Gde je kraj neodgovorne i nestručne politike koja se u Srbiji od 2000-te godine vodi
Kroz dva teksta koja govore o našoj tragičnoj privredno-finansijskoj situaciji želimo da vam prikažemo stepen neodgovornosti, nestručnosti ili čak i zlonamernosti naše DOS-vladajuće elite koja uništava državu svih ovih godina. Na kraju oba priloga moći ćete da pročitate i kratak komentar urednika Srpske politike.
Argentinski bankrot pred našim vratima
Po računici NBS, septembra 2008. dinar je realno vredeo 108 odsto više nego krajem 2000. Tolika precenjenost domaće valute dovela je do enormnog uvoza i gušenja domaće proizvodnje. Od 2001. u Srbiju je ušlo preko 62 milijarde dolara u neto iznosu. I sve je to pojeo ogroman uvoz. Taj, ekstremno neoliberalni koncept reformi doveo nas je na ivicu sloma kakav su doživeli Meksiko, Rusija i Argentina, kaže za Blic nedelje Mlađan Kovačević, profesor univerziteta i redovni član Akademije ekonomskih nauka.
· Kako ste došli do cifre od 62 milijarde?
– Po osnovu novih zaduživanja, od 1. januara 2001. ostvaren je devizni priliv od 21 milijarde dolara u neto iznosu. Po osnovu doznaka iz inostranstva došlo je oko 26 milijardi, a oko 15 milijardi su prihodi od privatizacije, grinfild i portfolio investicija. Banke i preduzeća dugovale su krajem 2000. godine oko dve milijarde, a krajem prošle godine njihov inostrani dug premašio je 21 milijardu dolara. Ludilo olakog zaduživanja potpuno je prevladalo. Da sam se ja pitao, ako se preduzeće već zadužuje, insistirao bih da se taj novac upotrebi za uvoz opreme, reprodukcionog materijala i znanja, a ne za uvoz roba široke potrošnje. Za osam godina zbirna vrednost uvoza je preko 105 milijardi dolara. Sve se uvozi. Pogledajte Ju-Es stil, oni sve živo uvoze. Osim, možda, kreča. Pa valjaonica u Sevojnu, Petrohemija, Tigar, farmaceutske kuće. Sve one svoju proizvodnju zasnivaju na uvoznim komponentama.
· Zašto smo toliko uvozili?
– Zato što su reforme sprovodili ljudi sa skromnim znanjima koji su lako pali pod uticaj MMF-a i Svetske banke. Za razliku od nas, Slovenci su okupili vrhunske stručnjake sa Jožom Mencingerom na čelu i napravili su koncept koji je bio bitno drugačiji od onoga što im je preporučivao Džefri Saks i MMF. U Srbiji reforme je vodila ekipa ljudi koji su, po mom dubokom ubeđenju, bili potpuno nekompetentni za tu materiju. Na primer, profesor Labus u svojoj knjizi Osnovi ekonomije o problematici ekonomskih odnosa sa inostranstvom i spoljnoj trgovini ima tri-četiri strane. Dakle, nije se čovek time bavio. Ili magistar Dinkić, asistent na predmetu privrednog razvoja, odjednom postaje guverner Narodne banke i bavi se materijom koja mu je verovatno bila vrlo strana. Ili Vlahović, koji je radio u Diloid i Tušu, ali ne sećam se da je pre izbora za ministra nešto napisao o problematici privatizacije. Pa Goran Pitić, koji postaje ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, a na fakultetu se bavio svetskom ekonomskom istorijom. Ili, mr đelić, koji je bio asistent Džefrija Saksa koji je kao glavni reformator tranzicije u Rusiji imao katastrofalne rezultate. Eto, to su bili naši vizionari, kako je Labus voleo da kaže. I osim njega, svi su i danas na funkcijama.
· Ali nije nam MMF birao reformatore! Uostalom, poslednje značajno smanjenje broja zaposlenih u državnoj administraciji obavljeno je prilikom prethodnog aranžmana sa njima. čim je aranžman prekinut, nastavilo se po starom.
– Tačno je da u konceptu koji forsiraju MMF i Svetska banka ima i nekih pozitivnih elemenata, ali je saldo pozitivnih i negativnih efekata tog koncepta krajnje nepovoljan za zemlje koje taj koncept doslovno primenjuju. Niti je dobro da ovi naši vizionari sami rade kako znaju i umeju, niti je dobro sa MMF-om, jer moramo raditi kako oni zahtevaju. I kad nešto hoće da proguraju, oni samo kažu MMF to traži. A možda i ne traži. Sad im je svetska ekonomska kriza dobro došla. A još u oktobru su govorili kako ćemo mi imati koristi od te krize jer će strane investicije pohrliti u Srbiju. Kao da žive van vremena i van prostora.
· Za zemlje kao što je Srbija, šta je alternativa MMF-u?
– Nobelovac Edvard Preskot je izjavio da je politika MMF i Svetske banke, koja se sastoji od odobravanja sve većih zajmova zemljama u krizi, isto što i davanje droge čoveku zavisnom od kokaina. Kad neko dođe u tu narkomansku zavisnost, onda je neophodno žestoko lečenje. Tragično je što smo došli u takvu zavisnost. Nama je industrijska proizvodnja još uvek niža nego 1998, a u odnosu na 1989, da i ne govorim. To je posledica reformi koje su proizvele naglu liberalizaciju uvoza i ekstremnu precenjenost nacionalne valute. Posle sporazuma s MMF-om jako je teško pronaći alternativu. Moguće je da postoje šanse da se pozajmi od Rusije ili od Kine koja ne zna šta će sa deviznim rezervama koje su oktobru 2008. iznosile 1.800 milijardi dolara.
· Može li se nešto uštedeti i bez pomoći sa strane?
– Prvo, da je prihvaćen drugi model ekonomskih reformi, ne bismo došli u ovakvu ekonomsku situaciju. Drugo, da nismo jednostrano prihvatili Sporazum o pridruživanju sa EU imali bismo 300 miliona evra više prihoda od carina. Ceo svet se zatvara i uvode mere zaštite od uvoza, a mi jednostrano snižavamo carine i budžet ostaje bez prihoda. Takođe, morali bi maksimalno da štedimo električnu energiju i da sav višak izvozimo. Ali najviše bi se moglo uštedeti da je valutni kurs realan. Tada bi masa uvoznih proizvoda i usluga nestala. To je najprirodniji način da čoveka, preduzeće, državu, naterate da se razumniji ponaša i da manje troši. Precenjena vrednost nacionalne valute sistematski smanjuje sklonost svih prema štednji. Da evro vredi 130 dinara, svi bi ga mnogo više čuvali.
· Predviđate argentinski scenario. Šta je to toliko strašno što nam se, posle svega, može još dogoditi?
– Kad dugovi narastu, a devizne rezerve se bitno smanje, vrednost nacionalne valute više neće moći da se brani. I tada ćemo doći u situaciju da se vrednost dinara bitno smanji, kao na primer u Rusiji 1998, kada se vrednost rublje svele na jednu četvrtinu. I tu nastaje strašan problem za one koji su se zadužili i nesvesno prihvatili deviznu klauzulu, jer su poverovali nekim od zvaničnika kad su tvrdili da se kurs neće menjati narednih deset godina. Kad dođe do toga da preko noći morate izvršiti devalvaciju, za one koji su se zadužili nastupa katastrofa.
Muzej MMF promašaja· Zašto ste toliko kritični prema MMF-u?
– Zato što ne znam nijednu zemlju koja je imala uspešan privredni razvoj a da je imala je stend-baj aranžman sa tom institucijom. Zato što su 23. septembra prošle godine saopštili da Srbija ostvaruje impresivan privredni rast i ima šanse da u 2009. ostvari rast od šest do sedam odsto. Prvi čovek MMF-a je 2000. godine izjavio da slučaj Argentine treba da uđe u makroekonomske udžbenike kao ilustrativan primer kako se jedna privreda razvija kad primenjuje recepte MMF-a. Devet meseci nakon toga u Argentini je došlo do sloma. Zato je u ovoj zemlji napravljen muzej promašaja MMF-a u kome je detaljno opisano sve šta su im preporučivali.
Autor: Branislav Krivokapić
MMF: Srbija da prihvati evro
London, 06. 04 2009. – Fajnenšel tajms („Financial Times“) piše da je dospeo do poverljivog izveštaja MMF u kojem se kaže da bi istočno i centralno evropske članice Evropske unije trebalo da se odreknu svojih valuta i usvoje evro bez da formalno postanu članice Evrozone prethodnim ispunjavanjem strogih uslova – javlja BBC.
Fond tvrdi da bi takva „evroizacija“ bila najbolji način da se reši problem spoljneg duga tih zemlja i obnovi poverenje u njihove posustale valute. „Bez toga“, piše list citirajući MMF, „te zemlje biće suočene sa potrebom za drastičnim stabilizacionim merama protiv kojih međutim postoji veoma žilav politički otpor“. Samo u poslednjih nekoliko dana Ukrajina i Letonija su odbile da sprovedu neke od dogovorenih reformi sa MMF dok Mađari „muku muče“ sa formiranjem nove vlade koja bi uopšte bila u stanju da implementira dogovorene mere sa Fondom.
MMF je izračunao da će za pomoć ovom regionu, u koji uključuje Tursku, u naredne dve godine biti neophodno čak 186 milijardi dolara, od čega će možda više od polovine morati da obezbede Evropska unija i druge institucije. Za razliku od Evropske unije, koja se odlučila na pojedinačni pristup svakoj zemlji, Fond se zalaže za regionalni politiku prema regionu u kojem su, prema njegovoj oceni, neke zemlje ranjivije od drugih.
Srbija je tako, uz Letoniju i Estoniju, najugroženija po pitanju velikog broja kredita uzetih u stranoj valuti i Fond prognozira da bi podružnice zapadnih banaka u istočnoj Evropi u doglednom periodu mogle da izgube čak 160 milijardi dolara u vidu nenaplativih dugova. „MMF je u pravu da bi se još dublja kriza u istočnoj Evropi neminovno prelila i na Zapad. Zato bi možda bilo najbolje da Evropska unija ipak izdvoji paket pomoći za čitav region, sa ili bez pomenute evroizacije, i to što pre“ konstatuje Fajnenšel tajms.
FoNet
Velika podvala MMF-a
Veliki gazda i šef uvozničkog lobija Milorad Mišković i saradnik MMF u realizaciji DOS-ove pljačkaške politike Miroljub Labus i danas vuku ključne poteze na našoj privrednoj sceni
Profesor Mlađan Kovačević je bio veoma umeren i biranim rečima je zagazio u problematiku stručnosti i kompetentnosti DOS-ovih eksperata koju su Srbiju u rekordnom roku oslobodili kompletne privrede, bankarstva, enormno je zadužili, da bi sve te ogromne pare na čudan način nestale. Kovačević navodi da je od 2001. u Srbiju ušlo preko 62 milijarde dolara u neto iznosu, i da je sve te ogromne pare pojeo nekontrolisani uvoz. Izbegao je da kaže da se u stvari radi o neviđenoj pljački u kojoj su nestale desetine milijardi $ i da su pomenuti Dr. Miroljub Labus, magistar Mlađan Dinkić, guverner Jelašić, Aleksandar Vlahović, bivši ministar za privredu i privatizaciju, Goran Pitić, koji je bio ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, mr. Božidar đelić, danas svi dolarski milioneri sa desetinama miliona na raznim računima. Pored njih gotovo da ne postoji ministar u Vladi ili visoki stranački funkcioner vladajućih stranaka od 2000-te a da nije sa debelim kontom. Kada na sve ove već pomenute dodamo razne kumove, tetke, stričeve i korisne prijatelje, dobar deo od tih 62 milijarde $ je skliznuo u privatne džepove, sada nove i bogate srpske elite.
Da bi se takvo prelivanje državnih para uopšte moglo izvesti morale su se u saradnji sa MMF-om uraditi nekoliko ključnih stvari. Uništiti naš bankarski sistem, izvršiti opšta i sveobuhvatna pljačkaška privatizacija i onda formirati jak uvoznički lobi kako bi se te pare, što brže vratile onima koji su nam ih i pozajmljivali. Niko tu nije bio nevešt, neuk i nestručan, kako to za naš list Blic iznosi profesor Kovačević, već je to bila organizovana i sa MMF-om dobro koordinirana pljačka koja se eto sada privodi kraju. To nije slučaj samo sa nama već i sa mnogim drugim zemljama bivše istočne Evrope, pa se sve te zemlje danas nalaze pred bankrotstvom.
Da bi zapad nailazeće lančano bankrotstvo prezaduženih država i građana istočne Evrope nekako predupredio, u koju ih je upravo on svojim pljačkaškim bankarskim sistemom gurnuo, preko MMF-a nudi spasonosna rešenja. Jedno od tih spasonosnih rešenja je ponuđeno i Srbiji. Da Srbija prihvati evro kao svoje unutrašnje sredstvo plaćanja i ukine svoju valutu. U ovom predlogu Srbija je uzeta kao zamorče da bi se ispitale sve, po zapad, pozitivne i negativne strane ovog finansijsko-bankarskog eksperimenta. Suština eksperimenta je tome kako da zapad spasi 160-250 milijardi dolara u vidu nenaplativih dugova, koliko će se pojaviti u opljačkanim zemljama istočne Evrope. Kada evro kao monetu prošire na celu Evropu pa i zemlje koje nisu članice EU onda sve te zemlje gube i svoj monetarno-finansijski suverenitet. To znači da Srbija više ne treba ministar finansija kao ni Narodna banka i guverner, jer će sve to biti u Brislu. Onda će oni odlučivati kolike će u Srbiji biti penzije, koliko će se odvajati za Vojsku, Policiju, zdravstvo, školstva….za sve što ide iz budžeta. Kroz naš budžet (odvajanjem para za spašavanje bankarskog sistema) će sanirati njihove Rajfazen, Inteza… i ostale banke kojima naši građani ne mogu da vrate kredite. Sve ove zapadne banke u Srbiji su registrovane kao naše banke, iako njima rukovode njihove centrale iz inostranstva. Ali pošto su naše mi ih trebamo i da saniramo. Sobzirom da ni država neće moći da servisira svoje uzete kredite, onda ćemo od MMF-a dobiti nalog da prodamo Elektroprivredu, rudnike i rudno bogatstvo, železnicu, pruge….a na kraju i obradivo poljoprivredno zemljište, šume. Sve dok oni svoja potraživanja ne namire.
To je prosto objašnjenje šta je MMF predložio našoj Vladi kao spasonosnu meru. Nije čudo da od MMF-a dobijemo i takav predlog, ali je više nego tragično da naša Vlada nije odlučno rekla ne, već je rekla da će predlog razmotriti. Kako su se do sada vrlo partnerski ponašali sa MMF-om i SB nije isključeno da neki Dinkić taj aranžman i potpiše, a većinska žuta DOS koalicija ga u Skupštini ratifikuje. Od naroda će kao i dosad suštinu tog aranžmana lako sakriti, jer ono što nije bilo na televiziji nije se ni dogodilo.
Srpska politika
