudi pročita knjigu. Snaga medija je veća, a nama Srbima bilo bi lakše da su mediji na našoj strani. Knjiga „Na nišanu NATO-a“ pisana je na osnovu zvaničnih dokumenata zapadnih vlada, NATO-a, NVO, izjava državnika i brojnih verodostojnih izvora, a razotkriva političke i strateške ciljeve, podzemne igre i laži koje su prethodile i pratile agresiju pod maskom „humanitarne misije“. Nasuprot tvrdnjama političara i medija, rat koji je NATO vodio nije bio ni humanitaran, ni neizbežan, ni legalno i moralno opravdan. Kao i agresija na Irak 2003, agresija na Srbiju je opravdavana (i još uvek se opravdava) lažnim izgovorima.
• Rekli ste u delu i to „da nikada do sada nije jedan tako mali broj ljudi tako radikalno lagao jedan toliko veliki broj ljudi kao u slučaju rata na Kosovu“?
– Ovo je izjava Vilija Vimera, poslanika CDU u Bundestagu i zamenika nemačkog predsednika Oebsa, a i ostali mnogobrojni primeri koje sam sakupio u ovoj knjizi, eklatantno su svedočanstvo i potvrda njegovih reči.
• Na jednom mestu osvrćete se i na kobne zablude Slobodana Miloševića, o čemu je reč?
– O toj zabludi je govorio i vrhovni komandant NATO-a general Vesli Klark koji je na američkoj televiziji CBS, izjavio: „Razlog napada nije bilo Kosovo, u osnovi, to nije imalo nikakve veze ni sa etničkim čišćenjem, to je bila bitka za budućnost NATO-a i za kredibilitet SAD kao sile na svetskom planu“, što Milošević nije nikada shvatio. Da bi postigla taj cilj i opravdala ratnu avanturu, Amerika se nije libila da pribegne niskim metodama, od pritisaka do ucena, od dezinformacija do falsifikovanja činjenica.
Krivci
• Ko je glavni krivac za sve što desilo na Kosmetu?
– Albanci su u vreme Dejtona, kao i prethodnih bar pola veka, tražili ne samo široku autonomiju, koju su inače do 1989. i imali, već Republiku Kosovo, predoslov sine qua non za otcepljenje od Jugoslavije, a SAD su zajedno sa nemačkim BND-om još od 1993. podržavale OVK, nastalu u to vreme i u tom cilju, pružajući im pomoć u tehnici i obuci gerilaca.
• Šta vas je navelo da u knjizi napišete da je Madlen Olbrajt najzad „dobila svoj rat“?
– Ona je kao buldog koji vam zarije zube u nogu i više je ne pušta, rekao je o njoj bivši državni sekretar Lorens Iglberger i nije pogrešio. Bil Klinton, koji je više voleo suknje od uniforme, dugo je oklevao da pređe Rubikon, ali je bio je prisiljen da popusti. Što se Pentagona tiče, vojni vrhovi su bili protiv jedne takve ratne avanture. „Zamalo da dobijem srčani udar“, zapisao je u svojim memoarima bivši načelnik Generalštaba SAD, general Kolin Pauel, kada je Olbrajtova izjavila „čemu nam služi ta moćna ratna mašina ako je ne koristimo?“
• Zbog čega navodite da je general Vesli Klark iz dna duše mrzeo Miloševića?
– On to nije krio. NJegova upornost da ga uništi bila je toliko jaka da neki članovi američkog Kongresa, koji su se s njim sastali u Briselu, nisu oklevali da kvalifikuju rat kao „generalovu ličnu osvetu“. Avgusta 1994, u Bosni, Klark se susreo sa generalom Ratkom Mladićem koji ga je tada nagovorio da izmenjaju šapke, da se tako slikaju, i uz sve to poklonio mu i pištolj na čijoj je dršci bilo ugravirano „od generala Mladića“. Blam utoliko bolniji što je u to doba Mladić već bio na nišanu Međunarodnog suda za zločine u bivšoj Jugoslaviji. Ali to nije kraj priče. Vrhunsko poniženje ga je tek čekalo. Godinu dana kasnije, u Dejtonu, gde je prisustvovao potpisivanju mirovnog ugovora, Milošević je s uživanjem dosuo so na živu ranu vrativši Klarku njegovu šapku. „Ovo vam šalje general Mladić“, rekao mu je sa podsmehom u glasu, u prisustvu brojnih svedoka. Takva uvreda se ne oprašta.
• Šta biste kao borac za istinu i rodoljub savetovali Srbima?
– Trebalo bi da pokušaju da shvate na koji način misli Zapad, kako bi na osnovu toga mogli da organizuju odbranu. Najveća greška, a koju su Bošnjaci, a pre njih Hrvati i Slovenci vrlo dobro uočili, jeste da se ne vredi busati u grudi i dokazivati ko je u pravu, već treba ući u suštinu njihove filozofije razmišljanja. Onog momenta kada srpski političari to budu primenili, verovatno će i kompletan obrt stvari biti drugačiji. Ukratko, to sažeto znači – biti lukav! Ali i imati uticajne sponzore spremne da daju novac.
• Šta očekujete od svoje knjige?
– Kritike su zasad pozitivne, ali najviše bih želeo da moja knjiga nađe put i do čitalaca u Srbiji, odnosno da bude izdata u Beogradu na srpskom jeziku, ali nisam siguran da u samoj matici postoji takvo interesovanje. Ili možda razlog leži u finansijskoj krizi u koju je zapala i Srbija, pa se nema para. Ali tešim se činjenicom da sve ono što predstavlja nešto kapitalno ostaje u biblioteci Francuske koju ne posećuju samo obični čitaoci, tamo svraćaju i pripadnici raznih stranih obaveštajnih službi, kao i brojni novinari. Gledajući s te strane, smatram da sam učinio nešto korisno za svoju otadžbinu i za istinu.
