Kada u jednom takvom mondenskom mestu, poput Fort Loderdejla, na 45 minuta vožnje od Majamija, naletite na srpsku prodavnicu, prepunu raznih proizvoda sa prostora bivše Jugoslavije, kompakt-diskova i kaseta koje zadovoljavaju ukus svakog nostalgičara, a povrh svega otkrijete u njoj i najtiražniji dnevnik dijaspore – „Vesti“, prvo razgoračite oči od čuda, a zatim se i obradujete kada saznate da su ljubazni vlasnici ove radnje Beograđani, bračni par đorđe i LJiljana Stojanović.
– U Americi sam boravio, sa prekidima, od marta 1979. Prvi put sam se vratio kući, zaposlio u spoljnotrgovinskoj firmi „Jugomontana“ i šest godina sve je bilo u najboljem redu. Međutim, tih dana 1985. su meni, koji sam završio Ekonomski fakultet, doveli za šefa „klinca“, bez iskustva i diplome. To jednostavno nisam mogao da otrpim, mada sam dobro znao da je u pitanju bila moja politička nepodobnost.
Omiljeni list
– Upravo proširujemo radnju i delatnost, pa od pre mesec dana prodajemo i „Vesti“, omiljeni list zemljaka, do kojih je u ovom delu Floride zaista bilo teško doći, iako su bile veoma tražene. Onima koji još ne znaju poručujemo da dobre novine mogu naći u dobroj prodavnici – osmehuje se naš sagovornik.
Naime, moj otac je, iako prvoborac iz Drugog svetskog rata, stradao kao i hiljade drugih, u doba Informbiroa i završio na Golom otoku. U ono vreme napredak u službi nisam mogao očekivati, pa sam odlučio da, za razliku od drugih, budem ekonomski iseljenik, a ne politički – priča 57-godišnji đorđe, koji je po drugi put rekao „zbogom“ Jugoslaviji i otišao u čikago.
– čudni su gospodnji putevi, iz čikaga sam se preselio u Majami. Sudbina je htela da se zbog očeve smrti vratim na šest meseci u srpsku prestonicu, gde sam upoznao LJiljanu, svoju sadašnju suprugu. Vratili smo se zajedno u Ameriku da vidimo može li se ovde nastaviti život i od te, 1991. godine, samo smo još jednom na brzinu odleteli za Beograd, kako bismo se venčali u otadžbini.
Niko srećniji
– Svi nas zemljaci pitaju da li planiramo skori povratak za Beograd. Obavezno! čim naš sin Boris dođe do svoje kore hleba, LJilja i ja se konačno vraćamo u domovinu. Niko neće biti srećniji od nas – kaže đorđe Stojanović.
Posle smo dobili sina Borisa, kome je sada 12 i po godina i u svom uzrastu je prvak Fort Loderdejla u tenisu, dok moj stariji sin iz prvog braka Zoran živi u Sloveniji i ima svoj posao – kaže naš sagovornik, koji je imao peh da mu propadne firma za popravku klavira, u kojoj je radio 14 godina, tako da je pre 16 meseci sa suprugom otvorio jedinu srpsku radnju u ovom delu Amerike – „Gud fud“( „Dobra hrana“).
– Radim gotovo isključivo s firmama iz bivše Jugoslavije. Zato se ovde mogu pronaći „kiki“ i „negro“ bombone, „jafa“ i „plazma“ keks, „nikšićko pivo“, vino „Vranac“, „Knorove“ i „Podravkine“ argo supe, „Radenska“ kisela voda, kasete pevača Kneza, Lepe Lukić, Željka Joksimovića, Halida Bešlića, „Azre“… – ističe đorđe, koji se trudi da zemljake stalno drži na okupu, ne samo zbog biznisa…
Radi i uči
LJiljana je u Majamiju radila nekoliko poslova uporedo: bila je čistačica, čuvala stara i iznemogla lica, ali je i neprekidno učila. – Ovde sam završila postdiplomske studije iz spoljne trgovine i magistrirala u 43. godini. Sada sam zaposlena kao socijalni radnik. Međutim, učenju nije kraj, sada pripremam ispit neophodan za dobijanje američke državne dozvole – ističe naša sagovornica.
– Druženje pre svega. Zbog toga mi svake Nove godine, ali i za đurđevdan, organizujemo zabave. Nekad pevamo sami, nekad nam dođu i estradne zvezde iz otadžbine, lepo nam je u Americi, ali Srbiju ne zaboravljamo – tvrdi bračni par Stojanović.
