Foto: Privatna arhiva
Francuski jezik Vojin Jagličić je učio u osnovnoj i srednjoj školi, a kasnije, tokom studija, prvi put je posetio Pariz, nakon čega se u njemu rodila želja da obnovi znanje ovog jezika. Spontano, učeći jezik, počeo je da razmišlja o odlasku u Francusku na studiranje.
„Raspitivao sam se i kada sam video uslove studiranja i da su školarine i više nego pristupačne iako je život u Parizu inače skup, to je presudilo. Nakon završene Muzičke akademije u Beogradu upisao sam master na Sorboni 2014. godine“, počinje Vojin svoju priču za Danas.
U Pariz je otišao nakon završenih osnovnih studija na Muzičkoj akademiji a, kako kaže, tada nije razmišljao o tome da li će posle završenog mastera ostajati u Parizu ili će se vratiti. U ovom trenutku, ipak, planira da još nekoliko godina ostane u Francuskoj.
„Završio sam dva mastera na Sorboni – jedan je opšta muzikologija, a drugi muzička medijacija, što je neka vrsta kulturne politike. Francuska ima nekoliko univerziteta koji se bave medijacijom, a na taj način se formira generacija kulturnih radnika, u ovom slučaju muzikologa, koji uče kako da prenose znanje na najlakši način ljudima koji nisu mnogo upoznati ili imaju odbojnost prema određenoj vrsti muzike. Mi smo tu da razbijemo mitove i napravimo most između tih strana u konfliktu“, objašnjava on.
Studirajući na Sorboni, jednom od intelektualnih centara Francuske, pa i cele Evrope, iskusio je mnoge mogućnosti kojima se ranije nije ni nadao.
„Studirajući tamo imao sam priliku da čitam originalno izdanje doktorskog rada znamenitog filozofa Mišela Fukoa, a osim toga na Sorboni postoji jedna ploča koja ukazuje da su upravo tu obnovljene moderne Olimpijske igre, što takođe govori o važnosti te institucije u celom svetu. Kao neko ko se bavi kulturom, značajno mi je bilo što sam mogao ne samo da učim o nekim delima iz knjiga, već i da vidim i čujem sve ono o čemu čitam. Muzički svet u Parizu je veoma živ, možemo o svemu da raspravljamo, ima dovoljno ljudi sa kojima može da se priča o klasičnoj muzici i kulturi i to ne samo onih sa muzičkim obrazovanjem, već veliki broj ljudi inače ide na koncerte. Neko ko se bavi klasičnom muzikom ovde zaista može da se pronađe“, rekao je Vojin.
Po odlasku u Francusku život mu se mnogo promenio, kako kaže, duh Pariza je takav da mu je teško odoleti. Kao kolevka različitih pravaca u kulturi, ovaj grad pleni svojim šarmom i grli svakoga ko ceni kulturu i umetnost.
„Jedna od glavnih promena je to što sam o Srbiji, Srbima ali i sebi samom počeo da uviđam tek kada sam otišao iz Srbije. Počeo sam da razumem razlike u mentalitetu, kulturi, šta je dobro a šta loše u Srbiji, čega kod nas ima, a čega ne. Imam neverovatnu mogućnost da iskusim sve te koncerte, opere, galerije, susrete sa umetnicima i intelektualcima što u toj meri ne bih mogao u Srbiji. Pariz je kolevka različitih umetničkih pravaca, kolevka je i različitih političkih pokreta, Francuska revolucija je iznedrila i levicu kao političko usmerenje. Razne stvari su se tu izrodile i u tom smislu lako je dobiti nadahnuće za stvaralaštvo i zavoleti taj grad. U Parizu je sve dostupnije – biblioteke, pristup raznim dokumentima, a kulturna ponuda je prebogata. Tu se nalaze i tri operske kuće, veliki broj koncertnih dvorana, kao i brojna pozorišta koje nude, pored dramskog, i program klasične muzike. Ovo je grad i sa najviše bioskopa na svetu“, nastavlja svoju priču Vojin.
Zbog svih mogućnosti koje Pariz kao kulturni centar nudi, tamo je lakše zaposliti se u ovom sektoru nego što je slučaj u Srbiji. Ipak, upravo u toj teškoj situaciji u kojoj se nalazi kultura u Srbiji, Vojin vidi priliku za mlade ljude da donose promene.
„Stanje u klasičnoj muzici u Srbiji je teško, ali baš zbog te teške pozicije u kojoj se nalazi postoji dosta mogućnosti. Ona nije toliko vidljiva i prisutna u svakodnevnom životu, ali teško bismo uspeli da to promenimo bez podrške institucija. Mladi ljudi, a naročito umetnici treba da se ohrabre da se vrate u Srbiju i rade u tom polju“, ističe on.
Prema njegovim rečima, kultura ne treba da bude koncentrisana u određenim centrima, već dostupna svima koji žele da uživaju u različitim vidovima umetnosti, a upravo ta decentralizacija kulture je zadatak mladih koji se njom bave.
„Mnogi moji prijatelji, umetnici, sa kojima svakodnevno razgovaram, slažu se da bi trebalo da dođe do decentralizacije kulture i to je nešto na čemu moramo da radimo. Umetnost treba da se pomeri iz glavnih centara. Dobar primer toga je letnji festival klavirske muzike u Vranju gde dolaze umetnici iz Nemačke, Francuske, ali i drugih delova Evrope i sveta. To je jedan od pozitivnih primera promocije klasične muzike, ali u tome treba da učestvujemo svi, naravno uz podršku države i uz sponzore koji bi to finansirali. Pišem i muzičku kritiku za jedan francuski veb sajt koji se bavi operom, te često imam priliku da budem u kontaktu sa ljudima sa kojima mogu da razmenjujem mišljenja. Toga u Srbiji malo nedostaje i zato mislim da treba raditi na osvešćivanju ljudi o tome zašto je kultura važna. Tokom karantina smo mogli da primetimo da verovatno 80 odsto ljudi ne bi izdržalo da nije bilo velike ponude kulturnog sadržaja na internetu“, kaže Vojin.
Iako je u inostranstvu, trudi se da radi na promociji srpske kulture. Imao je priliku da bude na praksi u srpskoj delegaciji pri UNESKU, video je kako funkcioniše kulturna diplomatija i kako se na političkom nivou odvija kulturna medijacija.
„Pitanje kulturnog nasleđa Srbije je za mene jako bitno, važno je da znamo kako da predstavimo naše prirodno, materijalno i nematerijalno bogatstvo. Osim prakse, imao sam i priliku da radim jednu prezentaciju za diplomate u UNESKU o srpskoj muzici sa Kosova i Metohije“, kaže Vojin.
Situaciju u Srbiji prati svakodnevno. Odgovor Vlade na krizu u kulturi tokom korona virusa nije ga iznenadio, jer se, kako kaže, u Srbiji u kulturu uvek malo ulagalo.
„I u Francuskoj je budžet za kulturu oko jedan odsto, ali razlika je što je taj jedan odsto mnogo veći nego onaj u Srbiji. Video sam i da su samostalni umetnici kod nas dobili jednokratnu pomoć, ali to ništa neće promeniti ako posmatramo dugoročno“, zaključuje on.
Prati i političku situaciju u domovini, a poseban utisak na njega ostavlja podeljenost naroda po svim pitanjima.
„Pratio sam proteste i video sam da postoji stvarni revolt među narodom, ali primetio sam i drugu stranu – intelektualna strana je često protiv vlasti, ali nemali je broj i onih koji podržavaju vlast. Društvo je podeljeno, a ne postoji ni sloboda informacija kako bi ljudi dobili prave podatke o onome što se dešava i na taj način, pravilno rasuđuju. Izgleda mi da mi nismo sposobni da napravimo državu sa svim njenim institucijama“, ističe Vojin.
Ljudi iz inostranstva sa kojima se susreće u Francuskoj uglavnom nisu zainteresovani za dešavanja u Srbiji, za koju misle da je u večitom ratu.
„U Francuskoj su ljudi čuli za Srbiju, neki od njih su i bili u Srbiji. Uglavnom znaju bar neke osnovne informacije o njoj. Tokom rata Srbija je u francuskim medijima prikazana kroz veoma lošu sliku, a na nama koji smo ovde i koji možemo da je promenimo, ostaje da to i učinimo“, kaže on.
Studirajući u Parizu dolazio je u kontakt sa mladima koji dolaze sa svih meridijana. Ipak, najveća prijateljstva ostvario je sa Srbima, koji se, kako on kaže, ističu po tome što su prijatni i druželjubivi.
„Srbi su mnogo srdačniji i topliji, mnogo spremniji da pomognu. Imam nekoliko poznanika Francuza, ali ne i neka bolja prijateljstva, što je lošija strana života u Parizu. To smatraju i drugi stranci, sa kojima provodim više vremena nego sa Francuzima“, objašnjava Vojin.
Otkako je otišao u Pariz, angažovan je u Organizaciji srpskih studenata u inostranstvu, koja ima bazu u Beogradu i ogranke u inostranstvu.
„Nas nekoliko u Francuskoj je angažovano u ovoj organizaciji, planiramo razne aktivnosti za studente iz Srbije, susrete, druženja. Te aktivnosti su veoma važne za naše studente koji tek dolaze u inostranstvo jer im pružamo pomoć oko administracije, upoznajemo ih sa ljudima i na taj način im pomažemo da se brže prilagode novom načinu života. Nažalost, sada je sve to usporeno zbog korone, ali verujemo i nadamo se da će se u što kraćem roku vratiti u normalu“, kaže Vojin.
Nakon svega što je doživeo i svih mogućnosti koje mu Francuska nudi, ona mu nije ponudila ono najbitnije – a to su ljudi koji mu nedostaju.
„Najviše mi nedostaju ljudi iz Srbije, knjige na srpskom jeziku, pravljenje roštilja, odlazak u prirodu sa prijateljima. To mi najviše nedostaje, jer svako mesto i svaka uspomena su vezani za ljude koji trenutno nisu sa mnom“, zaključuje Vojin u razgovoru za Danas.
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
