Dosada i znatiželja dva su budna pokretača ljudskog roda. NJoj, već 34-godišnjakinji, Amerikanki na papiru, žiteljki gradića Santa Monika iz prebogate Kalifornije, Srpkinji dušom i poreklom, krhkom i lepom ženskom DŽemsu Bondu, kako jednom napisa jedan američki kolega, dosada bi ponajmanje mogla da bude motiv za bilo šta. Pre će biti iz taštine da puno toga sazna kako bi o tome mogla da govori, moguće i potrebe za avanturom i opasnošću, tek Nataša roni, skija, glumi, skače padobranom, leti palaglajderom i vozi avion…
Upoznali smo je pre koji dan u Beogradu gde je stigla nakon što je „migom 25“ dotakla svemir. Bila je, osmehuje se, na samoj „tankoj crvenoj liniji“ koja deli zemljin omotač od kosmosa – ona, Nataša Pavlović, jedina žena na svetu kojoj je to pošlo za rukom.
Srpski luping
– Kod proboja zvučnog zida meni je kroz glavu prošlo: „Ihaj, jedina Srpkinja u kosmosu! Pri povratku, Aleksandar je tri puta usmerivši avion naglavačke „levkom“ jurio ka zemlji. Napravio je to zbog našeg famoznog broja tri (tri puta se ljubimo, a znaju nas i po tri dignuta prsta) kako reče, izveo je za Natašu trostruki „srpski luping“!
– Predstavljala sam Jugoslaviju i na izboru za Mis sveta i ušla među prvih pet devojaka – hvali se s pravom, baš od srca, započinjući razgovor Nataša. – U Americi sam glumila u preko 40 TV-emisija i nekoliko filmova, a snimala sam i sa oskarovcem Robertom Beninijem. Odskora svu energiju usmeravam na pisanje scenarija za dramatičnu ljubavnu priču koja se doduše dešava na pisti, u hangarima i u avionu. Biće to nebeski „lav stori“- osmehuje se sagovornica „Vesti“.
Kao četvorogodišnja devojčica, pre tri decenije, stiskajući uplašena oca i majku za ruku, prvi put je videla avion i sela u njega. Porodično su se iz Beograda zauvek preselili u čikago, grad njene mladosti, odrastanja, uspešne karijere, a preseljenje u Kaliforniju i Santa Moniku usledilo je kasnije.
– Taj prvi let avionom neću zaboraviti – vraća se Nataša na svoju najveću životnu strast. – Strah je bio veliki. Prava spoznaja je usledila kada sam pre sedam godina na maloj „cesni“ počela da učim pilotsku veštinu, a od „cesne“ dogurala do „miga 25“.
Neispunjene želje
Zorica Boljanović, predsednik Udruženja žena letača Srbije i Crne Gore, pri kraju Natašine posete Srbiji, predala joj je člansku kartu sa brojem 55. Naša zemljakinja je rekla: „Dotakla sam svemir, ali u njega nisam zakoračila. Zapravo, tek sad vidim da ustvari imam još neispunjenih želja, a to je priznaćete baš lepo.“
Želju da daleko odleti objašnjava ovako: „Krila ‘miga’ su vrlo jaka, ali krila anđela su jača. Nisam se bojala susreta sa svemirom. Bog me je čekao i čuvao, uverena sam…“
– Poleteli smo sa ruskog aerodroma „Žukovski“. Bio je to zapravo egzibicioni let, kakav smrtnik teško može i da sanja. Sedela sam, kao kopilot, ispred ruskog pilota, mog dugogodišnjeg prijatelja Aleksandra Pavlova. Licem u lice sa svemirom. Probijajući nebo fantastičnom brzinom uzdigli smo se na 25.000 metara, 25 kilometara od piste „Žukovskog“, dospevši na 250 metara od ivice kraja zemljine orbite, dotakavši samo vrata svemira, do tačke kad je i kosmos mogao jasno da čuje naše – dobar dan! Dalje se avionom ne može, dalje se avionom ne ide. Raspali bismo se u paramparčad…
– Sa ponosom sam u tom trenutku izvadila i Aleksandru pokazala tri zastavice koje sam držala u kombinezonu, ali i konture Srbije koja se dole na zemlji videla. Ponela sam rusku zastavicu, jer smo poleteli sa njene teritorije, američku, jer sam tamo odrasla, i srpsku, jer su moji koreni ovde. Samo se nasmejao i namignuo mi…
