Iza šupljih fraza o reformama krije se pohlepa, izdaja i glupost. Ne postoji čak ni minimum državnog samopoštovanja
Po svemu sudeći Srbija je konačno izašla iz vremena komunizma, jer je došlo vreme da privreda diktira politici. Jer, kako kažu izvori, domaći privrednici u klubu „Privrednik” sastavljali su novu vladu Srbije. Doduše uz prisustvo njegove ekselencije američkog ambasadora. Što su neki odmah proglasili za „strano mešanje u naše unutrašnje stvari”, pa je prozvano i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije da se izjasni u vezi sa tim. Odnosno, da kaže da li ekselencija ima pravo da malo ruča sa našim istaknutim privrednicima i razmeni mišljenje o domaćem aktuelnom političkom trenutku, ili je taj ručak mešanje u naše unutrašnje stvari. No, kako su se na ručku svi prisutni očigledno složili da je naše ministarstvo spoljnih poslova o.k. onda bi stvarno bilo čudno da ministarstvo nešto tu protestuje.
Zapravo, mene čude svi oni koji se sada čude što njegova ekselencija američki ambasador u Beogradu daje izjave koja bi vlada za Srbiju bila bolja. Niko da se priseti ne tako davnog skandala kada je smenjen dr Borko Josifovski, direktor Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć, koji je optužio dvojicu lekara iz svoje ustanove da su „sarađivali sa privatnim pogrebnim preduzećima tako što nisu započinjali reanimaciju kod 49 pacijenata, a posle njihove smrti obaveštavali su privatne pogrebnike i od njih dobijali za tu uslugu procenat”.
Ministarstvo zdravlja smenilo je dr Josifovskog, ali on nije bio lenj, pa je o svemu što se dešava u Hitnoj pomoći odmah obavestio američku ambasadu u Beogradu i njegovu ekselenciju tadašnjeg američkog ambasadora lično. Da su ga smenili, jer je „otkrio kako neki diluju mrtvacima”, i da bi valjda o tome trebalo da se hitno obavesti i Bela kuća. Ne znam je li taj izveštaj prosleđen Stejt departmentu, ali možda je i to doprinelo da se njegova ekselencija sada sasvim normalno priupita šta da radimo kada je jedna vlada umrla, reanimacija nije pomogla, a Hitnu ionako nema ko da zove?
U tom kontekstu, nemam ništa protiv tog ručka u klubu „Privrednik”.
No, kada mi pauk sledeći put odnese auto, pozvaću američku ambasadu da se žalim. A ako se ovaj trend nastavi moraće američka ambasada da otvori i novi šalter, za žalbe i pritužbe građana Srbije. Što i ne bi bilo tako loše, jer evo ovih dana Portoriko najavljuje da bi hteo da bude potpuno nezavisan od SAD. Koje su u julu 1898. pre tačno 110 godina pod komandom generala Nelsona Majlsa, inače starog borca protiv Indijanaca, zauzele tu špansku koloniju. Stanovnici Portorika dobili su američko državljanstvo 1917. godine, plate zarađuju u američkim dolarima, ali ne plaćaju federalne poreze. Mogu da glasaju na preliminarnim predsedničkim izborima, ali ne i na opštim.
Dakle, Portoriko je dvostruka šansa Srbije.
Prvo, možemo da podržimo njegovo otcepljenje od SAD i tako vratimo Vašingtonu za Kosmet. Ako tu opciju naše Ministarstvo spoljnih poslova proceni kao nešto što bi remetilo odlične odnose sa SAD ili nešto što bi bilo protiv međunarodnog prava, onda naše odnose sa SAD možemo da pojačamo tako da se mi kandidujemo na mesto Portorika, kao jedna od država SAD. Predlažem, dakle, novi ručak u klubu „Privrednik” na tu temu. Jer, od EU ionako nema ništa. Irci su na referendumu uprskali celu stvar. A oni su stari i poznati nacionalisti. Poput Srba.
Izgleda da je govornik znao šta je Bog imao u planu s Amerikom: „On nas je učinio vrhunskim organizatorima sveta, da bi haos zamenili sistemom. Dao nam je duh napretka, da bismo pobedili sile reakcije u svetu, učinio nas je iskusnim u vladinim poslovima da bi među divljim i od starosti oslabljenim narodima vršili upravnu vlast, a od čitave naše rase on je izabrao američki narod kao izabranu naciju da bi konačno utro put spasenju sveta”.
Ove reči je u američkom Senatu 9. januara 1900. godine izgovorio republikanski političar sa Srednjeg zapada, senator Albert DŽ. Beveridž iz Indijane, istoričar po profesiji i biograf Abrahama Linkolna.
„Iskustvo u vladinim poslovima, da bi među divljim i od starosti oslabljenim narodima vršili upravnu vlast”. I ručak u klubu „Privrednik”? Bog je šapnuo senatoru Beveridžu, senator to prepričao u Senatu još 1900. godine, ekselencija to prenela našim uspešnim privrednicima. I mi sa sada čudimo? Simbioza moći i kapitala u novom srpskom kapitalizmu?
Politika u rukama grupa koje vrše pritisak, političke stranke kao organizacije čija glavna funkcija nije više državna služba, već zaštita posebnih interesa i interesa klijenata. Umesto vizije imamo ciljne grupe, a naša politika počinje i završava se stvaranjem koalicija, pri čemu u Srbiji danas skoro da i nema političara spremnog da uputi izazov umesto da se pokorava opšteprihvaćenim shvatanjima ovog doba. Naši su političari vatrogasci, a ne mislioci.
Srbija je u katastrofalnom geostrateškom padu. Iza šupljih fraza o reformama krije se pohlepa, izdaja i glupost. Ne postoji čak ni minimum državnog samopoštovanja. čak i veliki privrednici zaboravljaju da i njihove interese, u uslovima globalne konkurencije, može da brani samo jaka srpska država. A jaka Srbija potrebna je samo građanima Srbije.
Ko drukčije kaže, kleveće i ….
